Љубавница шефа луна парка

Први кафић у Ужицу, Snack bar Pujdo (много познатији под именом: Код Доце) отворен je негде у пролеће 1981. Недуго након отварања, почетне гужве и еуфорије која је уследила, посао је потпуно зарибао. Локал су окупирали намргођени, преки момци склони насиљу, такозвани „мафијаши“, растеравши градску, питому клијентелу. Добривоје Антонијевић – Доца, власник локала, дуго је премишљао како да реши проблем; вишедневни преговори са нежељеним гостима нису уродили плодом, па се Доца одлучио за екстремно решење: променио је музику. Уместо поп-стандарда, диско хитова и италијанских канцона, кренуо је са класичном музиком и опером, али ни то није много помогло: „мафија“ је волела све што подсећа на Италију, тако да су без проблема сварили Вердија, Пучинија, Моцарта па чак и Баха. До преокрета је дошло тек када се газда досетио да ангажује Драгана Мићуновића – Мићуна као музичког уредника локала. Мићун је већ тада био легенда међу градским дискофилима, познат по бескомпромисном музичком укусу и неизмерно богатој фонотеци. И стварно, мафијашка екипа је убрзо одлепршала, нешто због Мићуна и музике која се завртела, а нешто и због чињенице да су отворени “ТОП”, “М” и “Брацо”, па је изненада у граду било довољно места за све. Свеједно, није више било повратка на старо. Кафић “Код Доце” је тако, стицајем срећних околности, постао срце градског underground кружока који је набављао, размењивао, преснимавао и ритуално преслушавао независна музичка издања из иностранства, не више само на кућним седељкама; град је, опет, добио клуб који се по музичком програму могао мерити са било којим локалом сличног усмерења било где у свету. Међу оним сталним, правоверним посетиоцима локала владало је мишљење да су, рецимо, Joy Division или Talking Heads чисти шлагери, нешто што се може толерисати у програму искључиво кад студенткиње дођу викендом из Београда. Pere Ubu, Lorie Anderson, Clock DVA, Tuxedomoon, This Mortal Coil, The Residents, или нешто касније Violent Femmes, то је била окосница вечерњег музичког репоертоара. За шанком је радио Ђуро, вечито намргођен; по целу смену би гланцао чаше, онда их погледао према светлу, па, ако су добро изгланцане, одложио би их на полицу, а ако није био задовољан, поновио би цео поступак. Локал је био зналачки пројектован; једноставан, функционалан намештај и децентна зидна декорација чинили су да изгледа много пространије него што је заиста био. Поред шанка биле су фиксиране барске столице, а одмах десно од улаза су стајала три барска стола. Једном приликом, у локал је ушла патрола народне милиције (тада су се тако звали), да се мало окрепе. Сепареи и барске столице су били заузети, па су њих тројица, мртви хладни, сели на оне барске столове. Није било шансе да дохвате ногама под, па су их подвили, као да су засели у турски сед, и тако седећи се позабавили комплет-лепињама (у кафани се могло понешто и појести). Када их је Граде Басур, који се управо ушетао у локал, спазио како седе, брже-боље се докопао шанка, да се не засмеје баш пред њима.

Цера Вулканизер, Симеуновић и Доца

“Какви су ти ово лебдећи полицајци”, упитао је Ђура шанкера, који је, по обичају, гланцао чаше и гунђао. Ђуро је подигао поглед и добро осмотрио оне полицајце: и стварно, са оним ногама подвијеним испод округле, стоне плоче, заокупљени лепињама, стварно је изгледало као да лебде. У редовним приликама, Ђуро би навукао на лице нешто што би заличило на осмех тек кад би му стигла смена, али, овог пута, и он је прснуо у смех – легенда каже, један једини пут да се баш добро засмејао за све те године проведене за шанком “Код Доце”.
У првој смени радила је Магда, фина сувоњава женица која се јуначки носила са преподневном клијентелом. Музика је, сасвим природно, била много умивенија, комуникативнија, radio frendly, што би се рекло. “Код Доце” (а богами, и у целом граду) сваког двадесетог у месецу било je нарочито весело – Ваљаоница бакра и алуминијума “Слободан Пенезић- Крцун” тог дана примала je плату, а ваљаоничке плате биле су врло, врло озбиљне, чак и оне приправничке, љуте шљакерске. Већ око пола два стигао би Драган Пантић – Лаф; он је радио у књиговодству, па је могао да се извуче раније и заузме своје традиционално место за шанком. Негде око два и двадесет, када стигне раднички аутобус из Севојна, локал би се напунио као да је празник. Најзаступљенији међу гостима били су бивши хипици; да ли је била у питању организована друштвена акција, нисам баш сигуран, али, готово комплетна некадашња хипи-комуна већ је 1982/83. била социјализована, ошишана и запослена, углавном у Организацију удруженог рада “Ливница”. Осим ваљаоничара, у локалу би се понекад затекли адвокати са својим клијентима, покоји банкарски чиновник и неизбежна локална студентарија и ученици виших разреда средње школе. Пило се домаћински: ваљаоничари су били широке руке – како је ко улазио, наручивао би пиће за целу кафану, а они најиздржљивији би често спојили поподневни са вечерњим програмом. Једном приликом, када је забава била баш на врхунцу, након што се баш, баш добро попило, Баћо се некако пробио до шанка и завапио: “Магдо, дај ми још један вињак, ако има!”.
Лети би се многобројни вечерњи гости распршили на простору од некадашње казанџијске радње горе код чесме на Слануши, па све до оног тесног пролаза према Суду и згради МУП-а, (сада ПУ, то јест, полицијска управа). У десет и петнаест, као навијени, појавили би се поливачи улица да на тренутак направе пометњу и растерају девојке у летњим хаљинама и припадајућим ципелицама и сандалама на резервне, безбедне положаје. Затим би се, врло брзо, све вратило у нормалу. Једном приликом, након победе над краткотрајном воденом стихијом, екипа за столом у башти је запевала ону лепу песму од Лабораторије звука Браће Вранешевић – Заборављена драга, у којој се баш помињу поливачи улица и путници што чекају трамвај који неће доћи. И као што је то обично бивало у том нашем кафанском неформалном хору, певале су Ана и Нина, Тања Баћковић и Тања Јовановић, Коки и Слобо Томановић, а када они запевају, и сви ми остали смо могли да прођемо као певачи, и то баш добри певачи.

