1.
Stizala je godinama, ta IKEA, ponekad i nekoliko puta za sezonu. Kako lažljivi mediji kažu, došla je. Tu je.
Da je dobro, jeste: mnogi su patili za njenim proizvodima, naročito za onom stonom lampom i pisaćim stolom na kom bi, umesto pera i papira, stanovala gomila malih kutija, fascikli, porodičnih fotografija urađenih još dok je film postojao i čiviluk za nakit koji se pretura bar dva puta dnevno, rasipajući ogrlice i narukvice.
Vlažni san, statusni simbol i ono, kako bi?, kao sav normalan svet.
Da je epohalno, nije: da nismo pali pod oslobođenje tako temeljno, ne bi bilo prekida u batrganju i vežbanju privatnika da u bespuću i mraku stvore fabrike kakve su videli po Evropi.
Da nije sve uzelo, prijatelji moji, ko može da tvrdi da iz male strugare svijene u nekoj od novovaroških jaruga ne bi sličan nameštaj krenuo u svet?
Štabibilodajebilo je misaona igra puna zamki. Naravno, nema garancija da bi se išta slično desilo sve i da nije izvršena eksproprijacija eksproprijatora od strane avangarde radničke klase; nešto drugo garantujem: u onoj igri s vlasništvom nije nikako moglo da se šta takvo rodi.
2.
Borisav iz Zaglavka je 1871. godine prešao u Užice, kod oca Kremanca, kolara. Majka Jela, seoska domaćica, te godine je umrla.
U centralnoj kafani užičkih trgovaca, na zanatu, još je mogao videti namračene glave pod fesovima, sve s čibukom; u centralnoj, tu na zanatu, petrolejke i luč su garom slikali stanje.
Tamni valeri, prijatelji moji, tamni.
Kako se dokopao Beograda i zanata kod Nemca Tilera, preduzetnika, ne znam; važno je da se u Užice vratio sa znanjem nemačkog jezika i jasnom slikom kako se posao vodi.
I ostali iz grupe pominjanih oko svake dobre priče, išli su, videli i vratili se, iako su znali koliko je dug put od zemljanih podova, malih prozora, ogoljenih brda i strvinama i đubretom zasute Male svete reke.
Zbog niskog rasta, zvali su ga Mališa.
Atanacković.
3.
Otkad pamtim, pričalo se o nepravdi oduzimanja zemlje i radionica; decenijama tiho, pa stidljivo.
Otkad pamtim, uvek bi se neko našao da ljutito o pojmu svojine raspreda, kad bi se stidak vraćanja javio. I uvek, baš uvek, više se vodilo računa o onom što danas uživa to oteto, nego o onom što ga je stvorio.
I Restitucija kao da čeka da poslednja nada i zadnji iz loze utihnu.
Privilegovani kupci kradene robe ne podatresaju se previše; biće da oni znaju nešto nama nedostupno.
Ne radi se samo o vrednosti imetka, čak ni o izgubljenoj dobiti. Na to ni najoptimističniji naslednici ne računaju.
Srž ove čudne priče o vezi nameštaja iz hladnih i usamljenih severnih krajeva i Borisava, jednog od Malih Velikih Ljudi, jeste da su nezamislive putanje razvoja bile moguće za vreme odučenosti od svojine onih što su se razumeli u pare, proizvodnju i svet koji okružuje Srbiju.
Kad bi uzelo, pa upropastilo pogon, recimo drvni, samo su porodice vlasnika žalile; kad su u tranziciji propadali prodate fabrike, recimo drvne industrije, čuo se glas mnogih.
Nije isto.
O godinama zrelog samoupravnog socijalizma, valja pisati i pričati izvan romantičnog klišea; da izvine dobri radnici, da progovorimo o tučama oko ukradenih boja i papira u „Rujnu“, majstoru koji raštima mašinu, da onaj iz druge smene ne bi mogao da uradi posao… O krađama, sabotaži i zlu, koje je strpljivo čekalo da portiri na kapijama postanu nepažljivi i sjuri se u hale.
4.
Kad je Mališa, Borisav iz Zaglavka, postao mirođija u svakoj čorbi napretka, jesu li se stari/pravi Užičani ljutili što je seljak iz Zaglavka došao da im pravi tkačnice, hidrocentrale i mlinove po njihovom Užicu ili su se trudili da budu u strujama koje daju uzgon i let, kao onim jedrilicama pravljenim u Malom Carigradu?
