1.
Стизала је годинама, та IKEA, понекад и неколико пута за сезону. Како лажљиви медији кажу, дошла је. Ту је.
Да је добро, јесте: многи су патили за њеним производима, нарочито за оном стоном лампом и писаћим столом на ком би, уместо пера и папира, становала гомила малих кутија, фасцикли, породичних фотографија урађених још док је филм постојао и чивилук за накит који се претура бар два пута дневно, расипајући огрлице и наруквице.
Влажни сан, статусни симбол и оно, како би?, као сав нормалан свет.
Да је епохално, није: да нисмо пали под ослобођење тако темељно, не би било прекида у батргању и вежбању приватника да у беспућу и мраку створе фабрике какве су видели по Европи.
Да није све узело, пријатељи моји, ко може да тврди да из мале стругаре свијене у некој од нововарошких јаруга не би сличан намештај кренуо у свет?
Штабибилодајебило је мисаона игра пуна замки. Наравно, нема гаранција да би се ишта слично десило све и да није извршена експропријација експропријатора од стране авангарде радничке класе; нешто друго гарантујем: у оној игри с власништвом није никако могло да се шта такво роди.
2.
Борисав из Заглавка је 1871. године прешао у Ужице, код оца Креманца, колара. Мајка Јела, сеоска домаћица, те године је умрла.
У централној кафани ужичких трговаца, на занату, још је могао видети намрачене главе под фесовима, све с чибуком; у централној, ту на занату, петролејке и луч су гаром сликали стање.
Тамни валери, пријатељи моји, тамни.
Како се докопао Београда и заната код Немца Тилера, предузетника, не знам; важно је да се у Ужице вратио са знањем немачког језика и јасном сликом како се посао води.
И остали из групе помињаних око сваке добре приче, ишли су, видели и вратили се, иако су знали колико је дуг пут од земљаних подова, малих прозора, огољених брда и стрвинама и ђубретом засуте Мале свете реке.
Због ниског раста, звали су га Малиша.
Атанацковић.
3.
Откад памтим, причало се о неправди одузимања земље и радионица; деценијама тихо, па стидљиво.
Откад памтим, увек би се неко нашао да љутито о појму својине распреда, кад би се стидак враћања јавио. И увек, баш увек, више се водило рачуна о оном што данас ужива то отето, него о оном што га је створио.
И Реституција као да чека да последња нада и задњи из лозе утихну.
Привилеговани купци крадене робе не податресају се превише; биће да они знају нешто нама недоступно.
Не ради се само о вредности иметка, чак ни о изгубљеној добити. На то ни најоптимистичнији наследници не рачунају.
Срж ове чудне приче о вези намештаја из хладних и усамљених северних крајева и Борисава, једног од Малих Великих Људи, јесте да су незамисливе путање развоја биле могуће за време одучености од својине оних што су се разумели у паре, производњу и свет који окружује Србију.
Кад би узело, па упропастило погон, рецимо дрвни, само су породице власника жалиле; кад су у транзицији пропадали продате фабрике, рецимо дрвне индустрије, чуо се глас многих.
Није исто.
О годинама зрелог самоуправног социјализма, ваља писати и причати изван романтичног клишеа; да извине добри радници, да проговоримо о тучама око украдених боја и папира у „Рујну“, мајстору који раштима машину, да онај из друге смене не би могао да уради посао… О крађама, саботажи и злу, које је стрпљиво чекало да портири на капијама постану непажљиви и сјури се у хале.
4.
Кад је Малиша, Борисав из Заглавка, постао мирођија у свакој чорби напретка, јесу ли се стари/прави Ужичани љутили што је сељак из Заглавка дошао да им прави ткачнице, хидроцентрале и млинове по њиховом Ужицу или су се трудили да буду у струјама које дају узгон и лет, као оним једрилицама прављеним у Малом Цариграду?
Има индиција, пријатељи моји, да су радо пристајали уз Малишу и неколицину, чија се имена врте око сваке добре ствари испиљене у Ужицу пре једног века.
Мора да је било и завидних, назатковића и ништака, или просто, оних што би све то другачије; срећом, били су тиши и у мањини.
И, кад неко скупи или нађе паре за своју визију, своју страст, гунђање је сувишно.
Бар око пруге, која умало од Пожеге да окрене ка Ивањици, сви су били на истој страни. Народни збор, с ког је послана јасна порука онима горе, био је крик наших предака, свесних да им опстанка нема ако их пруга промаши.
Радикали, занатлије, црква, сељаци, Стари Ужичани… Сви. Јер, деца су им из ове котлине одлазила, а сву робу су скупље плаћали.
Звучи познато…
По мерилима овог века, саобраћајнице су нам скоро као што су у доба великих дела били они уски, земљани путеви према онима од тврдог материјала.
5.
Тај узгон, та мирисна ружа ветрова, носио је изнад сваког блата и огунђавања. Било је тегова, окова, баласта; срећом, ланце који су се по земљи вукли нису ухватили неки јаки и моћни.
Безброј прилика је било да пропадну величанствени чинови, којима се и данас поносимо и слажемо их како за који сазнајемо; реконструишемо и градимо некакав идентитет и покушавамо да схватимо од какве су пређе били ти наши мајстори, кад их савременици и ветрови не распараше.
Друге школе за поменута велика дела немамо.
Хоће ли наша поступања бити узор Ужичанима за сто година?
А хоће ли имати разумевања и благости?
6.
Оне приче, оне што слушам откад памтим, некад приповедане тихо, па стидљиво, добиле су на учесталости и гласноћи.
Има нас бар педесет што смо поседовали по пола Ужица, скоро десет којима мора припасти оно око Москве, Теразијске чесме па до пола Кнеза; о шумама и горама по Златибору, Тари и Јеловој гори да и не говоримо, свако зна докле је његово.
Нико у поштено и благовремено враћање не верује, па је лако хвалити се.
7.
Један од планова Малише Атанацковића, Борисава из села Заглавка, била је и жичара од Ужица до Златибора, која би превозила дрвену грађу и људе, наравно, на струју.
Није успео, али та идеја није за бацање ни после целог века: окрњену и знатно скраћену, иако најдужу у познатом свемиру, Чајетинци је гурају. У друге сврхе, наравно.
Код таквих пројеката, растегнутих преко низа парцела, обично запиње око сагласности, надокнаде или продаје, било да правиш аеродром у Токију или електричну жичару од Ужица до Златибора.
Увек има бар један да се заинати и да не да.
И код данашњих градитеља, чајетинских, иста прича: иде ли гондола преко државне, чајетинске или комбинатове земље?
Можда нема ништа у томе, али би лепо било знати чија је земља била пре комбината, општине и државе, и да ли је поштено купљена од бивших власника.
Па како они кажу.
8.
Да би се хидроелектрана „Под градом“ направила, јаки људи су направили акционарско друштво, дигли кредите и прикупили неке паре.
Сад је укњижена на оно што се звало ЕПС и воде се преговори да је преузме Град.
Космичка правда би било, пријатељи моји, да пронађемо наследнике људи који су је сместили под Стари град и у наша срца; ми да им је вратимо, а они да је повељом, китљастом и великом, са златним оквиром и воштаним печатом, уступе нама на вечно коришћење.
Неколико таквих поступака, и ето нам узгона, ето Руже ветрова.
Ето школе за велика дела.
Драган Р. Филиповић
(Ужичка недеља 966)
