КОСОВСКИ ЦИКЛУС
Искрен да будем, у последње време појма немам у ком правцу ово друштво иде. Ако уопште некуд иде. За последњих 30 година стасало је и нестало генерација и генерација, али, посматрајући о чему се прича последњих месеци, као да се ни за милиметар нисмо померили од оне исте мртве (да мртвија не може бити) тачке из 1987. године. Свашта се десило у међувремену, распала се држава, погинули и раселили милиони, у данашњој Србији близу половине становништва тада се није ни родило, и логично би било да је све другачије, међутим, чини се да је све исто, да од почетка нисмо одмакли. Нема, као онда, митингаша на улицама, али их има по интернету до миле воље, још и жешћих, не одржава се Осма седница, али су данас ствари још једноставније – Србијом поново управља један човек и ради шта му се наврне тог јутра, а, како су нам демократски капацитети јачи него икад, више се не губи време на лажну демократску процедуру, режирано гласање и непотребну законску процедуру, како Вучић каже, тако ће и бити. Реторика је идентична, непријатељ такође, тв екранима, као и онда, дефилују разни манијаци који себе називају експертима, хушкају, бушкају, потпирују, распаљују… И папирни и електронски медији препуни су зајапурених националних радника, попова, бораца против новог светског поретка и капитализма, пророка и гатара, лажних вести, лажних патриота, дигло се васколико косовски свесно српство, да одбране ту светињу и најскупљу српску реч од домаћих издајника и страних плаћеника који су се осмелили да промрмљају пар реченица у правцу признања те јужне српске покрајине. А и вокабулар „унутрашњег дијалога“ је у традиционалном српском православном духу – да им се семе затре, не имали ни рода ни порода, да их за главу скратимо, да им обе ноге поломимо, по кратком поступку да им судимо, усташе, болесници… Пошто овога пута немамо са ким да ратујемо (иако би многи једва дочекали) за стварање клаустрофобичног орвеловског ванредног стања олигархија је употребила ефикасан нервни отров – по ко зна који пут подгрејана прича о бомбардовању осиромашеним уранијумом овога пута пала је на плодно патриотско тле и пробудила праведнички гнев, поново су русофили и дебеовци своји на своме и чврсто, руку под руку, корачају уздигнутог чела, што сајбер, што овоземаљким простором. Ту је и остала менажерија – Карићи спремни да граде облакодере, Цеца час повећава, час смањује груди, попови дилују, мало се, као некад, убија по улицама, виновници непознати, а када су познати, нема доказа… За то време храбри српски медији дубоко су, никад дубље, забили главе у песак, још храбрија српска опозиција ћути као заливена, ем немају шта паметније да кажу, ем би могли, ако неопрезно лану, пуким случајем и ничим изазвано остати без државне плате…. А и народ к‘о народ, што је мање знања, то се Вођа више воли и поштива, а они тамо мрзе и пљују („они тамо“ су Нато, Запад, Хрвати, Албанци, приватници, тајкуни, Америка, опозиција, медији који недовољно обожавају Вођу, једном речју – све го издајник и колаборациониста)…
Све у свему, општа идила, какву нису могли да замисле нити да предвиде ни најцењенији српски видовњаци, укључујући и свевидећег Тарабића. Туђе нећемо, своје не дамо. Косово је наше. И тачка. То што је Запад одавно признао Косово, нас не занима, важно је да Косово нису признала наша православна и кинеска браћа. А и ти косовски Албанци неће дуго, само треба довољно да истрајемо у тој генијалној тактици замрзнутог конфликта. Наиме, сваки правде жељан Србин зна (посебице др Даница Грујичић), да је тај осиромашени уранијум ванредно опасан по здравље, изазива рак и свакојаке друге тешке и неизлечиве болести, па како је је 99 посто тих бомби бачено управо на Косово, логично је претпоставити да ће наши вековни непријатељи бити убрзано збрисани са лица земље. А са њима и она паклена америчка Нато Бондстил база! Две муве једним ударцем. И то њиховим оружјем!
Него, шалу на страну, лоших вести све је више, мало је што нас свакодневно трују фаталистичким национализмом, сада чујем да није постигнут ни аранжман са ММФ-ом. Наравно, то ће са одушевљењем поздравити гомила српских левичара и десничара, бољшевика и фашиста, поготову оних који са економијом и реалним животом немају благе везе, али је то, сасвим сигурно, још једна цигла у националистичком зиду самоизолације. Иако праве разлоге не знамо, јер је у Србији све више пуке пропаганде, а све мање информисања, кажу да је запело око пензија. С обзиром да је претходни закон о смањењу пензија остварио планирани ефекат, ММФ је предложио да се закон укине и пензије врате на старо, али је сад, по свему судећи, свевидећи и безгрешни Вођа решио мало да прекраја закон и врши прерасподелу. Наравно, потпуно је изостала реакција јавности и стондиране опозиције. Наша назови елита и назови опозиција неодољиво подсећају на презентере временске прогнозе – увек лепо обучени и насмејани, упадљиво избегавају коментарисање било које шкакљивије теме, а ако се ко од њих и огласи, увек су то општа места, шупље приче да задиве простоту. И после се чуде зашто Вучић има велику подршку, а њих више нико озбиљно не схвата.
Насупрот њима, Вучић свакодневно поставља нове патетичне стандарде. Данас рече како је ситуација сложенија од оне пред Први светски рат! Не би он да драми, једноставно жели да своју велико бреме и забринутост подели са нама.
Срећом те је, по његовим речима, мудро руководство Азербејџана уз нас…
Тони Станковић (Ужичка недеља 986, мај 2018.)
