Задруга 2022

- Ево и Вучић, у једном од многобројних хисторијских приопћењу пучанству, рече како иде наредних дана у Кину, да потпише неке „историјске договоре“ -

УЧИ ШКОЛУ ДА НЕ БИ ПЛАЋАО ПОРЕЗ
Живимо у тешко оболелом и до сржи егоистичном друштву. Интернет, на жалост, уместо да буде место за едукацију, зашто не и забаву, углавном служи да се глупост, лудост и безобразлук прошири брже него пожар на ветру. Чини се да ће епидемија, која је, управо захваљујући друштвеним мрежама, попримила гингантске размере, имати много веће и озбиљније последице него куга у средњем веку. Искрено, не могу ни да претпоставим имали ово лудило краја и где ћемо сви завршити.
Свакодневно слушамо заражене комунизмом, лажне заљубљенике у радничку класу и правду, да је за све ово што нам се дешава крив Запад и неолиберални капитализам, а нико од тих болесника ама баш ништа не зна о друштвеним системима, нити зна шта уопште реч неолиберализам значи. Оболели од национализма, осим што мрзе заражене комунизмом, истом жестином мрзе Запад, неолиберализам, са нагласком на хомосексуализам, јер угрожавају нацију и породицу, којима су они, лажно и театрално, дубоко посвећени.
Пре пар дана имали смо невероватан случај да су у београдској библиотеци, на радном месту, умрла (погинула) два радника. Осим штуре информације, ни речи више о томе, последицама, узроцима, одговорних – нема. У исто време, такође у Београду, погинуо је један радник на градилишту, али је овога пута у питању приватна фирма, и одмах се дигло кусо и репато, сви медијски „праведници“, да траже крв, па су хитро, као запете пушке, Другови органи похапсили, закатанчили, поднели кривичне пријаве… Лудило је добило на још већем убрзању после пар дана, када се, поново у Београду, десило убиство. Иако се не зна шта се тачно десило, помахнитали медији створили су слику да је старија госпођа убила некаквог „инвеститора“ после вишегодишњег малтретирања. Тако пласирана вест код оболелог народа, жељног крви, дочекана је са усхићењем, друштвеним мрежама јездили су егзалтирани болесници, и левичари и десничари, величајући убиство пуних уста, као савршено оправдан и ефикасан чин правде. Шта правде, Божије правде! Хајде левичаре и да разумемо, они у бога и не верују, а пракса преких судова била је омиљена судска пракса у првој петољетци завођења диктатуре пролетеријата, али да убиство правдају и десничари, који су, на речима, невиђени верници, а и мала деца знају да је шеста Божија заповест је – не уби, све то јасно говори да је у овој земљи погубљен сваки критеријум, да се више не зна ни шта је бело, ни шта је црно, нити кад је дан, нити кад је ноћ.
А кад смо код ноћи, ево, управо сад испод мог прозора, у пола два ноћу, као и сваког петка, заједно пуше једну исту цигару и грлато булазне нечији мамини синови и татине шћери, док из нелегалног кафића у близини из све снаге туче техно музика. И, биће да су, они нормални, а ми што нам то смета, нисмо. Барем тако кажу они који троше наше пореске новце, разни државни службеници, распоређени по свакојаким полицијама, инспекцијама и политичким функцијама. И не само да тако мисле државни службеници, са њима се у потпуности слаже и помахнитали народ, који, чврсто убеђен да је савршеног психо-физичког здравља, нам поручује: – Пустите децу да се веселе, и ви сте некад били млади… Коме смета бука у три ноћу, нека иде у село да живи… И све у том стилу, пуни разумевања за људска права и демократски дијалог.