Код Доце: Мишко Патак, Фипа, Дуле Бараћ и Зец

Руку на срце, знало је чак и “Код Доце” понекад да буде досадно. Једне такве досадне вечери седели смо у башти, на оним малецким столицама Светислав Басара и ја. У једном тренутку, поред нас су се обреле две девојке, микачице* што би се рекло. Ево шта за оне, слабије упућене, о микачицама каже “Дринкманов забавник”: Микачица је девојка са села или чешће из неког од приградских насеља, крајње отворена за нова искуства, склона експериментисању и проширивању видика. Микачице обично излазе у град у групама по три, углавном из безбедносних разлога, због чега се код њих примењује техника тзв. групног стартовања, јер једна без друге, односно треће нигде не иду.
За разлику од блентуље, која се искрено зачуди свему, па и најбаналнијим стварима, микачицу, ама баш ништа не може зачудити. За њих је, такође, карактеристичан говор кроз нос, а без претераног укључивања можданих функција, што је током деведесетих постало јако популарно и то толико, да данас представља доминантан вербални стил у Ужицу и околини.
„Јесу ли вам то неке рођаке са села“, помало злурадо је упитала Јека која је седела са другарицама за суседним столом. И стварно, све на њима је вриштећи одударало: фризура, одећа, говор, али биће да нас је управо то и привукло, нарочито Деду, који је, иначе, помало презриво гледао на све што је могло осујетити добру пијанку, посебно све активности које би могле заличити на некакав љубавни труд. „Алкохол не сме да испашта због посла“, једна је од његових чувених изрека. Нисам баш сигуран о чему смо уопште могли да разговарамо, али је разговор подмазан алкохолом некако текао. У десет се упалило светло, што је био уобичајени знак за фајронт. Мало сам се унервозио, размишљајући како да организујемо наставак вечери, али је спас дошао са неочекиване стране.

„Хајдемо на плажу“, предложила је једна од њих, што је са одушевљењем прихваћено. Скокнули смо до кабине Клуба омладине, где сам увек имао у штеку бутељку вина и паклицу цигарета (у то време су трафике и продавнице радиле до осам), и још смо покупили и нечију гитару која се ту задесила. Успут смо необавезно чаврљали, онолико колико се могло. Испоставило се да је ова Басова „симпатија“ била усред жестоке емотивне кризе; управо је раскинула са дечком који је, како се испоставило, био власник Луна-парка, до пре пар дана стационараног на Међају. Незахвалник се преко ноћи покупио и збрисао без речи, оставивши уцвељену лепотицу да пати. Ова друга, коју сам према бон-тону ја морао да забављам, није имала тако инспиративну предисторију; успео сам да сазнам само да је једно време играла у Културно-уметничком друштву, што и није било лоше за почетак, али, требало је некако наставити и изгурати целу ноћ. И поред огромног вербалног труда, већ до „Партизанке“смо потрошили све заједничке теме, тако да сам почео помало да бринем. Имали смо, додуше, ону бутељку вина и гитару, али то ме није баш испуњавало спокојем. Код рибњака смо се намерили да скренемо лево, према чесми, али су ове две гласно негодовале.
„Па, ово је „Плажа“, рекла је ова Басарина. И заиста, стајали смо испред ресторана „Плажа“, само што га нико никада није звао другачије него „Крмећак“, делом због живе музике која је одјекивала из њене задимљене утробе, делом због чињенице да је своје незванично име „Залив свиња“ добила одмах по отварању, у част неуспеле америчке инвазије на Кубу која је заглавила на истоименом топониму. Свега неколико тренутака нас је омела та неугодна спознаја да смо, што би рекао Ф. Рабле, пошли на тврдо, а налетели на рутаво, а онда смо слегли раменима и предали се стихији живота и закорачили унутра. Овде су се ствари потпуно измениле: нас двојица смо вриштећи одударали од свих, не знајући шта би смо са оним вином, а тек гитаром!?! Али су зато наше партнерке биле јако популарне у „Крмећаку“ – сви су их љубазно поздрављали и наручивали им пића, упућујући нам мрке погледе. Кад смо се сместили и попили оно вино, прошлао је први талас нелагоде, па смо ноћ без већих хаварија привели крају. „Љубавница шефа луна парка“, и „Прва нога КУД Севојно“, како смо их прозвали пар дана касније присећајући се кроз маглу несуђене љубавне авантуре, на велика врата ушле су у литературу – Деда их је поменуо у некој од својих прича. Наравно, више их никада нисмо срели.
Крајем осамдесетих, „Доца“ је променио клијентелу и наставио да ради; екипа се преселила најпре „Код Ћаге“ на Каменом кориту, у локал који се звао: „Клуб драмских уметника“, што је био добар изговор за радно време до у ситне сате. Затим се отворио Л.А. у некадашњој Цветковој перионици на Мегдану, а нешто касније и „Бумеранг“, „Кључ“ и „Чарли“. Таман за следећи наставак, а пре тога би требало испричати причу коју сам остао дужан, о Драганчету из Врањске Бање, који пева без гласа и плаче без суза.

Comments

comments