Piše: prof. dr Bilja Grujičić
I znaš li da ona, da baš ta, upravo to i to…Ma šta kažeš? Izviruje se ona kojoj se prvo obraćala, načuljila uši, upitno gleda prvu, u očima joj gori plamen znatiželje, ma gori, bolan… što kažu, nekadašnji naši. Pa kako, pa gde, pa kada… Ako slučajno pokušate da se prvoj suprotstavite i kažete da nešto u njenoj priči zvuči klimavo, ne poklapa se i pomalo škripi, bićete onaj koji hejtuje, Neverni Toma, prilepiće vam osobinu da ne znate kako ovaj svet funkcioniše. Pa čak i ako kažete da nismo pozvani da virimo ispod nečijeg pokrivača, listamo nečiji novčanik, ili virimo u belinu nečijih zuba (da li su implanti i ko to plaća?!), zvučaćete čudno, u najmanju ruku..
Za sve u svetu postoje nepisana pravila po kojima se nešto dešava, smatraju oni koji ćućore; kada se udati, koliko dece izroditi, kakvog partnera izabrati, koliko kilograma imati, pa čak i da li staviti gorgonzolu na sendvič, ili ne. Zašto ljudi imaju potrebu da komentarišu lične odlike osobe preko puta? Šta određuje vašu naklonost prema osobi o kojoj govorite? Kada se dogodi taj mali klik i odakle on dolazi? U vašoj glavi, ili negde drugde? Ne bih sad ulazila u mušku i žensku fiziologiju i odakle kome ide mišljenje. Hajde da to ostavimo po strani…
Svakako, dragi moji, da ukoliko se samo nađete u toj grupi“ ću-ća“ ne možete je tako lako napustiti, morate nešto dodati, čak će i ćutanje biti sumnjivo. Postoje jasne propozicije šta se to od vas očekuje.Ta nametnuta očekivanja često su nešto što vam ne dozvoljava da ovaj svet upoznajete na način koji želite, da ne kažem da želite da upoznate nekog predstavnika ovog sveta. Očekivanja porodice, prijatelja, komšija i rođaka su ono što vam se još po rođenju servira. A svi bi mi u Evropu..
Ogroman broj mladih, blizu 60% živi sa roditeljima. Smem odgovorno da tvrdim da ekonomski uzroci, nisu jedino što ih opredeljuje, u ovoj priči su kulturološki razlozi mnogo značajniji. Niko tu nema želje da preuzme odgovornost, ni mladi, ni njihovi roditelji. Ta vrsta ušuškanosti, nikome ne dozvoljava da ide dalje. To vekovno zidanje spratova za decu i primanje u svoje okrilje, naziva se tradicijom. Dodavanje začina u tuđu supu, smatra se dobronamernim i čak poželjnim. I tako ti, Biljana, ode u politiku. Šta to tebi ima da smeta? Nemoj sina da mi teraš od kuće! Već čujem kako se javljaju kritičari.
Ne, ja samo želim da mladom čoveku pružim mogućnost izbora. Ako se ljubavlju zove moje sklanjanje prljavih čarapa, moj skuvani ručak i komentarisanje istog, moje plaćanje obaveza. Hajde da ta ljubav mojih mezimaca bude obostrana, valjda se to onda zove ljubavlju. U suprotnom, ja u ljubav, ne verujem. „Ljubav je svetionik i spaseni pomorci. Ljubav je tako sama i tako puna sveta.“, kaže Oskar Davičo. E, pa ja ne želim da u ovoj ljubavi budem sama, inače ću je drugačije zvati.
Tako da ono “ću-ća“ sa početka priče ima smisla, ako ste i vi, drage moje, dobile vreme za ćakulanje i da vas je nakon toga kod kuće sačekala sarmica od zelenog lista uz kiselo mleko, skuvana od strane vaših mezimaca. Sve do tada, svaka od nas imaće još dosta da počisti ispred svojih vrata. Mislim da se ne varam, zar ne? Nisam se razočarala, naprotiv, verujem u ljubav i zato vas volim i ovog puta, vaša Bilja!
(Užička nedelja 1012)
