KAKO SMO GURANI U BEZNAĐE I SUNOVRAT

ŽIVOT U NEVREMENU PROFESORA DRAGOLJUBA MIĆUNOVIĆA

Hvala profesrou Mićunoviću i Arhipelagu na izuzetnoj knjizi kakvu odavno nisam pročitao, i ako redovno i dosta čitam, a i autor sam devet knjiga. Kada sam knjigu video u Biblioteci u Užicu odlučio sam da je uzmem, u prvom redu, da proverim tvrdnje zlonamernih da je Mićunović bio po zadatku na Golom otoku. Zbog ljudi od kojih sam slušao zlonamerne tvrdnje nisam im verovao, ali sam hteo da saznm istinu. Intenzivno sam knjigu Život u nevremnu pročitao za nekoliko dana i bio oduševljen, doživljavajući je kao program i uput mladim borcima za bolje i pravednije društvo, kao divnu analizu ponašanja osionih vođa koji su sistematski ugrožavali ljudska prava, kršeći ustavna i zakonska rešenja, jadno ponašanje poslušnika u državnim službama, neshvatljivo i kukavičko ćutanje ogromnog broja građana koji su se ponašali u stilu opisanog ponašanja Nemca, u pesmi Martina Nimolera, koji je ćutao dok su nacisti hapsili Jevreje, komuniste, socijaldemokrate, sindikalce, jer on nije bio Jevrejin, komunist,.., ali kod nas su, mnogi, iz ćutanja očekivali ma i najmanju korist za sebe i svoje porodice, jer su ćutali dok su druge lomile političke i “bezbednosne“ strukture. Profesorova knjiga bi morala da služi, dugoročno, i kao moralni kodeks za one koji hoće da budu intelektualci, odličan uput za odvikavanje od bezpogovorne poslušnosti i neshvatljivog trpljenja, i sve zarad jadnog pukog preživljvanja i malih mogućnosti za bilo kakvu promociju.

Nušić je, pre 150 godina, pisao o našem usudu da smo „ogrezli u pijanstvu vlasti“, a sada se nalazimo u još većem „pijanstvu vlasti“. Razumevanjem izdavača knjige-štampanje u hiljadama primeraka-(negativnu knjigu Grabljivicu Blic je štampao u 170000 primeraka!) i svih koji pretenduju da utiču na vaspitanje i obrazovanje mladih profesorova knjiga može da posluži za lečenje mnogih naših nedostataka, kao moralna katarza, ako nećemo da se i dalje samoobmanjujemo koje je ušlo u sve pore naših odnosa, pa smo takvim ponašanjima i stigli u kolaps i beznađe u kojima se kao društvo nalazimo. Laži su zarazne i sa velikim posledicama, a kod samoobmanjivanja posledice mogu biti najteže, veoma vidljive u katastrofalnim posledicama u vreme nacizma. O zaraznosti laži govori jedna divna priča o seljaku koji se vraćao iz grada, pa na pitanja šta ima novo u gradu odgovarao da nema ništa. Kada su mu ova pitanja dosadila, počeo je, šeretski, da odgovara da u gradu dele pirinač besplatno. Vest je išla ispred seljaka, pa je počeo da susreće seljake kako hrle ka gradu. Na njegova pitanja gde idu dobijao je odgovore da idu u grad po besplatan pirinač. Naseo je na svoju laž i vratio se u grad po besplatan pirinač.

Tako, profesor Mićunović navodi tvrdnje mnogih Nemaca da „niša nisu znali“ šta to rade nacisti. Tvrdili su to i stanovnici gradića Dahau u kome se nalazio zloglasni logor. Ali, uvek se nađu ljudi, poput profesora Mićunovića, kojim je moralni kodeks i savest jača od bilo kakve kristi za sebe. Tako i Ana-Marija, šezdesetogodišnja Nemica, koja je živela, u vreme rata, u Dahauu, demantuje svoje sugrađane da „ništa nisu znali“ i iznosi potresno svedočenje: “Svi u Dahauu znali su za krematorije u logorima, osećao se mrad…“.

