Pre neki dan kamen temeljac u Bariču, za fabriku kompresora, prekjuče u Bubanj potoku za Ikeu, juče za kulu u Beogradu (na vodi), sutra za hotel Hilton, prekosutra za trgovinski lanac Lidl… Ne znam za druge grane, ali ova industrija kamena temeljaca prosto cveta. Dobro je što sve to, kako reče gradonačelnik Beograda Siniša Mali, nema veze sa predizbornom kampanjom, nego prosto, april je takav mesec, a kad je u Srbiji proleće onda sve pupi i buja, pa i betonski blokovi.
Premijer Vučić je izabrao mnogo puta već isprobanu, ali nekim čudom još uvek delotvornu taktiku: neispunjena obećanja zamenjuje novim, većim. Pošto Mercedes nije došao u Ikarbus, ni SISU u FAP, pošto nije prodat Telekom a propao je i tender za PKB, i pošto još nije rešena sudbina oko 250 preduzeća (sa 55.000 zaposlenih), što je bilo ne samo njegovo političko obećanje, nego i zakonska obaveza, rupe u pamćenju zombifikovane nacije lider SNS-a počeo je da popunjava šljunkom i cementom pomešanim sa vodom.
„Da mi nisu ostavili fabriku u kojoj se proizvode ’poršei’, koja radi kao sat“, pravdao se Vučić „kontrapitanjem“ u ovonedeljnom intervjuu NIN-u što nije ispunio više puta dato obećanje da će naći rešenje za „posrnulog pribojskog giganta“. Dajte mi Švajcarsku pa ćete da vidite kakav sam ja premijer, poručuje na taj način Vučić građanima Srbije, kojima ne preostaje ništa drugo nego da uzdahnu: „daleko je Švajcarska“.
Mada, u stvari, kad se malo bolje razmisli, možda ne baš „porše“, ali nešto slično Vučić već ima. Reč je, pogađate, o Telekomu. No, kad je dobio priliku da, ako već ne može FAP, sredi tog, kakvog-takvog, domaćeg „poršea“ Vučić se, po sopstvenom priznanju, nije usudio da preduzme odlučni korak.
A kada premijer – bivši, sadašnji i budući – u svom već prepoznatljivom, samosažaljevajućem maniru kaže: „nisam ima osnage za javna preduzeća i sportske klubove“ on zapravo, čini se i nehotice, pokazuje da nije razumeo bar dve stvari. Prvo pokazuje da nije razumeo šta je glavni posao vlade, odnosno da tzv. restruktuiranje javnih preduzeća predstavlja kičmu celokupne reforme te da se, u tom kontekstu, sportski klubovi nikako ne mogu stavljati u istu ravan.
I drugo, time je pokazao, bolje reći potvrdio ono o čemu se odavno govori – da vlada funkcioniše kao „one man band“, da institucije praktično ne postoje i da su sva moć i sve odluke skoncentrisani u rukama jednog čoveka.
Konačno, pošto se neprestano žali na stanje u kome je „preuzeo zemlju“, premijer bi mogao, i morao, da se priseti, nije to tako davno bilo, u kakvom stanju su on i njegovi politički prijatelji ostavili Srbiju. Na kraju poslednje decenije 20. veka bila je to desetogodišnjim ratom, blokadom, sankcijama, korupcijom, hiperinflacijom, državnim kriminalom…, materijalno i duhovno potpuno razorena zemlja. U poređenju sa dvehiljaditom, Srbija 2012. godine bila je med i mleko, iako je od dobrog bila hiljadama milja daleko.
Bila je makar kamen temeljac na kome je nešto dobro moglo biti sazidano. Sada nismo daleko od toga da i taj kamen bude razoren.
Peščanik.net, 16.04.2016.
Mijat Lakićević
Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem… Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.
