Prvi kafić u Užicu, Snack bar Pujdo (mnogo poznatiji pod imenom: Kod Doce) otvoren je negde u proleće 1981. Nedugo nakon otvaranja, početne gužve i euforije koja je usledila, posao je potpuno zaribao. Lokal su okupirali namrgođeni, preki momci skloni nasilju, takozvani „mafijaši“, rasteravši gradsku, pitomu klijentelu. Dobrivoje Antonijević – Doca, vlasnik lokala, dugo je premišljao kako da reši problem; višednevni pregovori sa neželjenim gostima nisu urodili plodom, pa se Doca odlučio za ekstremno rešenje: promenio je muziku. Umesto pop-standarda, disko hitova i italijanskih kancona, krenuo je sa klasičnom muzikom i operom, ali ni to nije mnogo pomoglo: „mafija“ je volela sve što podseća na Italiju, tako da su bez problema svarili Verdija, Pučinija, Mocarta pa čak i Baha. Do preokreta je došlo tek kada se gazda dosetio da angažuje Dragana Mićunovića – Mićuna kao muzičkog urednika lokala. Mićun je već tada bio legenda među gradskim diskofilima, poznat po beskompromisnom muzičkom ukusu i neizmerno bogatoj fonoteci. I stvarno, mafijaška ekipa je ubrzo odlepršala, nešto zbog Mićuna i muzike koja se zavrtela, a nešto i zbog činjenice da su otvoreni “TOP”, “M” i “Braco”, pa je iznenada u gradu bilo dovoljno mesta za sve. Svejedno, nije više bilo povratka na staro. Kafić “Kod Doce” je tako, sticajem srećnih okolnosti, postao srce gradskog underground kružoka koji je nabavljao, razmenjivao, presnimavao i ritualno preslušavao nezavisna muzička izdanja iz inostranstva, ne više samo na kućnim sedeljkama; grad je, opet, dobio klub koji se po muzičkom programu mogao meriti sa bilo kojim lokalom sličnog usmerenja bilo gde u svetu. Među onim stalnim, pravovernim posetiocima lokala vladalo je mišljenje da su, recimo, Joy Division ili Talking Heads čisti šlageri, nešto što se može tolerisati u programu isključivo kad studentkinje dođu vikendom iz Beograda. Pere Ubu, Lorie Anderson, Clock DVA, Tuxedomoon, This Mortal Coil, The Residents, ili nešto kasnije Violent Femmes, to je bila okosnica večernjeg muzičkog repoertoara. Za šankom je radio Đuro, večito namrgođen; po celu smenu bi glancao čaše, onda ih pogledao prema svetlu, pa, ako su dobro izglancane, odložio bi ih na policu, a ako nije bio zadovoljan, ponovio bi ceo postupak. Lokal je bio znalački projektovan; jednostavan, funkcionalan nameštaj i decentna zidna dekoracija činili su da izgleda mnogo prostranije nego što je zaista bio. Pored šanka bile su fiksirane barske stolice, a odmah desno od ulaza su stajala tri barska stola. Jednom prilikom, u lokal je ušla patrola narodne milicije (tada su se tako zvali), da se malo okrepe. Separei i barske stolice su bili zauzeti, pa su njih trojica, mrtvi hladni, seli na one barske stolove. Nije bilo šanse da dohvate nogama pod, pa su ih podvili, kao da su zaseli u turski sed, i tako sedeći se pozabavili komplet-lepinjama (u kafani se moglo ponešto i pojesti). Kada ih je Grade Basur, koji se upravo ušetao u lokal, spazio kako sede, brže-bolje se dokopao šanka, da se ne zasmeje baš pred njima.
Cera Vulkanizer, Simeunović i Doca
“Kakvi su ti ovo lebdeći policajci”, upitao je Đura šankera, koji je, po običaju, glancao čaše i gunđao. Đuro je podigao pogled i dobro osmotrio one policajce: i stvarno, sa onim nogama podvijenim ispod okrugle, stone ploče, zaokupljeni lepinjama, stvarno je izgledalo kao da lebde. U redovnim prilikama, Đuro bi navukao na lice nešto što bi zaličilo na osmeh tek kad bi mu stigla smena, ali, ovog puta, i on je prsnuo u smeh – legenda kaže, jedan jedini put da se baš dobro zasmejao za sve te godine provedene za šankom “Kod Doce”.
