početak POLITIKA КАКО СМО ГУРАНИ У БЕЗНАЂЕ И СУНОВРАТ

КАКО СМО ГУРАНИ У БЕЗНАЂЕ И СУНОВРАТ

od Užička Nedelja
147 pregleda

ЖИВОТ У НЕВРЕМЕНУ ПРОФЕСОРА ДРАГОЉУБА МИЋУНОВИЋА

Dragoljub-Micunovic-Zivot-u-nevremenu2-184x280

Хвала професроу Мићуновићу и Архипелагу на изузетној књизи какву одавно нисам прочитао, и ако редовно и доста читам, а и аутор сам девет књига. Када сам књигу видео у Библиотеци у Ужицу одлучио сам да је узмем, у првом реду, да проверим тврдње злонамерних да је Мићуновић био по задатку на Голом отоку. Због људи од којих сам слушао злонамерне тврдње нисам им веровао, али сам хтео да сазнм истину. Интензивно сам књигу Живот у невремну прочитао за неколико дана и био одушевљен, доживљавајући је као програм и упут младим борцима за боље и праведније друштво, као дивну анализу понашања осионих вођа који су систематски угрожавали људска права, кршећи уставна и законска решења, јадно понашање послушника у државним службама, несхватљиво и кукавичко ћутањe огромног броја грађана који су се понашали у стилу описаног понашања Немца, у песми Мартина Нимолера, који је ћутао док су нацисти хапсили Јевреје, комунисте, социјалдемократе, синдикалце, јер он није био Јеврејин, комунист,.., али код нас су, многи, из ћутања очекивали ма и најмању корист за себе и своје породице, јер су ћутали док су друге ломиле политичке и “безбедносне“ структуре. Професорова књига би морала да служи, дугорочно, и као морални кодекс за оне који хоће да буду интелектуалци, одличан упут за одвикавање од безпоговорне послушности и несхватљивог трпљења, и све зарад јадног пуког преживљвања и малих могућности за било какву промоцију.

Нушић је, пре 150 година, писао о нашем усуду да смо „огрезли у пијанству власти“, а сада се налазимо у још већем „пијанству власти“. Разумевањем издавача књиге-штампање у хиљадама примерака-(негативну књигу Грабљивицу Блиц је штампао у 170000 примерака!) и свих који претендују да утичу на васпитање и образовање младих професорова књига може да послужи за лечење многих наших недостатака, као морална катарза, ако нећемо да се и даље самообмањујемо којe је ушло у све поре наших односа, па смо таквим понашањима и стигли у колапс и безнађе у којима се као друштво налазимо. Лажи су заразне и са великим последицама, а код самообмањивања последице могу бити најтеже, веома видљиве у катастрофалним последицама у време нацизма. О заразности лажи говори једна дивна прича о сељаку који се враћао из града, па на питања шта има ново у граду одговарао да нема ништа. Када су му ова питања досадила, почео је, шеретски, да одговара да у граду деле пиринач бесплатно. Вест је ишла испред сељака, па је почео да сусреће сељаке како хрле ка граду. На његова питања где иду добијао је одговоре да иду у град по бесплатан пиринач. Насео је на своју лаж и вратио се у град по бесплатан пиринач.

Тако, професор Мићуновић наводи тврдње многих Немаца да „ниша нису знали“ шта то раде нацисти. Тврдили су то и становници градића Дахау у коме се налазио злогласни логор. Али, увек се нађу људи, попут професора Мићуновића, којим је морални кодекс и савест јача од било какве кристи за себе. Тако и Ана-Марија, шездесетогодишња Немица, која је живела, у време рата, у Дахауу, демантује своје суграђане да „ништа нису знали“ и износи потресно сведочење: “Сви у Дахауу знали су за крематорије у логорима, осећао се мрад…“.

КОМЕ ЈЕ ТО МИЋУНОВИЋ СМЕТАО

По нашем усуду да смо такви какви смо многи окривљују дуго робовање под Турцима, ма да неки од тусрких научника тврде да смо ми њих искварили. Али је, непобитна истина да су код нас дубоко укорењени накарадни модели понашања да се власти-држави служи послушношћу, дизањем руку-предајом, а не критичким промишљањем и предлагањем бољих решења од предлаганих од, најчешће, неконпетентних руководилаца. Скоро, у сваком разговору, можемо чути, дбоко укорењене, накарадне и поразне моделе понашања: да се не сме „истрчавати пред руду“, да се „не сме штрчати“, да не смеш бити „слободан стрелац“, да не смеш бити „другачији“ од масе, да се „лакше дише када се ћути“, са још трагичнијим саветима „вежи коња где ти газда каже“, па макар и црк’о, да „ме не може нико тако мало платити, колико могу ја мало да радим“, да не смеш питати јесам ли се прилагодио, јер и то доживљавају као доказ да си непоправљив. И умни људи су, с правом, упозоравали да и ветар прво „ломи класје које штрчи“.

