početak AKTUELNO Не може стручњак да остане без посла

Не може стручњак да остане без посла

od Užička Nedelja
1k pregleda

predrag mijailović lune

Др Предраг Мијаиловић Луне- Дијагностички центар

Примаријус, магистар и доктор медицинских наука, Предраг Мијаиловић Луне, међу првима је у ужичкој болници одбранио докторску дисертацију са 6.805 случајева. По тој презентацији је први и на Медицинском факултету у Београду, будући да је обрадио цео ужички регион на тему превенције карцинома дебелог црева.
– Направио сам једну карту учесталости карцинома по општинама Златиборског округа, која би требало да се уради у целој Србији- каже др Луне и додаје:
– У болници сам провео пун радни стаж и за то време сам први основао гастроентерохепатологију и то када су почеле да се раде гастроскопије и колоноскопије у Београду. Проф. др Мирко Булајић и ја смо први започели ову дијагностику и лечење. Он у Клиничком центру Србије, а ја у Ужицу, и то на најсавременијим апаратима гастроскопије и колоноскопије у то времe.
УН: Шта је кључна ствар у медицини, докторе?
– Кључна ствар у медицини је дијагностика. Без добре дијагностике, нема ни лечења. До сада се хирургија сматрала граном медицине која је изнад свега, али ако се не постави добра дијагноза, нема ни хирургије, ни лечења, ни излечења. Ендоскопске методе које сам увео, дале су највећи допринос, не само дијагнози него и превенцији. Када радите гастроскопију, ви можете да откријете рани карцином желуца, који се оперише, и човек је здрав. Уколико полазите са дијагнозом, онда је операција само палијативна, али врло често, у деведесет посто случајева, излечење је сто посто.
УН: Ко је измислио гастроскопију?
– Јапанци су измислили гастроскопију, јер су имали највише карцинома желуца, а данас имају најмање смртоносног карцинома, јер врше рану дијагностику. Зна се да „Helicobacter Pylori“ ствара гастрит и после гастрита припрема желудац за карцином. Захваљујући ендоскопији и хеликотесту, у Србији је смањен број карцинома желуца. У исто време мора да се зна да се карцином желуца не развија данас за данас. Он има свој процес, почев од промене на површини ћелије желуца. Када се узму исечци, види се да ли има метаплазија или не, а од тих промена треба да прође пет година, да би почео карцином. Желудац је широк орган и коме се не осећају тегобе и зато га после одређеног времена треба прегледати ендоскопски. За карцином дебелог црева превенција је јасна, ако се на време открије полип, излечење је извесно, а деведесет посто карцинома полазе из полипа. Постоје три врсте полипа који брже иду у малигнитет, а има и оних који спорије прелазе. Десет посто њих полазе из саме слузокоже и тако долази до канцера.
УН: Шта су узроци ових болести?
– Најчешћи узроци обољевања су, поред генетског, исхрана. Карцином дебелог црева Јапанци нису имали, а ни ми нисмо имали до пре дведесет, тридесет година, јер нам је исхрана била другачија, са дијететским влакном. Када су Јапанци отишли у Америку и почели да конзумирају брзу храну, као и Афроамериканци, почели су да обољевају и врло брзо су пристигли Американце староседеоце, по броју обољења дебелог црева. То говори да не зависи све од расе, па чак и генетике. Једина превенција је здрава исхрана, онако како су се наши ђедови и прађедови хранили. Значи, непрскано воће и поврће и интегрално жито су најбоља превенција. Превенција је и колоноскопски преглед после четрдесете године, и уколико има полип, скине се, а уколико нема, онда се добије једна врло валидна гаранција унутар пет година да не може бити карцинома. Да ли ће полип прећи у карцином зависи од хистолошке грађе и величине полипа.
УН: Ужичани знају много о вама, али не знају можда сви ваше почетке?
– Рођен сам у селу Глумач, као седмо од осморо деце. Гимназију сам завршио у Ужицу, када ми је на трећој години погину отац и тада смо остали без главе куће, са самохраном мајком, која нам је била и отац и мајка. Како нисам имао услове за школовање, конкурисао сам за војну стипендију на Медицинском факултету у Београду. Нисам је добио, зато што је мој отац припадао четничком покрету. Због тога нисам имао никаквих материјалних примања. Чак сам месец дана у Београду спавао по парковима и на Железничкој станици, док нисам добио студентски дом и од тог времена сам почео сам да се издржавам, радећи преко студентске задруге, од истовара угља до чишћења зграда. Као и ја, и моја браћа и сестре су данас честити људи. Сећам се да сам их све позвао када сам бранио докторску дисертацију. Седели су поред мојих професора и тада сам био најпоноснији на своје порекло.

