Пише: проф. др Биља Грујичић
Када сам вадила ствари за предстојећу сезону (мислим на сређивање женског ормара), нисам рачунала сакое, драге моје. Мислила сам да се са постојећим крпицама могу провући до наредне сезоне. Међутим, стручњаци за живот, иначе врло популарни у последње време (као да ми живот нисмо живели и без њих, и то онај стварни ; купи 100г вегете на меру, немој загребачку..итд) кажу да треба имати капацитет да се изборите са оваквим кишним временом, а ако га немате, ви сте хиперсензитивна особа. Ако је Северина видела снег у мају, ми га можемо видети и у јуну. Али, нисмо ми Енглези да само причамо о времену, имаш овде, хвала свему, и других значајних тема.
Тако да, драге моје, однесем ја један сако на хемијско чишћење. Будем задовољна, као и обично. Не мењам ту адресу годинама. Ваљда сам свега у животу навикла да имам по једнога и свога, месара, обућара, педикира, свога… Однесем још један. По преузимању, радница ми врло љубазно каже да није задовољна, па да поновимо још једанпут. Иако ја у суштини будем задовољна, ако је машина то радила, сигурно је била боља од мене. По други пут на преузимању, радница ми се извињава, дошло је до грешке, променила се боја. Помислим, ништа страшно, ко ради, тај и греши, у супротном, то није могуће. Позваће Вас газда да Вам надокнади штету. Климнем главом у стилу младих, који су ме научили шта значи тај изговор. Важи, видећемо се, значи НИКАД.
Немам претерано времена да размишљам о томе, имам већ довољно искуства да овакве ситуације не представљају изненађење за мене. Крпе, крпице не заузимају значајно место у мом спектру вредности. Маркирано, или не, битно да је пристојно. Стил ионако чини особа, а не мода, то сам давно научила.
Сутрадан ме позива газда са жељом да ми надокнади штету и изражава захвалност што не драмим (није знао да драмим само за живим бићима!). Договоримо се, погледамо цену сакоа тога бренда и да се тиме то заврши. Наравно да нисам погледала. Увече ме поново зове газда, сутрадан се налазимо, исплаћује ми цену сакоа и добијам гратис чишћење мантила. И онда реците да то у Србији не може, да то у УЖИЦУ НЕ МОЖЕ. Толико сам била поносна и срећна што се то догодило, а била је то сасвим обична ствар. Мислите да сам се обрадовала новом сакоу? Не, јако сам била срећна, јер сам видела да то тако може да функционише. Некад давно су нас васпитавали да свет заиста тако функционише. Реци хвала, извини се, надокнади штету. А онда је дошло време када су неки други били паметнији:“ Мама, да ли ти заиста верујеш у то?“
Ја желим да верујем да припадам свету пристојних и културних људи, за који су ме родитељи припремали, а после сам то и сама наставила. Нека улице, улици. Али као што ја не дирам њу, нека и она остави мене на миру. Нека своје законе не намеће мени, као два паралелна света, нека постојимо, али се не додирујемо. Желим да верујем да је мој свет овај који се држи задате речи, овај у коме реч још значи нешто, у коме постоји одговорност за изговорену реч и поступак и у коме су другачији случајеви само спорадични изузеци невредни помена и приче о њима. Власник хемијског чишћења изнад Дома здравља (чак не знам ни назив) је то потврдио.
Није то Сизифов посао (како се понекад чини) јер у познатом есеју “Мит о Сизифу“ Албер Ками схвата мит као израз апсурдности постојања, али и као похвалу људске храбрости у суочавању са јаловошћу сопствених напора. Ками закључује да је “Сизиф морао бити срећан“, јер је сама тежња ка висини по себи довољна да испуни људско срце. Тако да нећемо одустати, драги моји! Воли вас Ваша БИЉА!
(Ужичка недеља 1013)