Господин Мићуновић се није уклапао у опште прихваћене накарадне моделе понашања, био је другачији по свему, па је многима засметао. У малим срединама, каква је Куршумлија, Мићуновић се разликовао по свему, па и физичком појавом. Посегнули су за најпрљавијим и најпримитивнијим начинима утеривања у опште прихваћене начине понашања. У анонимном писму лоше су писали о општинским руководиоцима и оптужили Мићуновића да је он аутор писма и да је спремао атентате на руководеће људе Куршумлије. Он се бранио, али и то се узима као доказ да је непроправљив. Мали људи, у малим средина, никада не одустају, јер њихова памет досеже дотле да они виде толико колико и жаба из дубоког бунара. Премештали су га из затвора у затвор и депортован је, као седамнаестогодишњак, на Голи оток.

Goli_otok_zatvor

Како имам непосредна сазнања о понашањима малих људи у малим срединама, нека ми буде допуштено да подсетим на једно моје искуство, слично Мићуновићевом. Неко је из Ужица написао анонимно писмо вишим руководствима у Београд, па су општинска руководства већала ко би могао бити аутор писма. И ја сам био међу сумњивим, јер сам, стално био антипротиван, приговарао и предлагао другачија, по моме боља решења. Подметнули су ми доушника да од мене нешта сазна. Рекао сам му да све што пишем потписујем пуним именом и презименом, али да бих такво писмо могао и да потпишем, јер тако мислим о општинским руководствима. Надао сам се, тада, да ме за мишљење не могу оптужити, али су ме, зато, стављали у кућни притвор када је броз долазио у Ужице и на Златибор и то, давне, 1975. године и 23 године одбијали на конкурсима за предавача на Педагошкој академији у у Ужицу, па и у две средње и три основне школе!

Мучења у злогласном Брозовом казамату на Голом отоку, шибама, туцањем камена, вађења песка из мора, са запаљењем плућа, и Мићуновићево преживљавањем уз помоћ савесног лекара, шпанског борца логораша Груја Петровића, који му је рекао „трљај топломер“ да још неки дан останеш у амбуланти, демантују све злонамерне који би све другачије, па и моралну и радну громаду професора др Драгољуба Мићуновића хтели да утерају у исту Прокрустову постељу, не дају да ико штрчи ко није у руководствима. На Голи оток је протерана и супруга Рада Михаљевића, музиканта, који је, једно вече свирао на Брозовој теревенки, када је гостио Зинку Кунц, па супрузи пренео Брозово понашање, она испричала комшиници и рекла да је Тито „простак“. Комшиница је пренела мужу, а муж полицији. При спремању логора за жене на Гргуру „пробали смо, као псићи, да лочемо капи воде“ у удубљењима од камена. Обмањиване су и делегације Црвеног крста које су долазиле из света да виде стање логораша, тако што су их одводили на друга места где су као градили пут. „Ни један логор“, пише професор Мићуновић, „није имао такву усмереност на понижавање и психичко деградирање људи као Голи оток, који је био политичка фабрика насиља. Броз никад није питао за утамничену супругу Пелагију, само је опалио шамар синчићу који је питао где је мама, уз поуку „да никад више ниси питао за ту издајничку кучку“. Млађа Матића сестру, после логора у Немачкој, ухапсили и послали у логор!

НА СЛОБОДИ

Мићуновић је изгубио две школске године, а у повратку у Куршумлију, због застрашивања, нико од другова није дошао да га види. На игранци у Соколани, шеф музике је саопштио:“Нека народни непријатељ Драгољуб Мићуновић напусти салу“, а на улици су му двојица саопштила „Ако још једном изађеш да провоцираш, летиш назад на Голи оток“! У Прокупљу му је честити директор Гимназије омогућио да, сутрадан, полаже испите из завршног рзреда гимназије, па им је Мићуновић обећао да ће поверење оправдати на дипломском испиту. „По петнаест сати сам учио не излазећи из собе. После неколико спавања на железничкој станици у Београду почео сам да дајем часове ученицима и да студирам“. На студијама Мићуновић је реаговао на нека искривљавања чињеница, које је чинио професор др Душан Недељковић. На груб однос Недељковића према студенткињи Ољи Логар Мићуновић је реаговао: „Све што је колегиница рекла тачно је према Вашим предавањима. Ако сте променили мишљење кажите нам, јер ће, иначе, сви тако одговарати“. Недељковић је рекао Мићуновићу да напусти учионицу и да ће тражити његову одговорност. За Мићуновићем су изашли и остали студенти и договорили се да више не излазе на испите професора Недељковића, који је предавао све предмете из естетике и етике, држећи по једно предавање у сваком семестру, из логике ни једно., док су предавања из историје философије пуна фалсификата. Професор Недељковић је отишао у пензију.