LUNE

УН: Је ли то српски усуд, одрицање порекла, имена, крсне славе, земље којој припадате?
– На жалост, до сада је било тако, али се надам да се садашња омладина враћа својој вери, свом народу и својој држави.
УН: Коме, поред мајке која вас је подигла, можете још да захвалите за успех који сте постигли?
– Сасвим сигурно мојој породици. Мојој супрузи Мари, сину Вуку и кћерки Јелени, а последњих година посебну снагу ми дају моји унуци Ђурађ, Илија и Алекса.
УН: Колико година је прошло од отварања Дијагностичког центра и какве услуге пружа?
– Почео је са радом пре тачно осам година. У питању је простор од хиљаду квадратних метара у центру града у коме је смештен скенер, рендген, магнетна резонанца, центар за обољење дојке, мамографија, ултрасонографија, све врсте специјалистичких прегледа за кожне болести, дерматоскопија, где се безболно раде, радиоталасним ножевима, све промене на површини коже. Из интернистичке гране, кардиологије, ради се тест оптерећења срца и ехо стрес тест који се не ради нигде ван Београда. Радимо и долбутамински тест, који се такође не ради нигде ван клиника и коронарну резерву која се нигде не ради, осим код нас. Такође и холтер притиска и холтер ЕКГ-а, као и ехо срца. Радимо и контролу пејсмејкера. Да би се све ово радило, морају постојати стручњаци и добри апарати.
УН: Ко су запослени на клиници и консултанти?
– На клиници раде стално запослени и консултанти из ужичке болнице и професори из Клиничког центра и ВМА. Имамо и реуматологију, где се ради све из домена реуматологије и хематологије. Ту је и ендокринологија и пулмологија са најсавременијом спирометријом. Имамо и нутриционисту, део хирургије и педијатрију, као и алергоимунологију са алерготестовима. Овде долазе професори са Медицинског факултета и ВМА. Имамо шеснаестослајсни скенер, али најважније је ко ради на радиологији, а то је др Драгић Јездић, најбољи радиолог у западној Србији, а вероватно и један од најбољих у целој Србије. Он када уради ултразвук, као да је урадио скенер. Његови налази се никада нису вратили са неке клинике, а да нису прихваћени. Имамо и магнетну резонанцу „Тесла један и по“, на којој радимо и магнетну резонанцу дојке, која се ради само у терцијарним установама, као што је Клинички центар и ВМА. Имамо и савремену лабораторију, гинекологију са 4Д ултразвучним апаратом, уз саветовалиште за стерилитет, где нам је консултант др Миодраг Стојковић, наш чувени генетичар. Из свега се да закључити, да имамо реномиране стручњаке из свих области који сведоче о озбиљности и квалитету рада Дијагностичког центра.
УН: Да ли је данас лакше започети приватну иницијативу, него раније?
– Започети приватну иницијативу у области здравства и пре десет година било је, и данас је, тешко. По Уставу, приватни и државни здравствени сектор су једнаки, али нису једнаки пред Фондом здравственог осигурања. Поставља се питање зашто људи морају негде да чекају преглед, зашто они не би могли да га ураде на приватној клиници и да наплате свој преглед код Фонда. Проблем је што ми са Фондом не можемо да потпишемо уговоре, а званично као можемо. Једанпут смо покушали са скенером, али су нам рекли да немају пара, иако смо били дупло јефтинији од болнице. Мислим да отпори према приватном сектору нису због менталитета, већ због пара. Када би се потпуно отворили, фондови би морали да плате, а овако државним фирмама могу и да дугују. Ми, рецимо, десет година нисмо мењали цене, зато што народ нема пара, тако да су наше цене минималне. Али, ако платимо 25. у месецу струју, већ 20. у следећем месецу ако не платимо, стиже опомена да ћемо бити искључени. То само говори да немамо никакве бенефиције. Практично, приватници у Србији су у подређеном положају у односу на стране инвеститоре који добијају потпуну ифраструктуру и бројне бенефиције.

