Пише проф.Биља Грујичић
Хоћете да ја одговорим на ово питање, драги моји? Хоћете да таксативно и експлицитно наведем ко се то у овом граду сматра културним? Рекли сте ми, хајде, реци ти! Да кажем у име Вас, да будем Ваш глас разума? Хајде да пробамо, али ништа не обећавам.
Јесу ли културни они који иду на књижевне вечери, јесу ли културни они који прате биоскопски репертоар, или одлазе у Позориште, у Галерију? Ноћ Музеја? Ко чита у библиотеци? Случајно знам оне који су тамо, углавном је иста публика. Посматрајте их, да ли је култура овога града намењена само старијој популацији? Ко је ту дошао да се угреје, а ко је дошао да буде виђен? (Рекли сте да кажем.) А шта је са младима?
Кафане су одвајкада део наше традиције, а разговори у њима углавном слични, мало дневне политике, по који трач, мало кад ће нам бити боље, а онда следе носталгична сећања, кад је он свирао у „Паласу“, а како се шетало корзоом… Зашто увек у прошлости, зашто је увек пре било боље?Ја имам права да хоћу сад и овде. Хоћу да САДА буде боље. Кад кажем боље, мислим културније. Да се разумемо, врло поштујем традицију, поштујем здравице и добродошлице, волим српске свадбе и фолклор, пробала сам водњику, али сам исто тако прошла обе сцене Народног позоришта, ЈДП, највише волим Атеље (да ли због Цветковића?), слушала гудаче Св.Ђорђа, нећу говорити о библиотекама…И треба ли тога да се стидим, треба ли да ћутим о томе? Још је Доситеј рекао да се само простота и глупост задовољава, увек при истом остати. Он је био Европејац. Хоћемо ли тамо? Пут је захтеван, компликован и сложен, а изгледа и да пуно кошта. И нећу сад говорити колика су издвајања у буџету за културу, а можда је то најважније?
Дозволите ми да заједно померимо границе, дозволите да свако има свој укус… Нека свако почисти у своме дворишту. Шта сте урадили Ви, драги моји? Пошаљите своју децу у позориште, не дозволите им да остану уз риалити. Причајте са њима, не дозволите да све важно прочитају на ФБ-у. Култури се учи од малих ногу.
Ово је моје време, ово је твоје време, НАШЕ! Ми немамо друго време, други град, другу земљу. У постмодерним друштвима стабилне су само промене. Морамо да се мењамо на боље. Не можемо све релативизовати, не можемо оспоравати светске успехе људи из нашег краја, не можемо да не чујемо награђену трубу, морамо поштовати оно што је добро, наше, домаће.
Кажу ми пиши безопасно, пиши досадно, пиши женски, пиши о сланини. Насмејем се, има и таквих, али нећу Вам ја, драги моји, искакати из фрижидера.
Знала сам да са овим насловом ризикујем да кажете дајте хлеба, доста је народу игара, али имала сам у виду Вас, драги моји, а нисте Ви баш било ко и нисте само за хлеб, иако се не може без њега.
2 više komentara
Puno receno! Najvise do sada!!!
Lezerno a opet puno receno!