Ne može stručnjak da ostane bez posla

Dr Predrag Mijailović Lune- Dijagnostički centar

Primarijus, magistar i doktor medicinskih nauka, Predrag Mijailović Lune, među prvima je u užičkoj bolnici odbranio doktorsku disertaciju sa 6.805 slučajeva. Po toj prezentaciji je prvi i na Medicinskom fakultetu u Beogradu, budući da je obradio ceo užički region na temu prevencije karcinoma debelog creva.
– Napravio sam jednu kartu učestalosti karcinoma po opštinama Zlatiborskog okruga, koja bi trebalo da se uradi u celoj Srbiji- kaže dr Lune i dodaje:
– U bolnici sam proveo pun radni staž i za to vreme sam prvi osnovao gastroenterohepatologiju i to kada su počele da se rade gastroskopije i kolonoskopije u Beogradu. Prof. dr Mirko Bulajić i ja smo prvi započeli ovu dijagnostiku i lečenje. On u Kliničkom centru Srbije, a ja u Užicu, i to na najsavremenijim aparatima gastroskopije i kolonoskopije u to vreme.
UN: Šta je ključna stvar u medicini, doktore?
– Ključna stvar u medicini je dijagnostika. Bez dobre dijagnostike, nema ni lečenja. Do sada se hirurgija smatrala granom medicine koja je iznad svega, ali ako se ne postavi dobra dijagnoza, nema ni hirurgije, ni lečenja, ni izlečenja. Endoskopske metode koje sam uveo, dale su najveći doprinos, ne samo dijagnozi nego i prevenciji. Kada radite gastroskopiju, vi možete da otkrijete rani karcinom želuca, koji se operiše, i čovek je zdrav. Ukoliko polazite sa dijagnozom, onda je operacija samo palijativna, ali vrlo često, u devedeset posto slučajeva, izlečenje je sto posto.
UN: Ko je izmislio gastroskopiju?
– Japanci su izmislili gastroskopiju, jer su imali najviše karcinoma želuca, a danas imaju najmanje smrtonosnog karcinoma, jer vrše ranu dijagnostiku. Zna se da „Helicobacter Pylori“ stvara gastrit i posle gastrita priprema želudac za karcinom. Zahvaljujući endoskopiji i helikotestu, u Srbiji je smanjen broj karcinoma želuca. U isto vreme mora da se zna da se karcinom želuca ne razvija danas za danas. On ima svoj proces, počev od promene na površini ćelije želuca. Kada se uzmu isečci, vidi se da li ima metaplazija ili ne, a od tih promena treba da prođe pet godina, da bi počeo karcinom. Želudac je širok organ i kome se ne osećaju tegobe i zato ga posle određenog vremena treba pregledati endoskopski. Za karcinom debelog creva prevencija je jasna, ako se na vreme otkrije polip, izlečenje je izvesno, a devedeset posto karcinoma polaze iz polipa. Postoje tri vrste polipa koji brže idu u malignitet, a ima i onih koji sporije prelaze. Deset posto njih polaze iz same sluzokože i tako dolazi do kancera.
UN: Šta su uzroci ovih bolesti?
– Najčešći uzroci oboljevanja su, pored genetskog, ishrana. Karcinom debelog creva Japanci nisu imali, a ni mi nismo imali do pre dvedeset, trideset godina, jer nam je ishrana bila drugačija, sa dijetetskim vlaknom. Kada su Japanci otišli u Ameriku i počeli da konzumiraju brzu hranu, kao i Afroamerikanci, počeli su da oboljevaju i vrlo brzo su pristigli Amerikance starosedeoce, po broju oboljenja debelog creva. To govori da ne zavisi sve od rase, pa čak i genetike. Jedina prevencija je zdrava ishrana, onako kako su se naši đedovi i prađedovi hranili. Znači, neprskano voće i povrće i integralno žito su najbolja prevencija. Prevencija je i kolonoskopski pregled posle četrdesete godine, i ukoliko ima polip, skine se, a ukoliko nema, onda se dobije jedna vrlo validna garancija unutar pet godina da ne može biti karcinoma. Da li će polip preći u karcinom zavisi od histološke građe i veličine polipa.