mijailović lune

УН: А шта раде држава и Европска унија?
– Не кукам много на државу. Она како системски буде регулисала ову област, тако ћемо се ми и понашати. Човек који није спреман да ради у свим условима, не може ничему да се нада. Ради, па макар корак по корак напредовао, и то је боље него да стагнираш. Иначе у целој Европској унији, осим у Шведској и Немачкој, здравство је катастрофа, а наш народ мисли да ће нам када уђемо у Европску унију дати неке паре. Неће нам дати ништа. Ми смо годинама имали један систем који је био јако добар за осигуранике, али је био неодржив. Сада морамо да направимо систем који ће бити одржив и да свако има право на лечење. То уопште није тешко. Они који немају, држава мора да им обезбеди, а они који имају, требају да плате допунска осигурања и бирају хоће ли код лекара у државној или приватној клиници. Оклева се, јер нико није спреман да уђе у то.
УН: Шта сте ви као народни посланик урадили да би се стање у здравству поправило?
– Као посланик својевремено сам покушао да прогурам аманадмане за један закон који се односио на здравствено осигурање и здравствену заштиту, тако да држава осигура одређени пакет услуга за грађане и у државном и у приватном сектору. На жалост нису прошли, због противљења тадашњег министра здравља, а сигуран сама да би се данас развила здрава конкуренција између државног и приватног сектора и пацијенти би били на добитку. Онда би се и у државном сектору борили за пацијента, као што се и ми у приватном сектору боримо.
УН: Докторе, ко је данас без посла у Србији?
– Стручњак не може у Србији да остане без посла, ако хоће да ради.
Како уопште може да остане неко без посла, ако му је од ђеда остало хектар земље? Па, засади малину и сутра живи као човек. Људи иду по контејнерима, а неће да одраде двадесет, тридесет ари земље. Чекају сви да им држава да. Па, не може држава све да да. Мора човек сам да се бори за себе. Држава само треба да уређује законе.
УН: Али, често се говори о одливу младих стручњака. Они одлазе јер немају посао?
– Ми ћемо, на жалост, ускоро доћи у катастрофалну позицију, јер немамо лекаре специјалисте. Страшно је да се каже „ајмо све специјалисте у пензију, доћи ће млади“. Да би неко био добар доктор, мора да има бар четрдесет година живота, што значи да је завршио специјализацију, субспецијализацију, и најмање пет година праксе. Не може чак ни лекар опште праксе да уђе само у ординацију са дипломом. Медицина је специфична врста професије. Морамо да гледамо човека од дна до врха да би направили добру дијагнозу. Лекар мора да зна шта зна, шта не зна и шта неко други боље од њега зна. Не можемо имати једног сујетног лекара који каже „ја све знам“. Тада долази и до грешке, а правило је „своју не понављај, на туђој се учи“. Нема безгрешног, али не сме да буде ни оних који срљају у грешке свакодневно. Мора на петогодишњем плану државе тачно да се зна ко ће кога да замени. Сада имамо велики вакуум између специјалиста који су пред пензијом и младих стручњака. Нама најбољи стручњаци одоше у Немачку, а Немци проберу оно што ваља, а врате нам оне који нису способни. Нема везе што је он завршио медицину, и што има просек десет, ако нема осећај за пацијента. Сигуран сам да у Србији нема ни један вишак лекара специјалиста, субспецијалиста, па чак и лекара опште праксе.
УН: И из Ужица се одлази. Како то зауставити?
– Ми Ужичани имамо велике ресурсе, од туризма, привреде, пољопривреде. Зашто би се ми селили? Ево, на пример, мој син се вратио. Ја имам унуке. Размишљам о Ужицу, не размишљам о некој другој средини. Размишљам да Ужице треба да иде напред, а од Ужичана зависи које ће људе доводити на чело града, кога ће подржавати, а кога неће. Ако будемо наставили по систему да нећемо способне да подржавамо, ми ћемо се урушити. Нећу да износим појединачно суд ни о коме, свако треба да да суд о себи и грађани који су их бирали.
УН: Шта може да буде мотивација за дете које данас уписује медицину?
– Једина мотивација за децу која данас уписују медицину је да знају када заврше да ће бити запослени у својој струци и да ће моћи да се усавршавају. Уз то морају да имају материјалну потпору. У већини случајева, превагне љубава према струци у односу на рационално размишљање. Ово што сама ја уложио, као послован човек, сигурно не могу извући, што значи да је превагнула љубава према струци. Али ако би сви размишљали строго рационално, седели би у кафани, пили и трошили паре. Ја сам пре свега локалпатриота, а потом и српски националиста. Волим свој град, своју земљу и свој народ.
