PUTIN I MAJČICA RUSIJA
Vreme u kome živimo, sasvim sigurno će izazvati trajne degerativne poremećaje, kako u kolektivnoj, tako i u svesti svih nas ponaosob. Dobro, možda ne baš kod svih, ali, kod 98 posto, sigurno. Zašto? Toliko smo zatrpani besmislenim informacijama, da smo se svi, takoreći, pretvorili u kante za razni otpad. Glupost, neznanje, neobrazovanost, idiotluci, trivijalnosti, primitivizam…., sve je to multiplicrano na internetu, tako da samo oni koji su se klasično obrazovali, mogu, koliko-toliko, da odvoje bitno od nebitnog, laž od istine, glupost od tačne informacije. Ostalima, sasvim sigurno, nema spasa.
I, u gomili tog đubreta, potpuno je neopaženo prošla vest o rezultatima prošlogodišnje studije o mladima od 15 do 29 godina. Evo samo par, meni bar, zastrašujućih podataka – 62 posto mladih smatra da se stvari u Srbiji ne mogu menjati izborima, a, još gore, čak dve trećine mladih ne veruje u demokratiju i zalaže se za autokratiju i čvrstu ruku. Strašno! Demokratija, vlast naroda, ono čemu se težilo hiljadama godina, još od drevne Atine, ovde se, iz različitih razloga, odbacuje kao suvišna i nepotrebna budalaština… Ne želim da ulazim u analizu ovih podataka, ali, upravo oni, lako objašnjavaju zašto poslednjih godina toliko veliki broj ljudi u Srbiji obožava Putina i gnuša se Zapada.
A, kako je to bilo kada je moja generacija bila u pubertetu, kada smo upoznavala svet oko sebe i formirali svoje ličnosti, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih? Tada je Jugoslavija bila socijalistička zemlja, ali daleko slobodnija od ostalih zemalja tzv. komunističkog lagera, Sovjetskog Saveza, na prvom mestu. Gledali smo filmove i čitali knjige o pobuni u Americi protiv rata u Vijetnamu, o aferi Votergejt, Golom otoku, mnogi od nas su imali priliku da putuju po tim socijalističkim zemljama i vide svu bedu, sirotinju i patnju, koje sa sobom nosi svaki oblik despotije, autokratije, bilo ona socijalistička, monarhistička ili neka treća. I sve je to, većinu tadašnje omladine, vaspitalo, da sve što valja, demokratija i građanska prava, dolazi sa Zapada, a sve nazadno i apsolutističko, stiže iz socijalističke Moskve. Grupice zaljubljenika u Sovjetski Savez, mi, prozapadno orijentisani, često smo sa podsmehom i potcenjivanjem posmatrali, nazivajući ih boljševicima i rusofilima.
A onda je srušen Berlinski zid (većina današnje omladine i ne zna šta on simboliše), i tada su stvari polako počele da se menjaju. Pojavili su se, između ostalih, Leh Valensa i Solidarnost, pa je vremenom, uz velike uspone i padove, Poljska, nekada najsiromašnija, postala jedna od najjačih zemalja u razvoju u Evropi. I, dok su se bivše socijalističke evropske zemlje transformisale i krenule ka tržišnoj ekonomiji i demokratiji, Jugoslavija je upala u nacionalistički vrtlog, započeli su ratovi i raspad zemlje i takvo stanje se, manje-više, zadržalo i do danas. Ova anketa upravo to i pokazuje.