UN: Užičani znaju mnogo o vama, ali ne znaju možda svi vaše početke?
– Rođen sam u selu Glumač, kao sedmo od osmoro dece. Gimnaziju sam završio u Užicu, kada mi je na trećoj godini poginu otac i tada smo ostali bez glave kuće, sa samohranom majkom, koja nam je bila i otac i majka. Kako nisam imao uslove za školovanje, konkurisao sam za vojnu stipendiju na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Nisam je dobio, zato što je moj otac pripadao četničkom pokretu. Zbog toga nisam imao nikakvih materijalnih primanja. Čak sam mesec dana u Beogradu spavao po parkovima i na Železničkoj stanici, dok nisam dobio studentski dom i od tog vremena sam počeo sam da se izdržavam, radeći preko studentske zadruge, od istovara uglja do čišćenja zgrada. Kao i ja, i moja braća i sestre su danas čestiti ljudi. Sećam se da sam ih sve pozvao kada sam branio doktorsku disertaciju. Sedeli su pored mojih profesora i tada sam bio najponosniji na svoje poreklo.

UN: Je li to srpski usud, odricanje porekla, imena, krsne slave, zemlje kojoj pripadate?
– Na žalost, do sada je bilo tako, ali se nadam da se sadašnja omladina vraća svojoj veri, svom narodu i svojoj državi.
UN: Kome, pored majke koja vas je podigla, možete još da zahvalite za uspeh koji ste postigli?
– Sasvim sigurno mojoj porodici. Mojoj supruzi Mari, sinu Vuku i kćerki Jeleni, a poslednjih godina posebnu snagu mi daju moji unuci Đurađ, Ilija i Aleksa.
UN: Koliko godina je prošlo od otvaranja Dijagnostičkog centra i kakve usluge pruža?
– Počeo je sa radom pre tačno osam godina. U pitanju je prostor od hiljadu kvadratnih metara u centru grada u kome je smešten skener, rendgen, magnetna rezonanca, centar za oboljenje dojke, mamografija, ultrasonografija, sve vrste specijalističkih pregleda za kožne bolesti, dermatoskopija, gde se bezbolno rade, radiotalasnim noževima, sve promene na površini kože. Iz internističke grane, kardiologije, radi se test opterećenja srca i eho stres test koji se ne radi nigde van Beograda. Radimo i dolbutaminski test, koji se takođe ne radi nigde van klinika i koronarnu rezervu koja se nigde ne radi, osim kod nas. Takođe i holter pritiska i holter EKG-a, kao i eho srca. Radimo i kontrolu pejsmejkera. Da bi se sve ovo radilo, moraju postojati stručnjaci i dobri aparati.
UN: Ko su zaposleni na klinici i konsultanti?
– Na klinici rade stalno zaposleni i konsultanti iz užičke bolnice i profesori iz Kliničkog centra i VMA. Imamo i reumatologiju, gde se radi sve iz domena reumatologije i hematologije. Tu je i endokrinologija i pulmologija sa najsavremenijom spirometrijom. Imamo i nutricionistu, deo hirurgije i pedijatriju, kao i alergoimunologiju sa alergotestovima. Ovde dolaze profesori sa Medicinskog fakulteta i VMA. Imamo šesnaestoslajsni skener, ali najvažnije je ko radi na radiologiji, a to je dr Dragić Jezdić, najbolji radiolog u zapadnoj Srbiji, a verovatno i jedan od najboljih u celoj Srbije. On kada uradi ultrazvuk, kao da je uradio skener. Njegovi nalazi se nikada nisu vratili sa neke klinike, a da nisu prihvaćeni. Imamo i magnetnu rezonancu „Tesla jedan i po“, na kojoj radimo i magnetnu rezonancu dojke, koja se radi samo u tercijarnim ustanovama, kao što je Klinički centar i VMA. Imamo i savremenu laboratoriju, ginekologiju sa 4D ultrazvučnim aparatom, uz savetovalište za sterilitet, gde nam je konsultant dr Miodrag Stojković, naš čuveni genetičar. Iz svega se da zaključiti, da imamo renomirane stručnjake iz svih oblasti koji svedoče o ozbiljnosti i kvalitetu rada Dijagnostičkog centra.