Ima indicija, prijatelji moji, da su rado pristajali uz Mališu i nekolicinu, čija se imena vrte oko svake dobre stvari ispiljene u Užicu pre jednog veka.
Mora da je bilo i zavidnih, nazatkovića i ništaka, ili prosto, onih što bi sve to drugačije; srećom, bili su tiši i u manjini.
I, kad neko skupi ili nađe pare za svoju viziju, svoju strast, gunđanje je suvišno.
Bar oko pruge, koja umalo od Požege da okrene ka Ivanjici, svi su bili na istoj strani. Narodni zbor, s kog je poslana jasna poruka onima gore, bio je krik naših predaka, svesnih da im opstanka nema ako ih pruga promaši.
Radikali, zanatlije, crkva, seljaci, Stari Užičani… Svi. Jer, deca su im iz ove kotline odlazila, a svu robu su skuplje plaćali.
Zvuči poznato…
Po merilima ovog veka, saobraćajnice su nam skoro kao što su u doba velikih dela bili oni uski, zemljani putevi prema onima od tvrdog materijala.
5.
Taj uzgon, ta mirisna ruža vetrova, nosio je iznad svakog blata i ogunđavanja. Bilo je tegova, okova, balasta; srećom, lance koji su se po zemlji vukli nisu uhvatili neki jaki i moćni.
Bezbroj prilika je bilo da propadnu veličanstveni činovi, kojima se i danas ponosimo i slažemo ih kako za koji saznajemo; rekonstruišemo i gradimo nekakav identitet i pokušavamo da shvatimo od kakve su pređe bili ti naši majstori, kad ih savremenici i vetrovi ne rasparaše.
Druge škole za pomenuta velika dela nemamo.
Hoće li naša postupanja biti uzor Užičanima za sto godina?
A hoće li imati razumevanja i blagosti?
6.
One priče, one što slušam otkad pamtim, nekad pripovedane tiho, pa stidljivo, dobile su na učestalosti i glasnoći.
Ima nas bar pedeset što smo posedovali po pola Užica, skoro deset kojima mora pripasti ono oko Moskve, Terazijske česme pa do pola Kneza; o šumama i gorama po Zlatiboru, Tari i Jelovoj gori da i ne govorimo, svako zna dokle je njegovo.
Niko u pošteno i blagovremeno vraćanje ne veruje, pa je lako hvaliti se.
7.
Jedan od planova Mališe Atanackovića, Borisava iz sela Zaglavka, bila je i žičara od Užica do Zlatibora, koja bi prevozila drvenu građu i ljude, naravno, na struju.
Nije uspeo, ali ta ideja nije za bacanje ni posle celog veka: okrnjenu i znatno skraćenu, iako najdužu u poznatom svemiru, Čajetinci je guraju. U druge svrhe, naravno.
Kod takvih projekata, rastegnutih preko niza parcela, obično zapinje oko saglasnosti, nadoknade ili prodaje, bilo da praviš aerodrom u Tokiju ili električnu žičaru od Užica do Zlatibora.
Uvek ima bar jedan da se zainati i da ne da.
I kod današnjih graditelja, čajetinskih, ista priča: ide li gondola preko državne, čajetinske ili kombinatove zemlje?
Možda nema ništa u tome, ali bi lepo bilo znati čija je zemlja bila pre kombinata, opštine i države, i da li je pošteno kupljena od bivših vlasnika.
Pa kako oni kažu.
8.
Da bi se hidroelektrana „Pod gradom“ napravila, jaki ljudi su napravili akcionarsko društvo, digli kredite i prikupili neke pare.
Sad je uknjižena na ono što se zvalo EPS i vode se pregovori da je preuzme Grad.
Kosmička pravda bi bilo, prijatelji moji, da pronađemo naslednike ljudi koji su je smestili pod Stari grad i u naša srca; mi da im je vratimo, a oni da je poveljom, kitljastom i velikom, sa zlatnim okvirom i voštanim pečatom, ustupe nama na večno korišćenje.
Nekoliko takvih postupaka, i eto nam uzgona, eto Ruže vetrova.
Eto škole za velika dela.
Dragan R. Filipović
(Užička nedelja 966)
