Пише: проф.Биља Грујичић
Како сте ми, драги моји? Шта овога пута да поделим са вама? Хоћете неку женску причу? Може, ова је глобална. Дакле, о мојој пријатељици Рускињи. Већ видим знатижељнике, који се питају, како нас Руси виде? А како ми видимо себе? Ова ми се прича учинила интересантном, поклопила се са посетом Русији, која је била актуелна протеклих дана. Шта је ту ко коме поручио, у мом случају био би домен нагађања. Да се ми вратимо, нашим обичним, свакодневним причама.
Необичне животне околности учиниле су мојој пријатељици и мени дружење забавним. Нисам учила руски, она је знала српски солидно, одлично смо се разумеле, језиком, очима, гестовима, осмехом. Сваки човек има онакав осмех какав заслужује, тако је и са женама, оне се више осмехују. Обе смо облачиле осмех при сваком сусрету, сматрајући да је то сасвим довољно. Све остало је женска стратегија, обично, повлађивање лошем укусу и, често, ниским страстима. Да се разумемо, припадам онима који мисле, да грам спонтаности, тежи колико и тона правила. А она је била спонтана. Сличности међу нама су огромне, генерација, годишта, није нам сметао мушки свет у коме живимо. Напротив, желели смо им дуг живот и добро здравље.
Сметало нам је то што жене на истим пословима зарађују 11% мање од мушкараца. Каже и тамо је тако. Ставови су нам били слични, али смо још увек биле отворене и за њихово мењање, премда нисмо биле од оних које би то радиле уз кафу. Уосталом, ако сте без става, онда сте подложни инструментализацији. Каже да је увек добро у животу имати алтернативу, она се залаже за договор, за поштовање улоге жене у породици и друштву. Што се митова тиче, каже, на жалост, они су трошни и пропадљиви, а категорија симпатичности у политици не постоји. Премда се мени допадао онај њихов, који је у Јагодини добио воштану реплику. Ваљда сам ја спонтана.
У једном истраживању, које рађено на Факултету политичких наука, млади сматрају да би уласком у ЕУ Србија била економски јача, али да би у спољњој политици највише требало да се ослањамо на Русију, па тек онда на ЕУ. Обзиром да се у Скупштини појавио читав галиматијас странака, остаје нам да видимо у ком смеру ћемо се кретати. Но, треба се подсетити Маркса, који каже да се историја најпре понавља као трагедија, а потом као фарса. Такође, не треба заборавити ни политичку улогу православља, која се најбоље видела после распада СССР-а и обнове Русије. Свакако, руско православље се намеће и као главни противник глобализације.
Оно што нам је сигурно било заједничко, је душа, а она је била широка, словенска, баш као и Русија и драго ми је што је тако. Ускогрудошћу се никад нико није поносио.
Ваша Биљана!
