Ili dža ili bu

BOLJE SPREČITI, NEGO LEČITI…
Danas je 8. mart…. Uprkos svemu, lep praznik. Valjda zbog ovog jada i čemera u kome živimo, poslednjih godina se sve više radujem praznicima. Skoro kao nekad kad smo bili deca… Ne ide se na posao, ne razmišlja se o doprinosima, računima, pdv-u…. Odeš negde u prirodu (za putovanja se nema đengi…), nogu pred nogu i opustiš se, kao da nikome ništa ne duguješ…. Uskoro će i najomiljeniji dečiji praznik – Uskrs. Pre neki dan sam, posle milion godina, lično dočekao popa da sveti vodicu povodom uskršnjeg posta. I to me vratilo u mladost, poslednji put sam dočekivao popa da sveti vodicu sa pokojnom babom Ružom, pre nekih, cirka, 40 godina. Neverovatno, tolike godine prošle, a ja se i sada živo sećam kada smo u našoj Nerandžićevoj ulici, do iznemoglosti igrali fudbal na male goliće, kopirajući starije mangaše, koji su nedaleko od nas, na Rakijskoj pijaci, igrali tradicionalni uskršnji turnir. I sad se živo sećam kako smo razbijali kolena po turskoj kaldrmi, jureći za specijalkom, a majke vikale iz kuća da se odmah obučemo, jer ćemo se prehladiti tako znojavi i polugoli na zubatom aprilskom suncu. Mali i Veliki Saša, Fipa, Nole i puno gostujućih klinaca… Eh…. Beše nekad, a danas je to ulica, pisao sam u prošlom broju, u kojoj je većina kuća napuštena, a klinaca, koji jurcaju za loptom, odavno nema. Zanimljivo, jedva smo čekali da se ulica asfaltira, a danas sam sasvim siguran da bi bilo mnogo korisnije i lepše da je ostala turska kaldrma. Eto šta postade od onog pubertetlije željnog svakojakog progresa i napretka… Sad mi lepša turska kaldrma… Dokaz više da sam zreo za penziju… Šta da se radi, dok moji vršnjaci na trulom i propalom Zapadu počinju biznise, zapošljavaju se na nova, izazovnija, radna mesta, mi ovde u Srbiji, kad bi neko hteo da nam ponudi, iste sekunde bi pristali da odemo u penziju,… Valjda zato što smo svesni, kada za petanestak godina ispunimo uslove za penziju, gledajući današnja mlada pokoljenja i ekonomske perspektive, neće imati od čega da nam se isplaćuje… A i šta će nam, navikli smo poslednjih trideset godina da živimo od danas do sutra…
Nego, da ja ne imitiram moje kolege komentatore iz Nedelje, da se, iz daleke budućnosti i još dalje prošlosti, vratim u sadašnjost…
I, moram ovo da napišem, iako mi se od svega toga povraća… Nažalost, živimo u tragičnoj zemlji, sa još tragičnijim ljudima, koji otkazuju koncerte muzičara, da bi se dodvorili Vođi i sačuvali sopstvene guzice, pardon, lagodna radna mesta u državnoj službi, a o trošku sirotinje raje… Tuga… Naravno, manje pogađa kada se to desi tamo negde, ali kada to doživite u rođenom gradu, u prvom komšiluku… I posle me neki kritikuju što sam napisao pre par brojeva da ovo više nije moj grad. Naravno da nije. Ništa zajedničko nemam sa takvim ljudima. Ja sam, kao i mnogi drugi svojevremeno, u sličnim situacijama, svašta radio protiv vladajućeg establišmenta, iz čistog bunta, iako, mladost – ludost, nisam tačno ni znao protiv čega se bunim, a ovi današnji omladinci od trideset i kusur leta, ponašaju se kao najbednije sluge vredne svakog prezira. Na svakom mestu i u svakoj prilici duboko su se zavukli u stražnjice funkcionera, očekujući njihovu pokroviteljsku ruku na ramenu i koju kintu poreskog novca na sopstvenom računu… Jad. I beda. Od takvih bednika pošteniji su čak i ovi botovi koji za sendvič i dnevnicu pišu ljubavna pisma Vođi širom interneta… Prosto je zaprepašćujuće kako današnje generacije nemaju ni trunke srama, niti morala, neće se čak ni zacrveneti, ako ih uvredite istinom. Jedino je važno da redovno kaplje platica, da ima za nove čizme i novu garderobu…. I da na partijskim sastancima glume predane i požrtvovane vojnike, koje su sprečili proboj neprijatelja i trovanje napredne mladeži izdajničkim pesmama…. Lažnim rokerima nisu po volji pravi rokeri, ali im uopšte ne smeta gostovanje gospođe Ražnatović. Ona je patrijota i naprednjački mejnstrim, ima razdragani „Užičani“ da pohrle na tu svetkovinu, a potom, sa njenom pesmom na usnama, da krenu u osvajanje biračkih kutija….
A kad smo kod izbora, da li ste potpisali za nečiju kandidaturu? Što reče Gredelj, nisam mogao, jače je to od mene, da pređem preko DS praga i podržim Jankovića, pa se razmišljam, iako mi je uvek išao na ganglije, da potpišem Jeremiću. Znam da mu taj jedan potpis ne znači ništa, ali bih se sam bolje osećao da makar na taj način podržim nekoga ko je protiv ovog pogubnog režima. Vidim da su se probudile bolesničke ambicije kod mnogih, pa sada kandidata imamo za jedan jači fudbalski tim, sve sa klupom i fizioterapeutima. Da, tu je i Stamat, komšija, bio bi red da njemu potpišem, pre nego Jeremiću, ali, nisam mu neke stvari zaboravio…. A opet, nisam zlopamtilo, jeste da je državni službenik, ali se predano bori protiv naprednjačkog mraka… Sve u svemu, čim napišem ovaj tekst, moram nekako prelomiti i odlučiti, za jednog od njih dvojice, nema puno vremena…
Vidim da je u javnosti sve više tupadžija (i ženskih i muških, da ne pravim razliku) koji od ovih izbora prave cirkus, pa čak sa oduševljenjem i ponosom kažu da bi glasali „iz zeze“ za onog veselog Preletačevića i njemu slične. To su ti koji spadaju u ovih milion funkcionalno nepismenih Srba, iako su ubeđeni da su mlogo mudri i pametni. Ja prvi nisam izašao na prošle predsedničke izbore, jer mi je bilo muka od Tadića i njegovih i imao sam iskrenu želju da ih moje oči više ne vide, ali na ove izbore je neophodno izaći i glasati protiv Vučića, jer je to jedini način da se bahati režim nekako obuzda. Da ne idem dalje i ozbiljnije, dovoljno je videti samo ove lokalne navijačke junoše-velmože, koji, iako se svako jutro busaju u junačke užičke grudi, ne znaju osnovi red da starijima od sebe kažu dobar dan na ulici. Taj osnovni red vremenom su naučili čak i oni što su koliko juče šljegli iza Murtenice… Zato se i ne čudim, upravo takvi i zabranjuju bendove koji im nisu po volji. A staro je pravilo, ako zbog takvih benignih stvari, kao što je muzika, ne budu snosili posledice, to će im samo dati krila da budu još gori i rigidniji na mnogo važnijim životnim pitanjima. Zato, pamet u glavu, pa na izbore. Bolje sprečiti, nego lečiti….