KOME JE TO MIĆUNOVIĆ SMETAO

Po našem usudu da smo takvi kakvi smo mnogi okrivljuju dugo robovanje pod Turcima, ma da neki od tusrkih naučnika tvrde da smo mi njih iskvarili. Ali je, nepobitna istina da su kod nas duboko ukorenjeni nakaradni modeli ponašanja da se vlasti-državi služi poslušnošću, dizanjem ruku-predajom, a ne kritičkim promišljanjem i predlaganjem boljih rešenja od predlaganih od, najčešće, nekonpetentnih rukovodilaca. Skoro, u svakom razgovoru, možemo čuti, dboko ukorenjene, nakaradne i porazne modele ponašanja: da se ne sme „istrčavati pred rudu“, da se „ne sme štrčati“, da ne smeš biti „slobodan strelac“, da ne smeš biti „drugačiji“ od mase, da se „lakše diše kada se ćuti“, sa još tragičnijim savetima „veži konja gde ti gazda kaže“, pa makar i crk’o, da „me ne može niko tako malo platiti, koliko mogu ja malo da radim“, da ne smeš pitati jesam li se prilagodio, jer i to doživljavaju kao dokaz da si nepopravljiv. I umni ljudi su, s pravom, upozoravali da i vetar prvo „lomi klasje koje štrči“.

Gospodin Mićunović se nije uklapao u opšte prihvaćene nakaradne modele ponašanja, bio je drugačiji po svemu, pa je mnogima zasmetao. U malim sredinama, kakva je Kuršumlija, Mićunović se razlikovao po svemu, pa i fizičkom pojavom. Posegnuli su za najprljavijim i najprimitivnijim načinima uterivanja u opšte prihvaćene načine ponašanja. U anonimnom pismu loše su pisali o opštinskim rukovodiocima i optužili Mićunovića da je on autor pisma i da je spremao atentate na rukovodeće ljude Kuršumlije. On se branio, ali i to se uzima kao dokaz da je nepropravljiv. Mali ljudi, u malim sredina, nikada ne odustaju, jer njihova pamet doseže dotle da oni vide toliko koliko i žaba iz dubokog bunara. Premeštali su ga iz zatvora u zatvor i deportovan je, kao sedamnaestogodišnjak, na Goli otok.

Kako imam neposredna saznanja o ponašanjima malih ljudi u malim sredinama, neka mi bude dopušteno da podsetim na jedno moje iskustvo, slično Mićunovićevom. Neko je iz Užica napisao anonimno pismo višim rukovodstvima u Beograd, pa su opštinska rukovodstva većala ko bi mogao biti autor pisma. I ja sam bio među sumnjivim, jer sam, stalno bio antiprotivan, prigovarao i predlagao drugačija, po mome bolja rešenja. Podmetnuli su mi doušnika da od mene nešta sazna. Rekao sam mu da sve što pišem potpisujem punim imenom i prezimenom, ali da bih takvo pismo mogao i da potpišem, jer tako mislim o opštinskim rukovodstvima. Nadao sam se, tada, da me za mišljenje ne mogu optužiti, ali su me, zato, stavljali u kućni pritvor kada je broz dolazio u Užice i na Zlatibor i to, davne, 1975. godine i 23 godine odbijali na konkursima za predavača na Pedagoškoj akademiji u u Užicu, pa i u dve srednje i tri osnovne škole!