S obzirom da Putin, zahvaljujući ogromnom rudnom bogatstvu Rusije, vlada čvrstom rukom i malo haje za demokratiju, a da se na Zapadu, zahvaljujući konkurenciji sa Dalekog Istoka, sve gore živi, i sve je veće nezadovoljstvo, površno gledano, a većina danas samo tako i gleda, stiče se utisak da je čvrsta ruka pravo rešenje. Ili čvrsta ruka ili čvrst savez sa Rusijom. Naravno, kako je nekadašnju socijalističku dogmu, danas u potpunosti zamenila verska, lako se u to celo zamešateljstvo ukomponovalo i pravoslavno bratstvo, i, eto jednostavnog leka – postanimo deo pravoslavnog lagera, odaberimo Vođu, dajmo mu vlast – i sve će biti u najboljem redu… I dok je Putin „car“, Zapad je danas u Srbiji postao potpuno neomiljen, kako od strane lažne levice, tako i od lažne desnice. I levica i desnica nikada nisu verovale u demokratiju, već u autokratiju, levičari u čvrstu ruku Vođe i Partije, a desnica u čvrstu ruku Vođe i Nacije. Otud se i jedni i drugi gnušaju Zapada, koji, uprkos svemu, i dalje insistira na liberalizmu, kao u ekonomiji, tako i u politici.
Tako smo danas došli do apsurdne situacije, da mi, roditelji, verujemo u zapadne vrednosti, a da ih naša deca u potpunosti odbacuju, pa su, kako ih bilo kakav vid javnog angažmana ne zanima, čak sklona da se Vođi potpuno prepuste. Može li se sa takvim shvatanjem napred? Sigurno – ne. Ima i nekih, kao mudrijih, koji, da se Vlasi ne dosete, nisu za despotiju, već su izmislili termin „prosvećeni diktator“, to je, kao, neki mudar, dobar i pošten diktator, koji će nas gvozdenom metlom dovesti u svetlu budućnost. Za takve je Putin potpuno prirodan izbor….
Baš zato i hoću, iako to od mene niko ne traži, da se javno opredelim – bez ikakve dileme i dalje verujem u sve najbolje zapadne vrednosti – parlamentarnu demokratiju i tržišnu ekonomiju. Iako to nisu najbolje stvari na svetu, iako često umeju da budu prilično bolne, pa čak i devijantne, do sada čovečanstvo nije izmislilo društveno uređenje koje bi bolje funkcionisalo i odgovaralo egoističnoj ljudskoj prirodi. Možda zvuči arhaično, ali ja i dalje čvrsto verujem u onu jednostavnu, ali iskonsku reč – sloboda. Sloboda da odlučujem kome ću dati glas i sa kim ću poslovati. Država je tu samo da postavi pravila igre i omogući da ih svi učesnici u toj igri poštuju, a ista ta Država nikako ne može biti zamena za demokratiju. Niti Vođa, bio on prosvećen ili ne, može zameniti parlament.
Nažalost, mnogi su poverovali da je naš put zacrtan, da su sve važne bitke već izvojevane, i da će biti, kao u onoj junačkoj narodnoj pesmi, Druže Tito mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo, ali se pokazalo da se za slobodu i demokratiju mora stalno boriti. Poražavajući rezultati ove studije pokazuju da mi, ne samo da se za slobodu ne borimo, nego čak ni decu elementarno nismo upoznali sa osnovama parlamentarizma, potpuno nezainteresovani, prepustili smo ih naivnom verovanju da je Vođa ta neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar.
Jedini način da se stvari promene u pozitivnom smeru je edukacija i prosvetiteljstvo, nažalost, danas to nikoga ne zanima, čak ni prosvetu i intelektualce, koji bi, po pravilu, trebalo da su tome najviše posvećeni. Većina gleda samo sebe, i, ne zamerajući se, prenosi deci nebitne i površne informacije, prepuštajući pogubnom internetu da ih edukuje.
Tako smo danas došli u potpuno neverovatnu situaciju, gledamo kako se sve oko nas rastače i niko ništa ne preduzima. Konformizam je ovu zemlju potpuno uništio, kako u virtuelnom, tako i u realnom svetu. Zato je na površinu i izbila razna fukara. Ne, nisu oni sami isplivali na površinu, već smo ih mi pustili. Oni se samo šire, onoliko koliko im to mi dopuštamo. Demokratska borba je jedini način. Jedini put. Ako upošte ima još nekoga, ko će njime poći…. Ima li koga?
Toni Stanković
