Lik Jova Bakića na stilizovanom portretu Če Gevare je zanimljiv internet mem, ali nam on ništa ne govori o socijalnoj stvarnosti i političkim uslovima koji su doveli do Kubanske revolucije. Majice sa Čeovim likom bile su među najpopularnijim predmetima čak i tokom Iranske revolucije, mada je Homeini kasnije progonio levičarske grupe, ali Če Gevara je i u mitskoj Kubanskoj revoluciji bio tek delić slagalice. U drugoj polovini 20. veka uspešne društvene revolucije desile su se u SAMO DVE DRŽAVE Latinske Amerike, nesumnjivo najgerilskijeg kontinenta na svetu – to su bile Kuba (1959.) i Nikaragva (1979.).
Kada je reč o Kubi, podvlači se nekih šest specifičnih obeležja kubanskog društva i države koji su je učinili ranjivom na akcije revolucionarnog pokreta.
Prvo, kubanska srednja i viša klasa su u političkom smislu bile vrlo slabe i nisu imale kapacitet da utiču na funkcionisanje države. Drugo, kubanske političke partije bile su slabo institucionalizovane, bez infrastrukture, izrazito korumpirane i nikada se nisu konstituisale po klasnim ili etničkim osnovama. Treće, kubanska vojska bila je slaba i pod ličnom kontrolom predsednika Batiste, tako da je to bila bukvalno lična vojska koja je omogućila kontrolu države. Četvrto, revolucionarni pokret koji je svrgnuo Batistu 1959. bio je veoma široka koalicija koja je imala puno seljaka, ali je uključivala i srednju klasu, radnike, čak i delove više klase. Zapravo, celo društvo je bilo protiv Batistinog režima i svi su želeli njegovu smenu. Peto, kubanski masovni mediji snažno su podržavali Batistine protivnike i slali poruke takvog sadržaja. I šesto, ali ne i najmanje važno, u to vreme Kuba je predstavljala poseban tip države – mafiokratiju.
Mafiokratija je vrsta režima u kom vrlo korumpiran vladar pretvara državu u svoje lično vlasništvo – lično kontroliše vojsku, potiskuje političke partije i vlada na osnovu ličnog nahođenja. Ukratko, vladar diktatorski kontroliše čitavu zemlju i društvo i potčinjava ih svojim prohtevima. Takav režim je veoma ranjiv kada se radi o nasilnom svrgavanju, jer otuđuje od sebe velike društvene grupe. Nikaragva na čelu sa Somozom bila je veoma slična Kubi. Da bi se desila društvena revolucija, svi uslovi koji su pomenuti moraju da budu zadovoljeni, uz verovatno i jedan dodatan, a to je gubitak podrške SAD.
Kada ove prilike uporedimo sa savremenom Srbijom, uz nekoliko, na prvi pogled, zavodljivih sličnosti, intelektualno poštenje nam ne dozvoljava poredimo ove situacije. Medijska slika je u Srbiji potpuno drugačija nego na Kubi uoči revolucije, koalicija na vlasti je raznovrsna koliko i ona protiv nje, demokratski mehanizmi kontrole vojske su mnogo napredniji, međunarodna podrška režimu neupitna, a od svih političkih lidera i stranaka Aleksandar Vučić ima uverljivo najhomogenije biračko telo koje po svim istraživanjima predstavlja relativnu većinu.
U „Utisku nedelje“ na televiziji „Nova S“ 26. maja tekuće godine, Jovo Bakić je, polemišući sa predsednikom DSS-a, Milošem Jovanovićem, objasnio šta za njega predstavlja revolucija: „Revolucija je vrlo pozitivan pojam. On označava u društvenim naukama korenite promene nabolje, dakle, potpuna promena ne samo političkog sistema, nego i privrednog, kulturnog. Celo društvo se menja nabolje. Francuska revolucija je to uradila, inače bismo još živeli kao kmetovi“. Jovo Bakić u Srbiji priželjkuje i prognozira DRUŠTVENU REVOLUCIJU. To su tako razumeli i neki drugi komentatori.
Problem sa društvenim revolucijama je što su one u istoriji ređe od belog medveda. Društvene revolucije se se događaju kada je kumulativno zadovoljeno više različitih uslova i zato su retke pojave, čak i u najsurovijim društvenim, ekonomskim i političkim uslovima. Nema potpunog teorijskog konsenzusa oko uzroka i porekla društvenih revolucija, ali koji god od faktora za izbijanje društvenih revolucija da autori favorizuju – međunarodni vojni pritisci, konflikti elita oko oporezivanja, mobilizacija resursa, kulturne pobune, populacijski pritisci, širenje revolucionarnih ideologija, efikasno liderstvo, neformalne urbane mreže, prirodne katastrofe, napuštanje religijskih ili nacionalnih principa od strane političkog vođstva, itd., svi oni su saglasni u jednom – društvene revolucije su kumulativne, višeuzročne i izuzetno retke pojave u istoriji.
Zato, ako bi trebalo da prognoziramo da li će se lični režim Aleksandra Vučića u Srbiji smeniti na demokratskim izborima ili društvenom revolucijom, koliko god bili daleko u ovom trenutku, demokratski izbori deluju daleko realnije u toj dilemi. Međutim, između demokratskih izbora i društvene revolucije postoji čitav niz scenarija, od kojih su neki i nasilni, kako vlast Aleksandra Vučića može da bude srušena.
Društvene revolucije su brze, temeljne transformacije društva i klasne strukture za koje je neophodan sticaj više različitih političkih, ekonomskih i socijalnih okolnosti. Za razliku od njih, pobune, čak i kada su uspešne, mogu da podrazumevaju revolt podređenih klasa i promenu vlasti, ali one ne dovode do strukturnih promena u društvu. Političke revolucije preoblikuju državnu upravu, ali ne i društvenu strukturu, i one se ne ostvaruju nužno kroz klasni konflikt.
Sve ove promene mogu imati i svoju nasilnu i nenasilnu varijantu i zato preventivna akcija policije protiv Jova Bakića jeste izraz određene nelagode Vučićeve vlasti. Jovo Bakić u javnom diskursu legitimiše nasilje kao oblik političke borbe u jednom autoritarnom režimu, koji je sklon još većem kvarenju. Bez obzira što su dometi tog eventualnog političkog nasilja manji nego što on priželjkuje i što teško mogu dovesti do temeljne revolucionarne promene društva, osetljivost i ranjivost jednog mekog neopatrimonijalnog režima, kakav je Vučićev, na nasilne oblike političke borbe je mnogo veća nego što se na prvi pogled čini.
Ipak, i ako kojim slučajem dođe do te faze svrgavanja Vučićeve vlasti, ona stoji još daleko u budućnosti.
Aleksandar Divović
