1.
Стотина возова на стотини паралелних колосека.
Све локомотиве раде, макар и на леру, тихо и непоколебљиво; постојано. Увек је нека у покрету, макар и једва видљивом. Увек бар једна вуче своју композицију ка, за нас посматраче, невидљивом и несхватљивом циљу.
Тако је неко описао спољну политику USofA.
Нико не зна шта се у вагонима налази. Кад воз стигне до краја, отвориће се његова бројна врата и неки ће видети шта им је дошло влаком без возног реда.
Ф. Х. Фармер, писац опасних визија, у причи „Јахачи румене наднице“ је објаснио: оно што је једном еротски сан, другом је ноћна мора.
И дочек тог воза, америчког, свако планира према оном што је сањао.
Не зна се има ли неки од стотину возова ужичку станицу као одредиште; не зна се ни сећају ли се отправници, с пругама и звездама на капама, колико је амерички био летњи воз за Бар седамдесетих прошлог века, у минулом миленијуму.
У СФРЈ.
2.
После укидања Источне пруге KundK монархије, уског колосека, кроз Ужице је прошла пруга Београд-Бар.
Направили су нам велику станицу, уздигнуту над градом као видиковац и навукли су нас на кретање у ритму клопарања гвоздених точкова по шинама.
Златне седамдесете, време пумпања пара у потрошњу; златне седамдесете, време црвеног пасоша и путовања. Нешто слично поновило се још само оне Марковићеве године, пред растанак уз певање, пуцање и плакање; зато, пријатељи моји, опрез ако нас опет запљусну лаке паре за мало рада.
Срећом, неће. Никад и ником више.
Онај Фармер, писац опасних визија, у поменутој причи описује свет у ком су скоро сви издржавана лица и зајахали су редовну (румену) надницу само зато што постоје. Они што би више хтели, имају мука да покрену ствари.
Мора да је знао за СФРЈ, нигде друго није могао покупити такву мисао, иако ни овде никад није тако изречена. Наша су ауторска права.
Ако није, визије су му опасније него што се мислило.
3.
Нашим, а показаће се и америчким возом источноевропског изгледа и шарма, с видиковца изнад града кретали су:
ужички студенти за Београд, масовно и мисли разуђених као јадранска обала, јутарњим око 5 сати, оним ужичким;
косати и носати рокери, на концерте и фестивале, мини Вудстоке, који су се у нашим крајевима и на нашим језицима називали BOOM; па и даље, докле INTERRAIL карта добацује;
шверцери, да их не именујем, после пар дана скупљања жеља и динарских средстава по Тргу партизана, хватали су поподневни, па се у Београду пели на ноћни за Трст; На Понте Росу даће списак оном нашем код Ђованија, па отићи у кафић код Великог канала да сачекају док упакује 501, Рифле, антилоп Спенсерице, вијетнамке и јакне Танкер, жице за бас гитару, каиш Фендер, десетак јакни куртонки онако и Рафаел четкице за оног што црта стрипове;
рани трагачи за сопственим собством, с оним скупим ранцем оплемењеним алуминијумским шипкама за правичну расподелу терета по нејаким леђима, просули су се од Кристијаније и Амстердама, до далеке плаже на Гои; неки се нису вратили и лепо је од нас да верујемо да су још тамо;
и, посластица на крају: ноћни воз за Бар.
4.
СФРЈ је, млађи пријатељи моји, била најамеричкија земља оног што се називало Источна Европа. Није била иза Гвоздене завесе; тад нисмо појма имали да је то западњацима свеједно и да је за добар део њих Jugoslowaki негде у Сибиру, између Гулага и Лапоније.
Ми смо балавили за USofA, нарочито за летњим распустом после средње у сунцем обасјаној Калифорнији, све са великим аутомобилом и златокосом девојком, чопером и златокосом девојком, плажом у Малибуу и… …Било каквом (америчком) девојком.
Мученици из комунистичких/социјалистичких земаља гледали су у нас, цвилели ноћу и покривали се преко главе нестварно меким Вартекс ћебетом у ком се још јуначки држао мирис пет кила шверцоване „Вегете“, и нису могли ни да замисле да ће у њиховој отаџбини, њиховој Мајчици, икад бити лета као што је јадранско.
А те опасне визије су им највише долазиле нашим возом, нашом пругом на коју смо били тако поносни.
Бар оном привилегованом делу, који је могао да дође на Јадран и проведе пар недеља у Заострогу кампу или Међународном омладинском центру у Бечићима.
5.
