Јово Бакић и револуција

- Проблем са друштвеним револуцијама је што су оне у историји ређе од белог медведа -

Лик Јова Бакића на стилизованом портрету Че Геваре је занимљив интернет мем, али нам он ништа не говори о социјалној стварности и политичким условима који су довели до Кубанске револуције. Мајице са Чеовим ликом биле су међу најпопуларнијим предметима чак и током Иранске револуције, мада је Хомеини касније прогонио левичарске групе, али Че Гевара је и у митској Кубанској револуцији био тек делић слагалице. У другој половини 20. века успешне друштвене револуције десиле су се у САМО ДВЕ ДРЖАВЕ Латинске Америке, несумњиво најгерилскијег континента на свету – то су биле Куба (1959.) и Никарагва (1979.).
Када је реч о Куби, подвлачи се неких шест специфичних обележја кубанског друштва и државе који су је учинили рањивом на акције револуционарног покрета.
Прво, кубанска средња и виша класа су у политичком смислу биле врло слабе и нису имале капацитет да утичу на функционисање државе. Друго, кубанске политичке партије биле су слабо институционализоване, без инфраструктуре, изразито корумпиране и никада се нису конституисале по класним или етничким основама. Треће, кубанска војска била је слаба и под личном контролом председника Батисте, тако да је то била буквално лична војска која је омогућила контролу државе. Четврто, револуционарни покрет који је свргнуо Батисту 1959. био је веома широка коалиција која је имала пуно сељака, али је укључивала и средњу класу, раднике, чак и делове више класе. Заправо, цело друштво је било против Батистиног режима и сви су желели његову смену. Пето, кубански масовни медији снажно су подржавали Батистине противнике и слали поруке таквог садржаја. И шесто, али не и најмање важно, у то време Куба је представљала посебан тип државе – мафиократију.
Мафиократија је врста режима у ком врло корумпиран владар претвара државу у своје лично власништво – лично контролише војску, потискује политичке партије и влада на основу личног нахођења. Укратко, владар диктаторски контролише читаву земљу и друштво и потчињава их својим прохтевима. Такав режим је веома рањив када се ради о насилном свргавању, јер отуђује од себе велике друштвене групе. Никарагва на челу са Сомозом била је веома слична Куби. Да би се десила друштвена револуција, сви услови који су поменути морају да буду задовољени, уз вероватно и један додатан, а то је губитак подршке САД.
Када ове прилике упоредимо са савременом Србијом, уз неколико, на први поглед, заводљивих сличности, интелектуално поштење нам не дозвољава поредимо ове ситуације. Медијска слика је у Србији потпуно другачија него на Куби уочи револуције, коалиција на власти је разноврсна колико и она против ње, демократски механизми контроле војске су много напреднији, међународна подршка режиму неупитна, а од свих политичких лидера и странака Александар Вучић има уверљиво најхомогеније бирачко тело које по свим истраживањима представља релативну већину.
У „Утиску недеље“ на телевизији „Нова С“ 26. маја текуће године, Јово Бакић је, полемишући са председником ДСС-а, Милошем Јовановићем, објаснио шта за њега представља револуција: „Револуција је врло позитиван појам. Он означава у друштвеним наукама корените промене набоље, дакле, потпуна промена не само политичког система, него и привредног, културног. Цело друштво се мења набоље. Француска револуција је то урадила, иначе бисмо још живели као кметови“. Јово Бакић у Србији прижељкује и прогнозира ДРУШТВЕНУ РЕВОЛУЦИЈУ. То су тако разумели и неки други коментатори.
Проблем са друштвеним револуцијама је што су оне у историји ређе од белог медведа. Друштвене револуције се се догађају када је кумулативно задовољено више различитих услова и зато су ретке појаве, чак и у најсуровијим друштвеним, економским и политичким условима. Нема потпуног теоријског консензуса око узрока и порекла друштвених револуција, али који год од фактора за избијање друштвених револуција да аутори фаворизују – међународни војни притисци, конфликти елита око опорезивања, мобилизација ресурса, културне побуне, популацијски притисци, ширење револуционарних идеологија, ефикасно лидерство, неформалне урбане мреже, природне катастрофе, напуштање религијских или националних принципа од стране политичког вођства, итд., сви они су сагласни у једном – друштвене револуције су кумулативне, вишеузрочне и изузетно ретке појаве у историји.
Зато, ако би требало да прогнозирамо да ли ће се лични режим Александра Вучића у Србији сменити на демократским изборима или друштвеном револуцијом, колико год били далеко у овом тренутку, демократски избори делују далеко реалније у тој дилеми. Међутим, између демократских избора и друштвене револуције постоји читав низ сценарија, од којих су неки и насилни, како власт Александра Вучића може да буде срушена.
Друштвене револуције су брзе, темељне трансформације друштва и класне структуре за које је неопходан стицај више различитих политичких, економских и социјалних околности. За разлику од њих, побуне, чак и када су успешне, могу да подразумевају револт подређених класа и промену власти, али оне не доводе до структурних промена у друштву. Политичке револуције преобликују државну управу, али не и друштвену структуру, и оне се не остварују нужно кроз класни конфликт.
Све ове промене могу имати и своју насилну и ненасилну варијанту и зато превентивна акција полиције против Јова Бакића јесте израз одређене нелагоде Вучићеве власти. Јово Бакић у јавном дискурсу легитимише насиље као облик политичке борбе у једном ауторитарном режиму, који је склон још већем кварењу. Без обзира што су домети тог евентуалног политичког насиља мањи него што он прижељкује и што тешко могу довести до темељне револуционарне промене друштва, осетљивост и рањивост једног меког неопатримонијалног режима, какав је Вучићев, на насилне облике политичке борбе је много већа него што се на први поглед чини.
Ипак, и ако којим случајем дође до те фазе свргавања Вучићеве власти, она стоји још далеко у будућности.

Александар Дивовић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.