KOSOVSKI CIKLUS
Iskren da budem, u poslednje vreme pojma nemam u kom pravcu ovo društvo ide. Ako uopšte nekud ide. Za poslednjih 30 godina stasalo je i nestalo generacija i generacija, ali, posmatrajući o čemu se priča poslednjih meseci, kao da se ni za milimetar nismo pomerili od one iste mrtve (da mrtvija ne može biti) tačke iz 1987. godine. Svašta se desilo u međuvremenu, raspala se država, poginuli i raselili milioni, u današnjoj Srbiji blizu polovine stanovništva tada se nije ni rodilo, i logično bi bilo da je sve drugačije, međutim, čini se da je sve isto, da od početka nismo odmakli. Nema, kao onda, mitingaša na ulicama, ali ih ima po internetu do mile volje, još i žešćih, ne održava se Osma sednica, ali su danas stvari još jednostavnije – Srbijom ponovo upravlja jedan čovek i radi šta mu se navrne tog jutra, a, kako su nam demokratski kapaciteti jači nego ikad, više se ne gubi vreme na lažnu demokratsku proceduru, režirano glasanje i nepotrebnu zakonsku proceduru, kako Vučić kaže, tako će i biti. Retorika je identična, neprijatelj takođe, tv ekranima, kao i onda, defiluju razni manijaci koji sebe nazivaju ekspertima, huškaju, buškaju, potpiruju, raspaljuju… I papirni i elektronski mediji prepuni su zajapurenih nacionalnih radnika, popova, boraca protiv novog svetskog poretka i kapitalizma, proroka i gatara, lažnih vesti, lažnih patriota, diglo se vaskoliko kosovski svesno srpstvo, da odbrane tu svetinju i najskuplju srpsku reč od domaćih izdajnika i stranih plaćenika koji su se osmelili da promrmljaju par rečenica u pravcu priznanja te južne srpske pokrajine. A i vokabular „unutrašnjeg dijaloga“ je u tradicionalnom srpskom pravoslavnom duhu – da im se seme zatre, ne imali ni roda ni poroda, da ih za glavu skratimo, da im obe noge polomimo, po kratkom postupku da im sudimo, ustaše, bolesnici… Pošto ovoga puta nemamo sa kim da ratujemo (iako bi mnogi jedva dočekali) za stvaranje klaustrofobičnog orvelovskog vanrednog stanja oligarhija je upotrebila efikasan nervni otrov – po ko zna koji put podgrejana priča o bombardovanju osiromašenim uranijumom ovoga puta pala je na plodno patriotsko tle i probudila pravednički gnev, ponovo su rusofili i debeovci svoji na svome i čvrsto, ruku pod ruku, koračaju uzdignutog čela, što sajber, što ovozemaljkim prostorom. Tu je i ostala menažerija – Karići spremni da grade oblakodere, Ceca čas povećava, čas smanjuje grudi, popovi diluju, malo se, kao nekad, ubija po ulicama, vinovnici nepoznati, a kada su poznati, nema dokaza… Za to vreme hrabri srpski mediji duboko su, nikad dublje, zabili glave u pesak, još hrabrija srpska opozicija ćuti kao zalivena, em nemaju šta pametnije da kažu, em bi mogli, ako neoprezno lanu, pukim slučajem i ničim izazvano ostati bez državne plate…. A i narod k‘o narod, što je manje znanja, to se Vođa više voli i poštiva, a oni tamo mrze i pljuju („oni tamo“ su Nato, Zapad, Hrvati, Albanci, privatnici, tajkuni, Amerika, opozicija, mediji koji nedovoljno obožavaju Vođu, jednom rečju – sve go izdajnik i kolaboracionista)…
Sve u svemu, opšta idila, kakvu nisu mogli da zamisle niti da predvide ni najcenjeniji srpski vidovnjaci, uključujući i svevidećeg Tarabića. Tuđe nećemo, svoje ne damo. Kosovo je naše. I tačka. To što je Zapad odavno priznao Kosovo, nas ne zanima, važno je da Kosovo nisu priznala naša pravoslavna i kineska braća. A i ti kosovski Albanci neće dugo, samo treba dovoljno da istrajemo u toj genijalnoj taktici zamrznutog konflikta. Naime, svaki pravde željan Srbin zna (posebice dr Danica Grujičić), da je taj osiromašeni uranijum vanredno opasan po zdravlje, izaziva rak i svakojake druge teške i neizlečive bolesti, pa kako je je 99 posto tih bombi bačeno upravo na Kosovo, logično je pretpostaviti da će naši vekovni neprijatelji biti ubrzano zbrisani sa lica zemlje. A sa njima i ona paklena američka Nato Bondstil baza! Dve muve jednim udarcem. I to njihovim oružjem!
Nego, šalu na stranu, loših vesti sve je više, malo je što nas svakodnevno truju fatalističkim nacionalizmom, sada čujem da nije postignut ni aranžman sa MMF-om. Naravno, to će sa oduševljenjem pozdraviti gomila srpskih levičara i desničara, boljševika i fašista, pogotovu onih koji sa ekonomijom i realnim životom nemaju blage veze, ali je to, sasvim sigurno, još jedna cigla u nacionalističkom zidu samoizolacije. Iako prave razloge ne znamo, jer je u Srbiji sve više puke propagande, a sve manje informisanja, kažu da je zapelo oko penzija. S obzirom da je prethodni zakon o smanjenju penzija ostvario planirani efekat, MMF je predložio da se zakon ukine i penzije vrate na staro, ali je sad, po svemu sudeći, svevideći i bezgrešni Vođa rešio malo da prekraja zakon i vrši preraspodelu. Naravno, potpuno je izostala reakcija javnosti i stondirane opozicije. Naša nazovi elita i nazovi opozicija neodoljivo podsećaju na prezentere vremenske prognoze – uvek lepo obučeni i nasmejani, upadljivo izbegavaju komentarisanje bilo koje škakljivije teme, a ako se ko od njih i oglasi, uvek su to opšta mesta, šuplje priče da zadive prostotu. I posle se čude zašto Vučić ima veliku podršku, a njih više niko ozbiljno ne shvata.
Nasuprot njima, Vučić svakodnevno postavlja nove patetične standarde. Danas reče kako je situacija složenija od one pred Prvi svetski rat! Ne bi on da drami, jednostavno želi da svoju veliko breme i zabrinutost podeli sa nama.
Srećom te je, po njegovim rečima, mudro rukovodstvo Azerbejdžana uz nas…
Toni Stanković (Užička nedelja 986, maj 2018.)
