Ko je ovde kulturan?

Piše prof.Bilja Grujičić
Hoćete da ja odgovorim na ovo pitanje, dragi moji? Hoćete da taksativno i eksplicitno navedem ko se to u ovom gradu smatra kulturnim? Rekli ste mi, hajde, reci ti! Da kažem u ime Vas, da budem Vaš glas razuma? Hajde da probamo, ali ništa ne obećavam.
Jesu li kulturni oni koji idu na književne večeri, jesu li kulturni oni koji prate bioskopski repertoar, ili odlaze u Pozorište, u Galeriju? Noć Muzeja? Ko čita u biblioteci? Slučajno znam one koji su tamo, uglavnom je ista publika. Posmatrajte ih, da li je kultura ovoga grada namenjena samo starijoj populaciji? Ko je tu došao da se ugreje, a ko je došao da bude viđen? (Rekli ste da kažem.) A šta je sa mladima?
Kafane su odvajkada deo naše tradicije, a razgovori u njima uglavnom slični, malo dnevne politike, po koji trač, malo kad će nam biti bolje, a onda slede nostalgična sećanja, kad je on svirao u „Palasu“, a kako se šetalo korzoom… Zašto uvek u prošlosti, zašto je uvek pre bilo bolje?Ja imam prava da hoću sad i ovde. Hoću da SADA bude bolje. Kad kažem bolje, mislim kulturnije. Da se razumemo, vrlo poštujem tradiciju, poštujem zdravice i dobrodošlice, volim srpske svadbe i folklor, probala sam vodnjiku, ali sam isto tako prošla obe scene Narodnog pozorišta, JDP, najviše volim Atelje (da li zbog Cvetkovića?), slušala gudače Sv.Đorđa, neću govoriti o bibliotekama…I treba li toga da se stidim, treba li da ćutim o tome? Još je Dositej rekao da se samo prostota i glupost zadovoljava, uvek pri istom ostati. On je bio Evropejac. Hoćemo li tamo? Put je zahtevan, komplikovan i složen, a izgleda i da puno košta. I neću sad govoriti kolika su izdvajanja u budžetu za kulturu, a možda je to najvažnije?
Dozvolite mi da zajedno pomerimo granice, dozvolite da svako ima svoj ukus… Neka svako počisti u svome dvorištu. Šta ste uradili Vi, dragi moji? Pošaljite svoju decu u pozorište, ne dozvolite im da ostanu uz rialiti. Pričajte sa njima, ne dozvolite da sve važno pročitaju na FB-u. Kulturi se uči od malih nogu.
Ovo je moje vreme, ovo je tvoje vreme, NAŠE! Mi nemamo drugo vreme, drugi grad, drugu zemlju. U postmodernim društvima stabilne su samo promene. Moramo da se menjamo na bolje. Ne možemo sve relativizovati, ne možemo osporavati svetske uspehe ljudi iz našeg kraja, ne možemo da ne čujemo nagrađenu trubu, moramo poštovati ono što je dobro, naše, domaće.
Kažu mi piši bezopasno, piši dosadno, piši ženski, piši o slanini. Nasmejem se, ima i takvih, ali neću Vam ja, dragi moji, iskakati iz frižidera.
Znala sam da sa ovim naslovom rizikujem da kažete dajte hleba, dosta je narodu igara, ali imala sam u vidu Vas, dragi moji, a niste Vi baš bilo ko i niste samo za hleb, iako se ne može bez njega.

Comments

comments