УН: Одакле су пацијенти Дијагностичког центра?
– Дијагностички центар лечи пацијенте са подручја севера Црне Горе, источне Босне, дела Моравичког округа и целог Златиборског округа, а ту су и Ужичани који живе у Београду и који врло често долазе у клинику.
УН: Која је била ваша прва политичка победа?
– Моја прва политичка победа је била против Балше Говедарице, човека који је био један од најбољих градоначелника Ужица, а касније и председник Врховног суда Србије. Победа над тим човеком ми је јако импоновала. Када сам изашао из СПО-а, сви посланици су прешли у ДСС и док је била владавина др Војислава Коштунице, захваљујући мом ангажману је завршена Медицинска школа у Ужицу, реконструисана ОШ Душан Јерковић и Гимназија, и урађен амфитеатар на Учитељском факултету. Урађен је и челични прстен за гас до Ужица од 4,5 милиона евра, уложено 3,8 милиона евра у обнову болнице и у исто време је кренула изградња заобилазнице. Тада је први пут у Ужицу заседала српска влада. Никада нисам рекао да сам ја то урадио. То је била моја обавеза као народног посланика и трибуна из Ужица. Ако су ме Ужичани гласали, ја сам им тиме узвратио. Те паре би отишле и негде на другу страну, али сваки народни посланик из овог града, ако му је у власти његова странка, мора да уради нешто за Ужице. И пре мене и после мене, питам, да ли је неко од мојих колега успео толико да донесе. У Новом Пазару се рецимо данас све гради, а у Ужицу се не гради ништа. Никада нисам био комуниста, али сам ценио ужичке комунисте када су доносили паре и овде градили. Влајко Брковић је био комуниста, али то је човек за кога сваки Ужичанин треба да устане, када се помене његово име, зато што је направио Ужице. Не може се нико мерити са Влајком Брковићем, а Ужичанима замерам што су уништили човека који је био вредан. Они који су га скидали, после су говорили о демократији. Мораш поштовати онога који је урадио нешто за опште добро, а опште добро је када Ужице напредује. Ако је неко успео да из неког републичког фонда, мимо нашеге буџета, довуче неки динар, то је опште добро. Зар није опште добро реновирати болницу, направити заобилазницу, реконструисати Гиманзију, а зар није апсолутно опште добро Ваљаоница бакра Севојно у време Влајка Брковића и изграђени путеви?
УН: Прича је годинама да нас републичке владе не воле и да имамо неспособне политичаре из Ужица. Шта је од тога тачно?
– Све што наша држава приходује то су народне паре, а где ће се оне распоредити, зависи од људи у Републици и на локалу. А, ми Ужичани не можемо да се сложимо да нам дође ауто-пут и да иде преко Златибора. Златибор је тај који помаже да се Ужице развије. Мислим да политиком не смеју да се баве људи који нису економски и струковно независни. Имамо људе који не смеју ништа да изнесу за говорницом, јер се плаше за своја посланичка места и за позиције које су заузели. Када нешто лобираш, мораш и да знаш за шта лобираш и да не одустајеш, чак и нек је председник владе преко пута тебе. Доведеш га за сто да ти каже „То је све у реду“. Док сам био у власти, ја сам ту позицију искористио. Можда је могло још много више, али толико је. Изговори су да влада не симпатише Западну Србију. Ти мораш да се наметнеш, па да влади кажеш „ако то не учините, ми ћемо урадити то и то.“ И Чајетина је у Западној Србији, али људи сваки дан раде свој посао. Влади мора да се каже, „или ћете правити или нећете сутра добити изборе“. Другачије не може.

Љ.К.

Comments

comments

Povezani tekstovi

1 komentar

grabež 25. октобра 2015. - 02:08

Kad se izostave neki zanimljivi podaci, onda priče poprime sasvim drugu konotaciju. Većini ovog teksta u vezi struke nema se šta prigovoriti, ali o učinku večitog poslanika ima itekako! Početak je ipak bio 1990. sa polovnim fićom, da bi se tokom rekordnih 4-5 poslaničkih mandata (u tri stranke i dve koalicije) stvorio Dijagnostički centar! Pobeda nad Balšom, zahvaljujući tadašnjoj mladoj ekipi u SPO i značajnoj pomoći DS u drugom krugu, odlično se isplatila. Ali, samo njemu! O magnetnoj rezonanci u stambenoj zgradi i da ne govorim. Niko nije važan, ničiji život i interes, samo njegov lični. Sin u vladajućoj, on sada u novoj stranci političkih profitera. Zla kob bolnice, grada, zapadne Srbije… gladovanje u mladosti je u nekim slučajevima neizlečivo.

ponovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.