– Sretala sam na putovanjima u ono Što je Prošlo, mnoge drage ljude. I oni su bežali odavde, žurili na neka svoja mesta… –
Šta su godine učinile Jednoj Mami?
Nisu je pretvorile u matoro gunđalo!
Nisu joj izbrisale radost iz očiju!
Nisu joj dodale kilograme viška! (Ooooo, kako je Jedna Mama vodila računa o tome i kako se hvalila svojim zdravim životnim navikama a ne samo zdravim mislima…)
Nisu joj oduzele moći stečene u detinjstvu!
U stvari, nisu joj mogle ništa. Osim da joj, krajnje pakosno i podmuklo, podmetnu tu bolest, kao…kao…kao? Pa kao osvetu za to što nikad nije bila u bolnici! Da nadoknade odjednom ono što drugima raspoređuju u malim dozama, povremeno, kao slepo crevo, bronhitis, uganuće neko, alergiju, operaciju krajnika. Jedna Mama imala je samo 17 dana vremena da se izbori sa tim užasom koji su joj donele godine zdravog života.
Sećam se, posle operacije, četiri nezaboravna košmarna dana i noći, uverena da sam u nekoj najokrutnijoj skrivenoj kameri, cevčicama i iglicama privezana za mašine užasnog, neprijatnog zvuka, cikakaktanje je smenjivalo tikataktanje, neko zvono javljalo se u pravilnim razmacima, naučila sam da brojanjem izračunam precizno trenutak sledećeg dolazećeg zastrašujućeg zvuka, škripavi točkići kolica na kojima su se, zvečeći, sudarale bočice s lekovima, mirisa supa iz kesica koje su sestre sebi spremale u toj prostoriji, koja se zvala neodložna nega, imala je devet kreveta i svaki dan po jedna smrt uselila bi se umesto teško bolesnog čoveka, oslobađajući tako mesto za nekog drugog da se protiv nje bori… Ja sam je tada pobedila. Vratila sam se kući u lekovite zagrljaje Sina i Ćerke. Pa onda opet pobegla u sećanja.
Nema, u tim bekstvima, ničeg iznenađujućeg. Znam! Sretala sam na putovanjima u ono Što je Prošlo, mnoge drage ljude. I oni su bežali odavde, žurili na neka svoja mesta… viđali bismo se na početnoj stanici, osmehnuto mahali rukama jedni drugima i tu se odmah razilazili.
Svako je imao kartu za Neko Drugo Sećanje.
Kao da se dobrota podrazumeva…
Jedna Mama je išla na provereno mesto. (A i inače, bila je verna i mestima i ljudima u koje je stekla poverenje.) Njena stanica zvala se Kad je Mama bila Mala. Kratki, ali dragoceni izleti završavali su se u Čarobnoj Šumi koja traje, postajući vremenom sve gušća i, po automatizmu čarolija, sve čarobnija.
Dečak i ja smo ćutke pristupili kopanju kanalića kojim je voda počela da otiče u obližnji potok. Produbljivali smo ga i proširivali, sve više smo oboje uživali i u tom fizičkom naporu, ćutanju i sve očiglednijoj pobedi nad priličnom količinom vode… Kada smo završili dečak je rekao: “Sad bi mogli nešto i da gricnemo. Da odem ja do kuće da nam nešto naseckam ili hoćeš sa mnom da upoznaš ostale?”
Želela sam da upoznam ostale…
Ja kao da sam kroz čitav svoj život imala neizrecivu sreću da upoznajem zaista prave ljude, pomisliće neko.
Ali nije bilo tako.
Sretala sam najrazličitije vrste zlih, pokvarenih i bezdušnih.
Sebičnih.
Onih koji ne razumeju.
Onih koji se svađaju.
Onih koji negiraju,
Onih koji se ne izvinjavaju.
Onih koji ne praštaju.
Onih koji mrze.
Onih koji se plaše nepoznatog.
Onih koji beže.
Onih koji ne pomažu.
Onih koji ćute, kada bi trebalo da urlaju.
Onih koji okreću glavu da ne bi videli.
Onih najgorih rekla bih… sretala sam mnogo ravnodušnih. Bez ijedne emocije. Mnogo ih je. Danas više nego ikad. Drugi se na to naviknu i prihvate. Ja ne umem. Ja neću. I taj stav, naravno, ima cenu, ali to je moj izbor, tako da nema potrebe nikakvo dalje objašnjavanje. Ko zna zna, ko ne zna, nikad neće otkriti… pa – neka ih.
Nisam se usuđivala da takve razvrstavam ili prebrojavam, samo njih zaobilazim u ovoj priči. Namerno, o njima svi pišu kao da se dobrota podrazumeva, pa je preskaču. Dobrota se ne podrazumeva. Potcenjena je. Ne primećuje se. A ja bih da to nekako ispravim, kao da to od mene uopšte zavisi. Međutim, odlučila sam da, bez obzira na svoju nevažnost, ispričam ovu priču do kraja. Jer znam da ima onih koji će joj se obradovati.
Dakle, upoznavanje Jedne Mame sa Ljudima, skoro pa Čarobnjacima, traje od tada i još nije završeno. Znaćete da su to oni ako rade sledeće stvari na ovaj način:
Nisu pitali da li si gladan. Donosili su vruću pogaču ispečenu na plotni starog šporeta i duboku činiju iz koje se pušilo ono isto što su za sebe kuvali.
Nisu pitali da li si žedan, iznosil su domaće slatko od svog voća hranjenog samo suncem i kapima kiše. Pa prinosili pride maglom presvučenu čašu ledene vode.
Nisu pitali da li si umoran. Donosili su klupu prekrivenu starim vunenim ćilimom u koji su nekadašnje devojke utkale svoje tajne devojačke snove samo njima prepoznatljive i tihe čežnje svoje.
Nisu pitali da li ti je potrebna pomoć. Dolazili su sa svojim čudnim, ručno pravljenim alatkama i nekakvim lako razumljivim pokretom glave, bez reči, objašnjavali kako treba, a šta će oni.
Oni stvarno postoje. Nisu plod mašte Jedne Mame. Samo ih ovih dana ima malo, baš malo. I uglavnom su veoma stari. Jedna Mama neprekidno razgrće nekakav pepeo, za koji tvrdi da je ostao još iz davnog doba, kada su na tom mestu ispečeni prvi purenjaci nesazreli u komšijinoj njivi, a takođe kaže da tu ponekad pronađe i pokoju zaostalu žišku.
Ja se toj žiški neopisivo obradujem. Važno mi je da se Vatra Dobrote nikad ne ugasi…
Dušica Pavićević