UN: Da li je danas lakše započeti privatnu inicijativu, nego ranije?
– Započeti privatnu inicijativu u oblasti zdravstva i pre deset godina bilo je, i danas je, teško. Po Ustavu, privatni i državni zdravstveni sektor su jednaki, ali nisu jednaki pred Fondom zdravstvenog osiguranja. Postavlja se pitanje zašto ljudi moraju negde da čekaju pregled, zašto oni ne bi mogli da ga urade na privatnoj klinici i da naplate svoj pregled kod Fonda. Problem je što mi sa Fondom ne možemo da potpišemo ugovore, a zvanično kao možemo. Jedanput smo pokušali sa skenerom, ali su nam rekli da nemaju para, iako smo bili duplo jeftiniji od bolnice. Mislim da otpori prema privatnom sektoru nisu zbog mentaliteta, već zbog para. Kada bi se potpuno otvorili, fondovi bi morali da plate, a ovako državnim firmama mogu i da duguju. Mi, recimo, deset godina nismo menjali cene, zato što narod nema para, tako da su naše cene minimalne. Ali, ako platimo 25. u mesecu struju, već 20. u sledećem mesecu ako ne platimo, stiže opomena da ćemo biti isključeni. To samo govori da nemamo nikakve beneficije. Praktično, privatnici u Srbiji su u podređenom položaju u odnosu na strane investitore koji dobijaju potpunu ifrastrukturu i brojne beneficije.

UN: A šta rade država i Evropska unija?
– Ne kukam mnogo na državu. Ona kako sistemski bude regulisala ovu oblast, tako ćemo se mi i ponašati. Čovek koji nije spreman da radi u svim uslovima, ne može ničemu da se nada. Radi, pa makar korak po korak napredovao, i to je bolje nego da stagniraš. Inače u celoj Evropskoj uniji, osim u Švedskoj i Nemačkoj, zdravstvo je katastrofa, a naš narod misli da će nam kada uđemo u Evropsku uniju dati neke pare. Neće nam dati ništa. Mi smo godinama imali jedan sistem koji je bio jako dobar za osiguranike, ali je bio neodrživ. Sada moramo da napravimo sistem koji će biti održiv i da svako ima pravo na lečenje. To uopšte nije teško. Oni koji nemaju, država mora da im obezbedi, a oni koji imaju, trebaju da plate dopunska osiguranja i biraju hoće li kod lekara u državnoj ili privatnoj klinici. Okleva se, jer niko nije spreman da uđe u to.
UN: Šta ste vi kao narodni poslanik uradili da bi se stanje u zdravstvu popravilo?
– Kao poslanik svojevremeno sam pokušao da proguram amanadmane za jedan zakon koji se odnosio na zdravstveno osiguranje i zdravstvenu zaštitu, tako da država osigura određeni paket usluga za građane i u državnom i u privatnom sektoru. Na žalost nisu prošli, zbog protivljenja tadašnjeg ministra zdravlja, a siguran sama da bi se danas razvila zdrava konkurencija između državnog i privatnog sektora i pacijenti bi bili na dobitku. Onda bi se i u državnom sektoru borili za pacijenta, kao što se i mi u privatnom sektoru borimo.
UN: Doktore, ko je danas bez posla u Srbiji?
– Stručnjak ne može u Srbiji da ostane bez posla, ako hoće da radi.