Dragoljub-Mićunović-193x250

Мићуновић је међу првима дипломирао и добио диплому да је професор филозофије, математике и биологије. Професор француског језика Шолак Мићуновићу је рекао: „Знам да си пропатио и због тога ће од тебе бити нешто“. Ову истину мудрог професора Шолака многи родитељи, у васпитању деце, не знају или заборављају, па деци не говоре да мора да се ради, учи, већ испуњавају све дечје захтеве. Професор Мићуновић је у Крушевцу предавао у Гимназији и Учитељској школи. Међутим, позван је у војску и нису му помогла објашњења да је годину дана био у Народноослободилачком покрету. На Превлаци је, стражарећи, видео укопане у стенама улазе за борбене чамце и ракетне рампе у које су нерационално утрошена огромна средства, као и у подземне аеродроме у Бихаћу, а исти ничему не служе, осим Титовој војној мегаломанији. Официр је на Мићуновића пренео многе своје обавезе. После обуке прекомандован је у Београд на Звездару. Из овог војевања професор Мићуновић је оставио предиван запис о Гуја Ђорђу, са Романије, кога је описменио. Гуја је наишао на своје земљаке у надметању бацања камена, па се Гујо раскомотио и бацио камен. Академац са девојком је укорио Гуја „што се распојасао“, пријавио га за рапорт и Гујо је кажњен месец дана неизласка у град. Измолио је излаак од ћате, отишао ма ново бацање камена и победио. На питање дежурног официра од куда му пропусница, Гујо је одговорио, у свом стилу: „Руку дајем, друга не издајем“! Како је аутпороитет у восци заснован на покорности и послушности, цео пук је био у психози да ли ће Гуја открити прекршиоца дисциплине. Гуја је, на питање Мићуновића, шта је одлучио, одговорио питањем: „Како ме можеш то питати, мој учо, сумњаш да бих могао издати друга“. Извели су Гуја пред строј да каже ко му је ставио печат на дозволу. А Гуја, на ишекивање свих, одговара:“Друже команданте, хвала Вам на бризи и ја верујем да сте Ви мој пријатељ, али ми је, богами, онај ко ми је дао дозволу већи пријатељ. Руку дајем, друга не издајем“. Враћен је у затвор, па на суд. Мићунићовим залагањем, код генерала Бурића, Гујо је прошао са два месеца затвора. После више година, пролазећи кроз Соколац професор Мићуновић је упитао кафеџију за Ђорђа Гују, па су га позали на сусрет са другом из војске. Између осталог Мићуновић је упитао Гују треба ли му пара. „Коме не требају, мој учо, али приметио сам да највише требају онима који их већ имају“. Одбио је и новац за бомбоне за децу, укоривши професора као да је заборавио Ђорђа Гују и упутио на бараку да сам купи бомбоне за децу. Професор Мићуновић није више видео Ђорђа Гују, али је, овим записом, оставио диван прилог за кодекс међуљудских односа.

Још један војник је на професора Мићуновића оставио снажан утисак интелигенцијом, природном бистрином, а имао је, само, основну школу завршену у Невесињу. „За овладавање радио станицом, предвиђено је за војнике месец дана, ја сам успевао за недељу дана, а Шилобад за један дан! Наговарао сам га да приватно полаже гимназију, па смо пробали са математиком-за једно по подне савладао је степеновање и кореновање из алгебре. На Филозофском факултету 1968. пришао ми је и представио се:“Доктор Шилобад“. Уз стпендију је завршио ветерину и докторирао. Да је било више оваквог усмеравања људи, где би нам био крај. Али није, па смо стигли дотле да можемо говорити о „освети лоших ђака“, који стигоше, разним пузањима, до највиших државних положаја.

Професор Мићуновић је записао и своје тмурно размишљање о стању у нашој војсци: „Извештаји су „пеглани“, прича о спремности Армије је била бајка, највиши официри прихватали су „извештаје“ без провера, обмањивање је било системско. Десетари су обмањивали воднике, ови командире чета, ови више официре, а команда пука Генералштаб. Као гломазна корпорација Армија је гутала милијарде, глумила бојеву готовост, а бринула је, пре свега, о својим привилегијама, становимаа, вилама и летовалиштима. Гошњак, Љубичић, Мамула , Кадијевић и други одговарали су, само свом врховном команданту“. Мићуновић је одбио да препричава глупу брошуру војницима, па је кажњен седам дана страже у Делиблатској пешчари.

Поред две године узете му затворима и Голим отоком и војском је, професору Мићуновићу одузета још једна година да ради на научном раду у коме је, касније, постигао највише научне резултате.

Тихомир Ђурђић, из Ужица

Comments

comments

2 više komentara
0

Povezani tekstovi

2 više komentara

Branka 23. октобра 2014. - 00:40

hvala na divnom clanku. Bilo je zadovoljstvo citati, mada sam slucajno naletela na njega. Vi gospodine Djurdjicu sigurno imate jos mnogo toga da kazete. Ja da sam iole blizu rado bih vas slusala.

ponovi
Tihomir 24. октобра 2014. - 10:00

Hvala na lepom misljenju o mom tekstu. Ako ste zainteresovani mozete uplatiti moju knjigu Sizifa nisu mucili i kocnicari, pa ce Vam ona pricati o meni, a i o mnogim problemima, nase drustvene zbilje, na koje sam pedeset godina ukazivao i predlagao resenja za uspesnu Srbiju. Ako se odlucite najednostavnije je da uplatite 500+100 na moj mobilni i knjiga ce stici na Vasu adresu. Srdacno Vas pozdravlja Tihomir

ponovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.