IN MEMORIAM – Stevan Mirković

General Stevan Mirković (1927 – 2015.)
Urna general-pukovnika Stevana Mirkovića, bivšeg načelnika Generalštaba Jugoslovenske narodne armije (1981-1983) – koji je preminuo 26. septembra 2015. i kremiran u Beogradu, uz visoke vojne počasti – položena je 9.11. 2015. u porodičnu grobnicu na Opankovića groblju, u selu Zbojštica, rodnom mestu njegovog oca Dobrivoja, solunskog ratnika, u prisustvu članova najbliže rodbine. U ovoj zajedničkoj večnoj kući počivaju i njegova majka Spasenija i stariji brat Živojin.
General Mirković je rođen 1927. godine u Valjevu, gde je njegov otac radio kao bolničar, a preselili se u Beograd krajem tridesetih prošlog veka. Kao gimnazijalac, hapšen je više puta za vreme Drugog svetskog rata zbog njegovog delovanja, u organizaciji slobodoljubive beogradske omladine i SKOJ-a, protiv okupacionih vlasti i kolaboranata.
Kad su se partizanske jedinice 1944. godine približavale Beogradu, stupio je u njihove redove, kao sedamnaestogodišnjak, i borio do kraja rata. U jednoj borbi na Sremskom frontu je ranjen, ali nije dozvolio bolničarima da ga izvuku sa položaja, sve dok se borba nije završila. Sa još nezaraslom ranom vratio se u svoju jedinicu i sa drugovima borio do konačnog oslobođenja Jugoslavije.
U JNA je ostao sve do penzionisanja, napredujući od običnog vojnika do general-pukovnika i načelnika Generalštaba.
Pored drugih visokih vojnih dužnosti, bio je komandant prvog jugoslovenskog padobranskog bataljona. Ali, kad je – nakon okotobarskih promena dvehiljadite – obeležavana jubilarna godišnjica osnivanja te jedince, organizatori ga nisu pozvali na proslavu. Smatrajući to svojom obavezom, ipak je otišao. Slučaj je hteo da ga je prvi prepoznao i predstavio organizatorima nekadašnji njihov garnizonski kuvar!
Kao vojni starešina ostao je upamćen po velikoj strogosti u primeni vojnih propisa, ali ne samo prema potčinjenima, nego i samome sebi, kao i pravičnosti i ličnoj odgovornosti – ponoseći se i svojim užim poreklom i pripadnošću zajednici jugoslovenskih naroda i narodnosti. Zato je, posle raspada Jugoslavije, izabran za prvog predsednika partije jugoslovenskih komunista pod nazivom „Tito“.
Ostajući veran svojim mladalačkim idejama i idealima, izgrađivanim i ostvarivanim u vreme oslobodilačke borbe, odrekao se privilegija koje su mu pripadale posle penzionisanja kao bivšem načelniku Generalštaba – ličnog obezbeđenja, službenog automobila i drugo – i živeo kao svaki drugi građanin u voljenom gradu Beogradu.
Kao penzionisani general biše vojske, često je gostovao u televizijskim emisijama i dosledno zastupao svoja opredeljenja i poruke mnogih hiljada onih koji su palih za slobodu nekadašnje velike jugoslovenske zajednice.
Oni koji su ga poznavali mogu navesti dosta primera njegove doslednosti u pridržavanju visoko postavljenih moralnih principa. Jednom ga je jedan njegov bliski rođak molio da mu za suprugu, obolelu od karcinoma, urgira za zračenje, prekoreda, na VMA, a on mu je odgovorio:“ Molim te, da me za to ne moliš, jer i ja stojim u redu za zračenje karcinoma kože lica, iako me svi propuštaju i lekari pozivaju da uđem, čudeći se da ja, kao nekadašnji njihov pretpostavljeni, stojim u redu i čekam. Zato te molim, da me razumeš i ne ljutiš se“.
Ipak, žitelji Zbojštice, kao i okolnih sela, zamerali su mu, smatrajući ga i Užičaninom, po mestu rođenja njegovog oca – a to je potvrdio i svojom željom da bude sahranjen u ovom užičkom selu – što, kao visoki vojni zvaničnik, nije ništa direktno učinio za razvoj ovog kraja, makar namenskim usmeravanjem vojnih sredstava, što bi se, i inače, poklapalo sa armijskim odbrambenim planovima.
Zato mu je jedan njegov takođe bliski rođak prvom prilikom to neposredno prigovorio. Kad je dolazio ocu na parastos u Zbojšticu i trebalo, posle izlaska iz automobila, da do groblja pređe još oko kilometar, raskvašenim i razblaćenim seoskim putem, Stevan ga je upitao kako će dalje. A ovaj mu je, kao da je to jedva čekao, ovako odgovorio: „Čizme, druže generale, čizme! Da si samo malim prstom mrdnuo, ovaj put bi bio asfaltiran. A sad, zbog tvojih principa, kreni napred po vodi i blatu do groba tvog roditelja“.
General mu nije ništa odgovorio nego pošao, u plitkim cipelama namenjenim za beogradski asflat, da gazi do članaka po baricama i rupama prepunim vode i blata – a takav je i sada – prema groblju, gde večno počiva sa nadgrobnom piramidom, na kojoj je upisano samo: „Stevan Mirković 1927-2015“.
Ali, zato će, što je i bilo njegovo životno opredeljenje, ostati upamćen po izuzetnoj čovečnosti, hrabrosti, plemenitosti, principijelnosti, kao i ubeđenjima da se sve može postići i dostići ako su ljudi čestiti, odvažni, odgovorni, nesebični, solidarni – ako rade složno za dobrobit svih sugrađana.
Osećajući se i Užičaninom, poslednjih godina svog života, kao penzioner, redovno je pisao komentare o aktuelnim zbivanjima, u nas i svetu, u Užičkoj nedelji, u rubrici „Sa vojne osmatračnice“. Redakcija „Užičke nedelje“ mu ostaje zahvalna za višegodišnju saradnju i podršku.

M.J.

Comments

comments