Hronika jednog samoubistva
Peto veče Narodno pozorište iz Beograda izvelo je predstavu „Ivanov“ od Čehova, nastaloj 187. godine,, u režiji Tatjane Mandić Rigonat. Komentarišići predstavu Tatjana je rekla da „predstava počinje malo specifično, iz trećeg čina“.
– Kod Čehova je prisutno društvo, močvara, distance između ljudi. Rastojanje između dva čoveka je mnogo gore od svih fizičkih rastojanja. Režirala sam rekvijem, duša je u prvom planu, a duši je hladno u ovom svetu. Sve što se dešava Ivanovu i to što se na kraju drame ubije, nije direktno posledica samih događaja, koji će se dogoditi pred publikom, već njegov umor od života koji je počeo mnogo, mnogo ranije i mi ga hvatamo u jednom danu, kada njegov život počinje da se odvija. Jedan depresivan, duboko depresivan čovek, ne bi se onako trgao kada mu Borkin prisloni pušku u čelu. Samim tim, nama Čehov daje jedan početni impuls da to nije čovek koji se predao, već da mera depresije, očaja svakog pojedinca ima svoju posebnu boju, a njegova boja je boja njegove ličnosti kakav je on bio i kakav u tom trenutku jeste – rekla je Tatjana.
Glumica Hana Selimović, u ulozi Saše kaže:
– Mladalačke iluzije su vrlo često opasne, i mladost je vrlo precenjena i vrlo teško jedno razdoblje. U stvari Saša je jedini lik koji u ovom komadu nije doživeo velika razočaranja, već ih doživljava upravo u trenutku kada mi doživljavamo gledamo ovu priču. Ta gordljivost i ta borba neke ideje, koju mlad čovek ima o ljubavi, o životu, kako neke stvari među ljudima treba da funkcionišu, one nisu naivne, one su jako klizak teren za propast, upravo za propast koju je doživeo Ivanov. U tom smislu nisam želela da je postavljam kao naivnu, možda zato što samu sebe nisam htela da doživljavam kao naivnu, jer sam puno sličnih stvari umela da pomislim u svom mladalačkom životu. Doživljaji mlade žene u ljubavi nisu naivni, oni su vrlo ozbiljni – rekla je Hana.
Predrag Ejdus u ulozi Šabeljskog – Već smo konstatovali da je Ivanov jedan od najenimagnitičnijih ličnosti. Razlog njegove depresije, razlog njegovog odustajanja i nepoverenja u suštini ima veze sa današnjim vremenom. Naime, to je neka vrsta intelektualne elite, koja uprkos svim svojim idejama i željama za promenama, doživljava izvesnu jalovost, jalovost u tome da ne može da prevaziđe društvene okolnosti i u kom pravcu se društvo kreće. Bilo je jako velikog elana, velike potrebe za promenama itd, što se vrlo dobro prepoznaje sa današnjim vremenom na neki način i zato je to svojevremena tema. Imamo ogromnu potrebu za promenom, ali sve veći broj ljudi, koji je imao neke prave građansko – demokratske ideje, u sudaru sa nekim vremenom, koje je pokazalo da postoje sile i manipulacije, dolazi do samospoznaje sopstvene jalovosti. Mislim da Ivanov ima osećaj da je njegov život, u suštii, bio jalov. To se odnosi i na njegovu ljubav i na borbu za promene. Sa druge strane svi ovi likovi, imaju sopstvenu priču i nazadak, svako je doživeo sopstvenu degradaciju. Onda ih čitamo kao loše i negativne, a oni se uklapaju u sredinu, u kojoj jedino tako možeš da opstaneš. Svi nose segment propadanja, nesreće, jalovosti i neostvarenosti sopstvenih ideja.
Glumac Branko Vidaković, kao Lebedev, rekao je da jedina prednost mladosti upravo mladost.
– Jako je opasno biti mlad u ljubavnim stvarima. Sad smo zreliji i pametniji, samo nas ujutru kad ustajemo muče leđa. Mladost nema nikakav strah da se upusti u ono u šta se upušta, ne interesuju je posledice. O posledicama mi stariji razmišljamo – rekao je Bane.
Glumica Branka Petrić, rekla je da je večeras bilo stvarno izuzetno. U Užicu je poslednji put bila sa čuvenom predstavom „Putujuće pozorište Šopalović“ i seća se divnog prijema i da je padala kiša, baš kao i kada je stigla na ovaj JPF, u petak.
Kritičar Spasoje Ž. Milovanović smatra da je Ivanov, kao i Mitke u Koštani, beznadežan slučaj i pohvalio glumce koji su odgovorili zadatoj temi.
– Došlo mi je da izađem na scenu, da ga išamaram i kažem – ajde više, ubij se i da završimo ovu predstavu od tri sata. Sve je dobro, ali tri sata je tri sata. U predstavi me je fasciniralo i obradovalo to što je Tanja napravila muzej retkih eksponata. Za razliku od mlađih reditelja, koji imaju potrebu da u svojim tumačenjima klasičnih dela sve izmeste, da bi bilo što neobičnije, Tanja je, mudro, kao i Jagoš, napravila taj muzejski eksponat. Kao da je rekla glumcima – sad glumite, a ja ću da se pojavim malo da vas izaranžiram. Čuo sam publiku koja govori da odavno nije videla ubedljiviju glumu. Meni prija da to čujem – rekao je kritičar.
Z. G
