Пише: проф. др Биља Грујичић
Пишем на празник који би требало да буде оаза мира и радости, јер Васкрсење Христово је победа над сваким злом, грехом и смрћу. Све лоше нека остане иза нас, јер Васкрсења нема без трпљења и превазилажења свега што нам на нашем путу смета. Али знате оно о псима на путу и лајању. Дакле, само право, драги моји. Скоро ми је рекао један пријатељ да је ред да његова омиљена колумнисткиња напише нешто вредно, али рекао је да док чита жели да се одмара. Да се разумемо, ја нећу да пишем да вас одмарам од живота, драги моји. Хоћу да водите живот од кога вам није потребан одмор, немојте желети да вам је жена мршавија, деца боља, а хлеб печенији, свако ваљда добије оно што заслужује.
Ако сте попили то квалитетно вино уз данашњи ручак, а сомелијери препоручују домаће, најбоље тамјанику, онда сте, вероватно имали и лепу здравицу уз њега. Једно без другог не иде. Но, ја не желим да звучим као интервјуисани из пар ускршњих интервјуа које сам прочитала и у којима се сви одреда сећају детињства, куцања јајима на селу, баке и деке. Далеко од тога да не поштујем традицију, али ми је помало постала отрцана та прича како је све некад било боље и како је преко плота зеленија трава. Носталгија не значи нужно и традицију.
Некако ми то позивање на традицију често има маркентиншки призвук. Природа и село се могу волети и кад није празник. У село наш човек не може доћи, а да не наиђе на широкогруд дочек. Народне сеоске светковине још чувају онај прелепи обичај угошћавања. Сваки намерник биће угошћен. Али истраживања показују да они који су рођени после 2000. године и не знају како је свет изгледао пре увођења интернета. Најновије генерације не морају да изађу из куће да би се дружиле. Најдруштвенији, а најизолованији. Камера паметног телефона постала је кључно средство за комуникацију, популарност Инстаграма вртоглаво расте. Као највећу вредност сви цене пуну батерију на телефону, а са носталгијом се сећају сеоског куцања јајима, нешто не штима. Припадници млађих генерација у Србији проведу дневно три и по сата на интернету, а ти онда, Биљана, пиши о селу и куцању јајима.
Кад смо већ код традиције, не би било лоше да откупимо слику српског сликара Паје Јовановића, која се до сада налазила у приватном поседу једног колекционара. Слике овог истакнутог представника академског реализма већ имају значајну међународну репутацију и налазе се у колекцијама богатих Енглеза или Американаца. Надам се да сте је негде видели, сама би вам рекла колико је наша.
Није ме брига и ко ће постати почасни члан Улуса, одавно већ и међу уметницима постоје деклеративци, ако тај неко може да учини нешто за уметност на овим просторима. Нисам приметила ни да су интелектуалци баш нарочито гласни, изузев када појединачни интереси буду угрожени, но то је тема за идући пут. Нећу да вам кварим овај празнични дан, мислећи о нашој културној баштини. Насмејте се пролећу које долази, или бар њему, ако је заслужио ваш осмех!
Воли вас Ваша БИЉАНА!
(Ужичка недеља 983)