Ових дана мало су хапсили и лекаре, наравно, не због пропуста у раду, опште је познато да су наши здравствени радници безгрешни, већ што су узели кеш лову на државном послу. Ем је мито, ем је утаја пореза, све у свему у питању је озбиљна нелегална работа, прекршена је гомила закона, да је приватник у питању, лежао би у бајбоку барем једну петољетку, али, како је у питању наша државотворна елита, одмах су скочили помахнитали левичари и десничари и кренули да бране лекарску митоманију, свако са својих позиција, левичари да их оправдавају, јер су у питању колеге државни службеници, а, како је, по њиховом мишљењу, плата мизерна, шта ће људи, високе школе, а плата мала, морали су да се „сналазе“, да и у државној служби обављају приватну праксу, као да је то, сад, неки велики прекршај… Кад трафикант не изда фискални рачун за жваке, одмах се хапси и затвара му се бизнис, а кад лекар узме кеш без фискалног рачуна, то је потпуно оправдано, јер, учили су школу! Ваљда по оној старој народној, учи школу да не би плаћао порез… Десничари бране тај девизни патриотски чин сличном аргументацијом – боље и да радну испод жита, али да остану у Србији, а не да се потуцају по белом свету, да лече људе у Нато земљама, земљама хомосексуалаца и тајних организација које постоје само са једним циљем – да униште драгу нам Србијицу.


А, бога ми, не заостају за лекарима самосталним предузетницима ни колеге из другог стожерног стуба државних службеника – просвете. С обзиром да је почела нова школска година, поново је актуелна прича о корупцијским везама приватних издавача уџбеника и просветног кадра. Кажу упућени истраживачи да је у питању озбиљна вишемилионска цифра која заврши у џеповима појединих „педагога“, а ускоро ће и екскурзије, па ето идеалне прилике за нови девизни прилив, без фискалне касе, трговачке књиге, пдв-а и других, за државне службенике, незанимљивих и сувишних термина. Наравно, наш народ је пун разумевања и за самосталне просветне предузетнике, уз подједнаку аргументацију – високе школе, а мала плата…. Уосталом, када су већ колеге из вишег и високог школства своје катедре претвориле у уносан бизнис, зашто спречавати да се и остали део просветног кадра, народски речено, „не снађе“.
Ево и Вучић, у једном од многобројних хисторијских приопћењу пучанству, рече како иде наредних дана у Кину, да потпише неке „историјске договоре“. Одавно нисам чуо да неко, чак и да јесте тако, сам за себе каже да ради „историјске ствари“. Не владам стручном терминологијом, али ми то не звучи нимало нормално, напротив! Додуше, напредним друговима таква терминологија постала је уобичајена, па је тако пре неки дан локални велможа Тихомир устврдио да је Ужице велико градилиште, што је таква бесмислица да је чак не вреди ни коментарисати.
Као што не вреди коментарисати златиборског велможу Стаматовића, који је камп за обуку малолетника прогласио врхунским патриотско-педагошким чином. Оно јесте да ти педагози немају законски прописане лиценце, али, за искрене другове патриоте не мора баш сваки закон да важи. Па и сам Друг Стари је говорио да се не морамо држати закона, к‘о пијан плота. Наравно, и ту су у помоћ прискочили помахнитали левичари и десничари. Да подрже Мајку Русију, браћу Русе, пушке, и то пластичне, униформу, а шта фали, кад је српска, Доле Нато, све у свему, србовало се и левичарило недељу-две, јер је било лето, па није имало неких важнијих тема за преклапање на друштвеним мрежама.
Поменути Вучић, издејствовао је велику дипломатску победу, барем тако тврди Вулин, обиласком два језера на Косову. Једно велико, Газиводе, и једно мајушно у хисторијском Лешку, за које Другови Новинари тврде да је рибњак, иако у њему, ако лаже коза (из студија), не лажу фотографије – нема риба. Важно је да у рибњаку има воде, а риба ће се већ набавити, па је Вучић спремно обећао да ће помоћи по питању риба, под условом да се упосли неколико људи, а док не заживи та генијална идеја са базеном за спортски риболов, поклонио је вредним домаћинима – трактор. Да им се нађе. Шта је по који трактор ту и тамо за толики, (колики? – погађате – хисторијски!) буџетски суфицит!