Mučenja u zloglasnom Brozovom kazamatu na Golom otoku, šibama, tucanjem kamena, vađenja peska iz mora, sa zapaljenjem pluća, i Mićunovićevo preživljavanjem uz pomoć savesnog lekara, španskog borca logoraša Gruja Petrovića, koji mu je rekao „trljaj toplomer“ da još neki dan ostaneš u ambulanti, demantuju sve zlonamerne koji bi sve drugačije, pa i moralnu i radnu gromadu profesora dr Dragoljuba Mićunovića hteli da uteraju u istu Prokrustovu postelju, ne daju da iko štrči ko nije u rukovodstvima. Na Goli otok je proterana i supruga Rada Mihaljevića, muzikanta, koji je, jedno veče svirao na Brozovoj terevenki, kada je gostio Zinku Kunc, pa supruzi preneo Brozovo ponašanje, ona ispričala komšinici i rekla da je Tito „prostak“. Komšinica je prenela mužu, a muž policiji. Pri spremanju logora za žene na Grguru „probali smo, kao psići, da ločemo kapi vode“ u udubljenjima od kamena. Obmanjivane su i delegacije Crvenog krsta koje su dolazile iz sveta da vide stanje logoraša, tako što su ih odvodili na druga mesta gde su kao gradili put. „Ni jedan logor“, piše profesor Mićunović, „nije imao takvu usmerenost na ponižavanje i psihičko degradiranje ljudi kao Goli otok, koji je bio politička fabrika nasilja. Broz nikad nije pitao za utamničenu suprugu Pelagiju, samo je opalio šamar sinčiću koji je pitao gde je mama, uz pouku „da nikad više nisi pitao za tu izdajničku kučku“. Mlađa Matića sestru, posle logora u Nemačkoj, uhapsili i poslali u logor!

NA SLOBODI

Mićunović je izgubio dve školske godine, a u povratku u Kuršumliju, zbog zastrašivanja, niko od drugova nije došao da ga vidi. Na igranci u Sokolani, šef muzike je saopštio:“Neka narodni neprijatelj Dragoljub Mićunović napusti salu“, a na ulici su mu dvojica saopštila „Ako još jednom izađeš da provociraš, letiš nazad na Goli otok“! U Prokuplju mu je čestiti direktor Gimnazije omogućio da, sutradan, polaže ispite iz završnog rzreda gimnazije, pa im je Mićunović obećao da će poverenje opravdati na diplomskom ispitu. „Po petnaest sati sam učio ne izlazeći iz sobe. Posle nekoliko spavanja na železničkoj stanici u Beogradu počeo sam da dajem časove učenicima i da studiram“. Na studijama Mićunović je reagovao na neka iskrivljavanja činjenica, koje je činio profesor dr Dušan Nedeljković. Na grub odnos Nedeljkovića prema studentkinji Olji Logar Mićunović je reagovao: „Sve što je koleginica rekla tačno je prema Vašim predavanjima. Ako ste promenili mišljenje kažite nam, jer će, inače, svi tako odgovarati“. Nedeljković je rekao Mićunoviću da napusti učionicu i da će tražiti njegovu odgovornost. Za Mićunovićem su izašli i ostali studenti i dogovorili se da više ne izlaze na ispite profesora Nedeljkovića, koji je predavao sve predmete iz estetike i etike, držeći po jedno predavanje u svakom semestru, iz logike ni jedno., dok su predavanja iz istorije filosofije puna falsifikata. Profesor Nedeljković je otišao u penziju.