U prvoj smeni radila je Magda, fina suvonjava ženica koja se junački nosila sa prepodnevnom klijentelom. Muzika je, sasvim prirodno, bila mnogo umivenija, komunikativnija, radio frendly, što bi se reklo. “Kod Doce” (a bogami, i u celom gradu) svakog dvadesetog u mesecu bilo je naročito veselo – Valjaonica bakra i aluminijuma “Slobodan Penezić- Krcun” tog dana primala je platu, a valjaoničke plate bile su vrlo, vrlo ozbiljne, čak i one pripravničke, ljute šljakerske. Već oko pola dva stigao bi Dragan Pantić – Laf; on je radio u knjigovodstvu, pa je mogao da se izvuče ranije i zauzme svoje tradicionalno mesto za šankom. Negde oko dva i dvadeset, kada stigne radnički autobus iz Sevojna, lokal bi se napunio kao da je praznik. Najzastupljeniji među gostima bili su bivši hipici; da li je bila u pitanju organizovana društvena akcija, nisam baš siguran, ali, gotovo kompletna nekadašnja hipi-komuna već je 1982/83. bila socijalizovana, ošišana i zaposlena, uglavnom u Organizaciju udruženog rada “Livnica”. Osim valjaoničara, u lokalu bi se ponekad zatekli advokati sa svojim klijentima, pokoji bankarski činovnik i neizbežna lokalna studentarija i učenici viših razreda srednje škole. Pilo se domaćinski: valjaoničari su bili široke ruke – kako je ko ulazio, naručivao bi piće za celu kafanu, a oni najizdržljiviji bi često spojili popodnevni sa večernjim programom. Jednom prilikom, kada je zabava bila baš na vrhuncu, nakon što se baš, baš dobro popilo, Baćo se nekako probio do šanka i zavapio: “Magdo, daj mi još jedan vinjak, ako ima!”.
Leti bi se mnogobrojni večernji gosti raspršili na prostoru od nekadašnje kazandžijske radnje gore kod česme na Slanuši, pa sve do onog tesnog prolaza prema Sudu i zgradi MUP-a, (sada PU, to jest, policijska uprava). U deset i petnaest, kao navijeni, pojavili bi se polivači ulica da na trenutak naprave pometnju i rasteraju devojke u letnjim haljinama i pripadajućim cipelicama i sandalama na rezervne, bezbedne položaje. Zatim bi se, vrlo brzo, sve vratilo u normalu. Jednom prilikom, nakon pobede nad kratkotrajnom vodenom stihijom, ekipa za stolom u bašti je zapevala onu lepu pesmu od Laboratorije zvuka Braće Vranešević – Zaboravljena draga, u kojoj se baš pominju polivači ulica i putnici što čekaju tramvaj koji neće doći. I kao što je to obično bivalo u tom našem kafanskom neformalnom horu, pevale su Ana i Nina, Tanja Baćković i Tanja Jovanović, Koki i Slobo Tomanović, a kada oni zapevaju, i svi mi ostali smo mogli da prođemo kao pevači, i to baš dobri pevači.
Kod Doce: Miško Patak, Fipa, Dule Barać i Zec
Ruku na srce, znalo je čak i “Kod Doce” ponekad da bude dosadno. Jedne takve dosadne večeri sedeli smo u bašti, na onim maleckim stolicama Svetislav Basara i ja. U jednom trenutku, pored nas su se obrele dve devojke, mikačice* što bi se reklo. Evo šta za one, slabije upućene, o mikačicama kaže “Drinkmanov zabavnik”: Mikačica je devojka sa sela ili češće iz nekog od prigradskih naselja, krajnje otvorena za nova iskustva, sklona eksperimentisanju i proširivanju vidika. Mikačice obično izlaze u grad u grupama po tri, uglavnom iz bezbednosnih razloga, zbog čega se kod njih primenjuje tehnika tzv. grupnog startovanja, jer jedna bez druge, odnosno treće nigde ne idu.
Za razliku od blentulje, koja se iskreno začudi svemu, pa i najbanalnijim stvarima, mikačicu, ama baš ništa ne može začuditi. Za njih je, takođe, karakterističan govor kroz nos, a bez preteranog uključivanja moždanih funkcija, što je tokom devedesetih postalo jako popularno i to toliko, da danas predstavlja dominantan verbalni stil u Užicu i okolini.