Kako uopšte može da ostane neko bez posla, ako mu je od đeda ostalo hektar zemlje? Pa, zasadi malinu i sutra živi kao čovek. Ljudi idu po kontejnerima, a neće da odrade dvadeset, trideset ari zemlje. Čekaju svi da im država da. Pa, ne može država sve da da. Mora čovek sam da se bori za sebe. Država samo treba da uređuje zakone.
UN: Ali, često se govori o odlivu mladih stručnjaka. Oni odlaze jer nemaju posao?
– Mi ćemo, na žalost, uskoro doći u katastrofalnu poziciju, jer nemamo lekare specijaliste. Strašno je da se kaže „ajmo sve specijaliste u penziju, doći će mladi“. Da bi neko bio dobar doktor, mora da ima bar četrdeset godina života, što znači da je završio specijalizaciju, subspecijalizaciju, i najmanje pet godina prakse. Ne može čak ni lekar opšte prakse da uđe samo u ordinaciju sa diplomom. Medicina je specifična vrsta profesije. Moramo da gledamo čoveka od dna do vrha da bi napravili dobru dijagnozu. Lekar mora da zna šta zna, šta ne zna i šta neko drugi bolje od njega zna. Ne možemo imati jednog sujetnog lekara koji kaže „ja sve znam“. Tada dolazi i do greške, a pravilo je „svoju ne ponavljaj, na tuđoj se uči“. Nema bezgrešnog, ali ne sme da bude ni onih koji srljaju u greške svakodnevno. Mora na petogodišnjem planu države tačno da se zna ko će koga da zameni. Sada imamo veliki vakuum između specijalista koji su pred penzijom i mladih stručnjaka. Nama najbolji stručnjaci odoše u Nemačku, a Nemci proberu ono što valja, a vrate nam one koji nisu sposobni. Nema veze što je on završio medicinu, i što ima prosek deset, ako nema osećaj za pacijenta. Siguran sam da u Srbiji nema ni jedan višak lekara specijalista, subspecijalista, pa čak i lekara opšte prakse.
UN: I iz Užica se odlazi. Kako to zaustaviti?
– Mi Užičani imamo velike resurse, od turizma, privrede, poljoprivrede. Zašto bi se mi selili? Evo, na primer, moj sin se vratio. Ja imam unuke. Razmišljam o Užicu, ne razmišljam o nekoj drugoj sredini. Razmišljam da Užice treba da ide napred, a od Užičana zavisi koje će ljude dovoditi na čelo grada, koga će podržavati, a koga neće. Ako budemo nastavili po sistemu da nećemo sposobne da podržavamo, mi ćemo se urušiti. Neću da iznosim pojedinačno sud ni o kome, svako treba da da sud o sebi i građani koji su ih birali.
UN: Šta može da bude motivacija za dete koje danas upisuje medicinu?
– Jedina motivacija za decu koja danas upisuju medicinu je da znaju kada završe da će biti zaposleni u svojoj struci i da će moći da se usavršavaju. Uz to moraju da imaju materijalnu potporu. U većini slučajeva, prevagne ljubava prema struci u odnosu na racionalno razmišljanje. Ovo što sama ja uložio, kao poslovan čovek, sigurno ne mogu izvući, što znači da je prevagnula ljubava prema struci. Ali ako bi svi razmišljali strogo racionalno, sedeli bi u kafani, pili i trošili pare. Ja sam pre svega lokalpatriota, a potom i srpski nacionalista. Volim svoj grad, svoju zemlju i svoj narod.
UN: Odakle su pacijenti Dijagnostičkog centra?
– Dijagnostički centar leči pacijente sa područja severa Crne Gore, istočne Bosne, dela Moravičkog okruga i celog Zlatiborskog okruga, a tu su i Užičani koji žive u Beogradu i koji vrlo često dolaze u kliniku.
UN: Koja je bila vaša prva politička pobeda?