Mićunović je među prvima diplomirao i dobio diplomu da je profesor filozofije, matematike i biologije. Profesor francuskog jezika Šolak Mićunoviću je rekao: „Znam da si propatio i zbog toga će od tebe biti nešto“. Ovu istinu mudrog profesora Šolaka mnogi roditelji, u vaspitanju dece, ne znaju ili zaboravljaju, pa deci ne govore da mora da se radi, uči, već ispunjavaju sve dečje zahteve. Profesor Mićunović je u Kruševcu predavao u Gimnaziji i Učiteljskoj školi. Međutim, pozvan je u vojsku i nisu mu pomogla objašnjenja da je godinu dana bio u Narodnooslobodilačkom pokretu. Na Prevlaci je, stražareći, video ukopane u stenama ulaze za borbene čamce i raketne rampe u koje su neracionalno utrošena ogromna sredstva, kao i u podzemne aerodrome u Bihaću, a isti ničemu ne služe, osim Titovoj vojnoj megalomaniji. Oficir je na Mićunovića preneo mnoge svoje obaveze. Posle obuke prekomandovan je u Beograd na Zvezdaru. Iz ovog vojevanja profesor Mićunović je ostavio predivan zapis o Guja Đorđu, sa Romanije, koga je opismenio. Guja je naišao na svoje zemljake u nadmetanju bacanja kamena, pa se Gujo raskomotio i bacio kamen. Akademac sa devojkom je ukorio Guja „što se raspojasao“, prijavio ga za raport i Gujo je kažnjen mesec dana neizlaska u grad. Izmolio je izlaak od ćate, otišao ma novo bacanje kamena i pobedio. Na pitanje dežurnog oficira od kuda mu propusnica, Gujo je odgovorio, u svom stilu: „Ruku dajem, druga ne izdajem“! Kako je autporoitet u vosci zasnovan na pokornosti i poslušnosti, ceo puk je bio u psihozi da li će Guja otkriti prekršioca discipline. Guja je, na pitanje Mićunovića, šta je odlučio, odgovorio pitanjem: „Kako me možeš to pitati, moj učo, sumnjaš da bih mogao izdati druga“. Izveli su Guja pred stroj da kaže ko mu je stavio pečat na dozvolu. A Guja, na išekivanje svih, odgovara:“Druže komandante, hvala Vam na brizi i ja verujem da ste Vi moj prijatelj, ali mi je, bogami, onaj ko mi je dao dozvolu veći prijatelj. Ruku dajem, druga ne izdajem“. Vraćen je u zatvor, pa na sud. Mićunićovim zalaganjem, kod generala Burića, Gujo je prošao sa dva meseca zatvora. Posle više godina, prolazeći kroz Sokolac profesor Mićunović je upitao kafedžiju za Đorđa Guju, pa su ga pozali na susret sa drugom iz vojske. Između ostalog Mićunović je upitao Guju treba li mu para. „Kome ne trebaju, moj učo, ali primetio sam da najviše trebaju onima koji ih već imaju“. Odbio je i novac za bombone za decu, ukorivši profesora kao da je zaboravio Đorđa Guju i uputio na baraku da sam kupi bombone za decu. Profesor Mićunović nije više video Đorđa Guju, ali je, ovim zapisom, ostavio divan prilog za kodeks međuljudskih odnosa.

Još jedan vojnik je na profesora Mićunovića ostavio snažan utisak inteligencijom, prirodnom bistrinom, a imao je, samo, osnovnu školu završenu u Nevesinju. „Za ovladavanje radio stanicom, predviđeno je za vojnike mesec dana, ja sam uspevao za nedelju dana, a Šilobad za jedan dan! Nagovarao sam ga da privatno polaže gimnaziju, pa smo probali sa matematikom-za jedno po podne savladao je stepenovanje i korenovanje iz algebre. Na Filozofskom fakultetu 1968. prišao mi je i predstavio se:“Doktor Šilobad“. Uz stpendiju je završio veterinu i doktorirao. Da je bilo više ovakvog usmeravanja ljudi, gde bi nam bio kraj. Ali nije, pa smo stigli dotle da možemo govoriti o „osveti loših đaka“, koji stigoše, raznim puzanjima, do najviših državnih položaja.

Profesor Mićunović je zapisao i svoje tmurno razmišljanje o stanju u našoj vojsci: „Izveštaji su „peglani“, priča o spremnosti Armije je bila bajka, najviši oficiri prihvatali su „izveštaje“ bez provera, obmanjivanje je bilo sistemsko. Desetari su obmanjivali vodnike, ovi komandire četa, ovi više oficire, a komanda puka Generalštab. Kao glomazna korporacija Armija je gutala milijarde, glumila bojevu gotovost, a brinula je, pre svega, o svojim privilegijama, stanovimaa, vilama i letovalištima. Gošnjak, Ljubičić, Mamula , Kadijević i drugi odgovarali su, samo svom vrhovnom komandantu“. Mićunović je odbio da prepričava glupu brošuru vojnicima, pa je kažnjen sedam dana straže u Deliblatskoj peščari.

Pored dve godine uzete mu zatvorima i Golim otokom i vojskom je, profesoru Mićunoviću oduzeta još jedna godina da radi na naučnom radu u kome je, kasnije, postigao najviše naučne rezultate.

Tihomir Đurđić, iz Užica

Comments

comments