„Jesu li vam to neke rođake sa sela“, pomalo zlurado je upitala Jeka koja je sedela sa drugaricama za susednim stolom. I stvarno, sve na njima je vrišteći odudaralo: frizura, odeća, govor, ali biće da nas je upravo to i privuklo, naročito Dedu, koji je, inače, pomalo prezrivo gledao na sve što je moglo osujetiti dobru pijanku, posebno sve aktivnosti koje bi mogle zaličiti na nekakav ljubavni trud. „Alkohol ne sme da ispašta zbog posla“, jedna je od njegovih čuvenih izreka. Nisam baš siguran o čemu smo uopšte mogli da razgovaramo, ali je razgovor podmazan alkoholom nekako tekao. U deset se upalilo svetlo, što je bio uobičajeni znak za fajront. Malo sam se unervozio, razmišljajući kako da organizujemo nastavak večeri, ali je spas došao sa neočekivane strane.
„Hajdemo na plažu“, predložila je jedna od njih, što je sa oduševljenjem prihvaćeno. Skoknuli smo do kabine Kluba omladine, gde sam uvek imao u šteku buteljku vina i paklicu cigareta (u to vreme su trafike i prodavnice radile do osam), i još smo pokupili i nečiju gitaru koja se tu zadesila. Usput smo neobavezno čavrljali, onoliko koliko se moglo. Ispostavilo se da je ova Basova „simpatija“ bila usred žestoke emotivne krize; upravo je raskinula sa dečkom koji je, kako se ispostavilo, bio vlasnik Luna-parka, do pre par dana stacionaranog na Međaju. Nezahvalnik se preko noći pokupio i zbrisao bez reči, ostavivši ucveljenu lepoticu da pati. Ova druga, koju sam prema bon-tonu ja morao da zabavljam, nije imala tako inspirativnu predistoriju; uspeo sam da saznam samo da je jedno vreme igrala u Kulturno-umetničkom društvu, što i nije bilo loše za početak, ali, trebalo je nekako nastaviti i izgurati celu noć. I pored ogromnog verbalnog truda, već do „Partizanke“smo potrošili sve zajedničke teme, tako da sam počeo pomalo da brinem. Imali smo, doduše, onu buteljku vina i gitaru, ali to me nije baš ispunjavalo spokojem. Kod ribnjaka smo se namerili da skrenemo levo, prema česmi, ali su ove dve glasno negodovale.
„Pa, ovo je „Plaža“, rekla je ova Basarina. I zaista, stajali smo ispred restorana „Plaža“, samo što ga niko nikada nije zvao drugačije nego „Krmećak“, delom zbog žive muzike koja je odjekivala iz njene zadimljene utrobe, delom zbog činjenice da je svoje nezvanično ime „Zaliv svinja“ dobila odmah po otvaranju, u čast neuspele američke invazije na Kubu koja je zaglavila na istoimenom toponimu. Svega nekoliko trenutaka nas je omela ta neugodna spoznaja da smo, što bi rekao F. Rable, pošli na tvrdo, a naleteli na rutavo, a onda smo slegli ramenima i predali se stihiji života i zakoračili unutra. Ovde su se stvari potpuno izmenile: nas dvojica smo vrišteći odudarali od svih, ne znajući šta bi smo sa onim vinom, a tek gitarom!?! Ali su zato naše partnerke bile jako popularne u „Krmećaku“ – svi su ih ljubazno pozdravljali i naručivali im pića, upućujući nam mrke poglede. Kad smo se smestili i popili ono vino, prošlao je prvi talas nelagode, pa smo noć bez većih havarija priveli kraju. „Ljubavnica šefa luna parka“, i „Prva noga KUD Sevojno“, kako smo ih prozvali par dana kasnije prisećajući se kroz maglu nesuđene ljubavne avanture, na velika vrata ušle su u literaturu – Deda ih je pomenuo u nekoj od svojih priča. Naravno, više ih nikada nismo sreli.
Krajem osamdesetih, „Doca“ je promenio klijentelu i nastavio da radi; ekipa se preselila najpre „Kod Ćage“ na Kamenom koritu, u lokal koji se zvao: „Klub dramskih umetnika“, što je bio dobar izgovor za radno vreme do u sitne sate. Zatim se otvorio L.A. u nekadašnjoj Cvetkovoj perionici na Megdanu, a nešto kasnije i „Bumerang“, „Ključ“ i „Čarli“. Taman za sledeći nastavak, a pre toga bi trebalo ispričati priču koju sam ostao dužan, o Dragančetu iz Vranjske Banje, koji peva bez glasa i plače bez suza.
1 komentar
Čovek iz šanka se zvao Vojo, a ne Đuro…