Ово је само мали део потпуно надреалних прича којима смо свакодневно преправљени, а које имају мало или никакво упориште у стварности, али то народу уопште не смета да их прихвата здраво за готово и по личним афинитетима обликује, дорађује, увеличава, да би на крају све завршило у општој хистерији на друштвеним мрежама. И сад, неко мора бити крив за ову опасну епидемију. На некога милиони болесних морају пребацити кривицу, јер, где да они, безгрешни, сами буду одговорни за сопствено стање. Уосталом, зар може цела нација да буде болесна? Наравно да не може! Дакле, поред Запада, неолиберализма и Нато пакта, мора постојати и неки домаћи кривац (не рачунајући опозицију, које нема). И, подразумева се, нису криви запослени на државотворном РТС-у, који годинама троше наш порески новац у огромним количинама, а не производе, осим заглупљивања, скоро ништа, већ је крив приватни – Пинк. Жељко Митровић. Задруга Један и Задруга Два. А помахнитали Митровић, не само да не жели да то демантује, већ ради све супротно, заражен жешћим мегаломанством од Вучића. Он не прави „историјске уговоре“ као Вучић, не, то је за њега ситно, већ прави највеће пројекте у историји човечанства и шире…. Ко зна, да је Митровић дошао у Ужице и видео колико Тихомир и његов презимењак граде, можда би и променио мишљење, али, како није одавно свраћао у наш литл таун, он и даље живи у уверењу да је стао у ред бесмртника, највећих градитеља у историји светске телевизије.
Да почетак септембра буде још веселији и болеснији побринула су се и два самостална буџетска предузетника – Никола Којо и Саша Јанковић. Не зна се тачно око чега је започела њихова конструктивна расправа, али је тренутно у овчарској фази – чобани, пси, стадо, морал, овце… Просто човек не може да се определи за кога сигурно неће гласати на наредним изборима.
И ето, и овај текст, као и свака прича у Србији, почиње трагично, а завршава се комично, а може да буде и обрнуто, сасвим је свеједно. Нашој друштвеној причи, евидентно, крај се не назире, али су последице већ сад толико разорне, да је практично све изгубило смисао, а нормалност потпуно напуштена и заборављена. Ево, само да поменем једну ствар. Колико до јуче цело друштво би брујало када се конкурс за радно место унапред намести за виђеног купца. Испричано је милион вицева и афоризама, снимљено хиљаде тв серија о таквим стварима, а данас? Данас институција конкурса не постоји. И не само да не постоји, него се нико више и не пита зашто не постоји, једноставно је постало нормално да се до плате долази преко рођачких и партијских веза или за неколико хиљада евра. Баш као и са тендерима. Никога више живог не занима како је неко дошао до посла, једино је битно да се „мазне лова“. Демократија, слобода говора, тржишна утакмица, конкуренција, избори, иновације, инвестиције, правда, судска правда, слободни медији… све су то давно заборављени термини који помахнитали народ уопште не занимају. Помало се старији замлаћују причама о некаквој демократији, али маторе ионако одавно нико не шљиви. Што би Макијавели рекао, циљ оправдава средства – брза лова, блеја, лагодан живот, то је једино битно у данашњој напредној Србији.
И да лудило буде комплетно, иако живимо у најсиромашнијој земљи у Европи, ако се помене било какав негативни пример, сви истог момента окрећу главу, пожељно је у друштву, на интернету, у медијима, причати само лепе ствари, макар биле и бесмислице. Што би ти позитивци рекли – негативно причају неостварени, неспособни и неуспешни људи, који не знају шта хоће.
Зато, сви ви који се згражавате над Задругом Два, а гледате је од првог минута, осврните се око себе на улици, радном месту, у кафићу, продавници – између стварности и Задруге, одавно никакаве разлике нема. Уосталом, бићу директан, нема чак ни потребе да укључујете телевизор, довољно је да погледате у огледало. Задруга је међу нама. И у нама.

Тони Станковић (Ужичка недеља 994)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.