Piše: prof.Bilja Grujičić
Kako ste mi, dragi moji? Šta ovoga puta da podelim sa vama? Hoćete neku žensku priču? Može, ova je globalna. Dakle, o mojoj prijateljici Ruskinji. Već vidim znatiželjnike, koji se pitaju, kako nas Rusi vide? A kako mi vidimo sebe? Ova mi se priča učinila interesantnom, poklopila se sa posetom Rusiji, koja je bila aktuelna proteklih dana. Šta je tu ko kome poručio, u mom slučaju bio bi domen nagađanja. Da se mi vratimo, našim običnim, svakodnevnim pričama.
Neobične životne okolnosti učinile su mojoj prijateljici i meni druženje zabavnim. Nisam učila ruski, ona je znala srpski solidno, odlično smo se razumele, jezikom, očima, gestovima, osmehom. Svaki čovek ima onakav osmeh kakav zaslužuje, tako je i sa ženama, one se više osmehuju. Obe smo oblačile osmeh pri svakom susretu, smatrajući da je to sasvim dovoljno. Sve ostalo je ženska strategija, obično, povlađivanje lošem ukusu i, često, niskim strastima. Da se razumemo, pripadam onima koji misle, da gram spontanosti, teži koliko i tona pravila. A ona je bila spontana. Sličnosti među nama su ogromne, generacija, godišta, nije nam smetao muški svet u kome živimo. Naprotiv, želeli smo im dug život i dobro zdravlje.
Smetalo nam je to što žene na istim poslovima zarađuju 11% manje od muškaraca. Kaže i tamo je tako. Stavovi su nam bili slični, ali smo još uvek bile otvorene i za njihovo menjanje, premda nismo bile od onih koje bi to radile uz kafu. Uostalom, ako ste bez stava, onda ste podložni instrumentalizaciji. Kaže da je uvek dobro u životu imati alternativu, ona se zalaže za dogovor, za poštovanje uloge žene u porodici i društvu. Što se mitova tiče, kaže, na žalost, oni su trošni i propadljivi, a kategorija simpatičnosti u politici ne postoji. Premda se meni dopadao onaj njihov, koji je u Jagodini dobio voštanu repliku. Valjda sam ja spontana.
U jednom istraživanju, koje rađeno na Fakultetu političkih nauka, mladi smatraju da bi ulaskom u EU Srbija bila ekonomski jača, ali da bi u spoljnjoj politici najviše trebalo da se oslanjamo na Rusiju, pa tek onda na EU. Obzirom da se u Skupštini pojavio čitav galimatijas stranaka, ostaje nam da vidimo u kom smeru ćemo se kretati. No, treba se podsetiti Marksa, koji kaže da se istorija najpre ponavlja kao tragedija, a potom kao farsa. Takođe, ne treba zaboraviti ni političku ulogu pravoslavlja, koja se najbolje videla posle raspada SSSR-a i obnove Rusije. Svakako, rusko pravoslavlje se nameće i kao glavni protivnik globalizacije.
Ono što nam je sigurno bilo zajedničko, je duša, a ona je bila široka, slovenska, baš kao i Rusija i drago mi je što je tako. Uskogrudošću se nikad niko nije ponosio.
Vaša Biljana!
