Хроника једног самоубиства
Пето вече Народно позориште из Београда извело је представу „Иванов“ од Чехова, насталој 187. године,, у режији Татјане Мандић Ригонат. Коментаришићи представу Татјана је рекла да „представа почиње мало специфично, из трећег чина“.
– Kод Чехова је присутно друштво, мочвара, дистанце између људи. Растојање између два човека је много горе од свих физичких растојања. Режирала сам реквијем, душа је у првом плану, а души је хладно у овом свету. Све што се дешава Иванову и то што се на крају драме убије, није директно последица самих догађаја, који ће се догодити пред публиком, већ његов умор од живота који је почео много, много раније и ми га хватамо у једном дану, када његов живот почиње да се одвија. Један депресиван, дубоко депресиван човек, не би се онако тргао када му Боркин прислони пушку у челу. Самим тим, нама Чехов даје један почетни импулс да то није човек који се предао, већ да мера депресије, очаја сваког појединца има своју посебну боју, а његова боја је боја његове личности какав је он био и какав у том тренутку јесте – рекла је Татјана.
Глумица Хана Селимовић, у улози Саше каже:
– Младалачке илузије су врло често опасне, и младост је врло прецењена и врло тешко једно раздобље. У ствари Саша је једини лик који у овом комаду није доживео велика разочарања, већ их доживљава управо у тренутку када ми доживљавамо гледамо ову причу. Та гордљивост и та борба неке идеје, коју млад човек има о љубави, о животу, како неке ствари међу људима треба да функционишу, оне нису наивне, оне су јако клизак терен за пропаст, управо за пропаст коју је доживео Иванов. У том смислу нисам желела да је постављам као наивну, можда зато што саму себе нисам хтела да доживљавам као наивну, јер сам пуно сличних ствари умела да помислим у свом младалачком животу. Доживљаји младе жене у љубави нису наивни, они су врло озбиљни – рекла је Хана.
Предраг Ејдус у улози Шабељског – Већ смо констатовали да је Иванов један од најенимагнитичнијих личности. Разлог његове депресије, разлог његовог одустајања и неповерења у суштини има везе са данашњим временом. Наиме, то је нека врста интелектуалне елите, која упркос свим својим идејама и жељама за променaма, доживљава извесну јаловост, јаловост у томе да не може да превазиђе друштвене околности и у ком правцу се друштво креће. Било је јако великог елана, велике потребе за променама итд, што се врло добро препознаје са данашњим временом на неки начин и зато је то својевремена тема. Имамо огромну потребу за променом, али све већи број људи, који је имао неке праве грађанско – демократске идеје, у судару са неким временом, које је показало да постоје силе и манипулације, долази до самоспознаје сопствене јаловости. Мислим да Иванов има осећај да је његов живот, у суштии, био јалов. То се односи и на његову љубав и на борбу за промене. Са друге стране сви ови ликови, имају сопствену причу и назадак, свако је доживео сопствену деградацију. Онда их читамо као лоше и негативне, а они се уклапају у средину, у којој једино тако можеш да опстанеш. Сви носе сегмент пропадања, несреће, јаловости и неостварености сопствених идеја.
Глумац Бранко Видаковић, као Лебедев, рекао је да једина предност младости управо младост.
– Јако је опасно бити млад у љубавним стварима. Сад смо зрелији и паметнији, само нас ујутру кад устајемо муче леђа. Младост нема никакав страх да се упусти у оно у шта се упушта, не интересују је последице. О последицама ми старији размишљамо – рекао је Бане.
Глумица Бранка Петрић, рекла је да је вечерас било стварно изузетно. У Ужицу је последњи пут била са чувеном представом „Путујуће позориште Шопаловић” и сећа се дивног пријема и да је падала киша, баш као и када је стигла на овај ЈПФ, у петак.
Критичар Спасоје Ж. Миловановић сматра да је Иванов, као и Митке у Kоштани, безнадежан случај и похвалио глумце који су одговорили задатој теми.
– Дошло ми је да изађем на сцену, да га ишамарам и кажем – ајде више, убиј се и да завршимо ову представу од три сата. Све је добро, али три сата је три сата. У представи ме је фасцинирало и обрадовало то што је Тања направила музеј ретких експоната. За разлику од млађих редитеља, који имају потребу да у својим тумачењима класичних дела све изместе, да би било што необичније, Тања је, мудро, као и Јагош, направила тај музејски експонат. Kао да је рекла глумцима – сад глумите, а ја ћу да се појавим мало да вас изаранжирам. Чуо сам публику која говори да одавно није видела убедљивију глуму. Мени прија да то чујем – рекао је критичар.
З. Г