– Moja prva politička pobeda je bila protiv Balše Govedarice, čoveka koji je bio jedan od najboljih gradonačelnika Užica, a kasnije i predsednik Vrhovnog suda Srbije. Pobeda nad tim čovekom mi je jako imponovala. Kada sam izašao iz SPO-a, svi poslanici su prešli u DSS i dok je bila vladavina dr Vojislava Koštunice, zahvaljujući mom angažmanu je završena Medicinska škola u Užicu, rekonstruisana OŠ Dušan Jerković i Gimnazija, i urađen amfiteatar na Učiteljskom fakultetu. Urađen je i čelični prsten za gas do Užica od 4,5 miliona evra, uloženo 3,8 miliona evra u obnovu bolnice i u isto vreme je krenula izgradnja zaobilaznice. Tada je prvi put u Užicu zasedala srpska vlada. Nikada nisam rekao da sam ja to uradio. To je bila moja obaveza kao narodnog poslanika i tribuna iz Užica. Ako su me Užičani glasali, ja sam im time uzvratio. Te pare bi otišle i negde na drugu stranu, ali svaki narodni poslanik iz ovog grada, ako mu je u vlasti njegova stranka, mora da uradi nešto za Užice. I pre mene i posle mene, pitam, da li je neko od mojih kolega uspeo toliko da donese. U Novom Pazaru se recimo danas sve gradi, a u Užicu se ne gradi ništa. Nikada nisam bio komunista, ali sam cenio užičke komuniste kada su donosili pare i ovde gradili. Vlajko Brković je bio komunista, ali to je čovek za koga svaki Užičanin treba da ustane, kada se pomene njegovo ime, zato što je napravio Užice. Ne može se niko meriti sa Vlajkom Brkovićem, a Užičanima zameram što su uništili čoveka koji je bio vredan. Oni koji su ga skidali, posle su govorili o demokratiji. Moraš poštovati onoga koji je uradio nešto za opšte dobro, a opšte dobro je kada Užice napreduje. Ako je neko uspeo da iz nekog republičkog fonda, mimo našege budžeta, dovuče neki dinar, to je opšte dobro. Zar nije opšte dobro renovirati bolnicu, napraviti zaobilaznicu, rekonstruisati Gimanziju, a zar nije apsolutno opšte dobro Valjaonica bakra Sevojno u vreme Vlajka Brkovića i izgrađeni putevi?
UN: Priča je godinama da nas republičke vlade ne vole i da imamo nesposobne političare iz Užica. Šta je od toga tačno?
– Sve što naša država prihoduje to su narodne pare, a gde će se one rasporediti, zavisi od ljudi u Republici i na lokalu. A, mi Užičani ne možemo da se složimo da nam dođe auto-put i da ide preko Zlatibora. Zlatibor je taj koji pomaže da se Užice razvije. Mislim da politikom ne smeju da se bave ljudi koji nisu ekonomski i strukovno nezavisni. Imamo ljude koji ne smeju ništa da iznesu za govornicom, jer se plaše za svoja poslanička mesta i za pozicije koje su zauzeli. Kada nešto lobiraš, moraš i da znaš za šta lobiraš i da ne odustaješ, čak i nek je predsednik vlade preko puta tebe. Dovedeš ga za sto da ti kaže „To je sve u redu“. Dok sam bio u vlasti, ja sam tu poziciju iskoristio. Možda je moglo još mnogo više, ali toliko je. Izgovori su da vlada ne simpatiše Zapadnu Srbiju. Ti moraš da se nametneš, pa da vladi kažeš „ako to ne učinite, mi ćemo uraditi to i to.“ I Čajetina je u Zapadnoj Srbiji, ali ljudi svaki dan rade svoj posao. Vladi mora da se kaže, „ili ćete praviti ili nećete sutra dobiti izbore“. Drugačije ne može.

LJ.K.

Comments

comments