Видели су они Југовиће и раније; у нас су путовања по Истоку била честа и повољна, па макар тај Исток био на северу.
Схватили су врло брзо да у џепу имамо знатно више пара, макар их и динарима звали, и да не оскудевамо у крканима који ће у Златном Прагу просипати виски вредан нечије плате по поду хотела; схватили су да њихове најлепше девојке, словенске виле, чекају да их поменути примерак из СФРЈ зовне на вечеру, па у собу.
Видели су производе који ликом подсећају на оне из холивудских филмова, гардеробу ван сивог и сведеног; оно што је код њих било добро и тешко доступно, Карл-Цајс објективи рецимо, наши представници, семинарци, проучаваоци и лезилебовићи куповали су за кусур од синоћне пијанке.
Видели су осмех победника, бучну слободу и разговарање извика; с касетофона купљених за њиховим комисионима чули су Новокомпоновану народну глазбу, поп сцену и рокере који дељу Фендере као да су од фабричких жица Детроита и тексашких фарми утекли.
Све су видели и, рекло би се, записали у тајне протоколе, да нас се сете кад се точак среће обрне; оно што их је дотукло, избауљало је из воза у црногорску зору и прострло вреће по маслињацима, плажама и камењарима од Бара до Бечића.
6.
Дуго се вукла та шездесет осма и Пругом, и цестом Братсва и јединства, и јадранском магистралом; вукла се, срећом, и по Европи, па нисмо штрчали, сем гостима из братских земаља.
Изгледом налик на хипике њихове, само мало носатији и виши, с фризурама у распону микрофон-џбун-пласт и плавим денимом тршћанским, прикупљали смо наше индијанке/циганчице и као племе живели на плажи док власти не закључе да је било доста; наша сабраћа по идеолошком кључу, привучена светлошћу варница ватре, мирисом зидарске кобасице и локалног вина и певања на симулираном енглеском, нису могли да верују с каквом мирноћом прихватамо рацију.
Јер, ред се знао: ујутро, раштркани због лакшег стопа, с паштетом у туби у левом горњем џепу „Левис“ тексас јакне и мајонезом „Томи“ у десном, одлазили смо ка северозападу да не буде већег белаја и озбиљнијег претреса.
У Омишу, Купарима, Дубровнику, на Хвару, или чак у Ровињу, окупиће се друго племе, различито а исто; неко ће можда завршити и у околини Торина на берби грожђа ако се лепо време продужи.
Добро, и то око слободне љубави, мада ни Исток није био мутав по том питању; нарочито ван домета дежурног безбедњака екскурзије.
7.
Нису сви околни били жељни баш хипичења и рок свирке; могућности су их палиле и бацале у незнање.
За њих, није било америчкије Америке; за нас… Мммм, били смо ту негде, само да је мало већа плата, да је могла на Ракијском пијацу да се купи кола у конзерви, нарочито погодној за оловке кад се једног дана отвори и попије… Мало је било жељних вишепартијског система и растанка са социјалистичким самоуправљањем у Ужицу; или су били на време склоњени Тамо Где Треба, или нам је било добро у СФРЈ, Америци за све са јевтинијим улазницама, за сиротињу.
Ми смо били иза тајанствених врата у једном од возова, рецимо, барском; волео бих да питам бивше идеолошке другове, данас углавном у ЕУ, јесмо ли били еротски сан или ноћна мора?
Румуни су просветљени Брениним доласком у хеликоптеру на стадионски концерт и певањем „Југославијо, Југославијо“ из корпе грађевинског крана; Бугари су трпели пендреке због „Дугмета“ уз поклике „Искаме рок!“ и „Дај Босанац!“.
Како је то кад се Европљанин тога сети или му живи сведок исприча?
Или се о томе ћути?
Зато, пријатељи моји, кад сам у Египту срео вршњакињу из Словачке, добростојећу и добродржећу, која је рекла да никад није летовала на Јадрану, нити је чула да је неко тамо ишао, пажљиво сам јој посматрао очи.
Не издадоше је.
8.
Сто возова, сто пруга.
Да се не лажемо, и ми и наши суседи знамо да нам је по један намењен; или, ако смо ситнији него што волимо да се каже, један за неколико кућа балканских.
И ови с еротским сном, и ови с ноћном мором, питају се хоће ли Трамп наш воз убрзати или успорити.
Стати?
Не може USofA стати, пријатељу мој. Видели су шта је било кад је СФРЈ, Америка за сиротињу стала.
Возови морају ићи, па ти види.
Драган Р. Филиповић
