UČI ŠKOLU DA NE BI PLAĆAO POREZ
Živimo u teško obolelom i do srži egoističnom društvu. Internet, na žalost, umesto da bude mesto za edukaciju, zašto ne i zabavu, uglavnom služi da se glupost, ludost i bezobrazluk proširi brže nego požar na vetru. Čini se da će epidemija, koja je, upravo zahvaljujući društvenim mrežama, poprimila gingantske razmere, imati mnogo veće i ozbiljnije posledice nego kuga u srednjem veku. Iskreno, ne mogu ni da pretpostavim imali ovo ludilo kraja i gde ćemo svi završiti.
Svakodnevno slušamo zaražene komunizmom, lažne zaljubljenike u radničku klasu i pravdu, da je za sve ovo što nam se dešava kriv Zapad i neoliberalni kapitalizam, a niko od tih bolesnika ama baš ništa ne zna o društvenim sistemima, niti zna šta uopšte reč neoliberalizam znači. Oboleli od nacionalizma, osim što mrze zaražene komunizmom, istom žestinom mrze Zapad, neoliberalizam, sa naglaskom na homoseksualizam, jer ugrožavaju naciju i porodicu, kojima su oni, lažno i teatralno, duboko posvećeni.
Pre par dana imali smo neverovatan slučaj da su u beogradskoj biblioteci, na radnom mestu, umrla (poginula) dva radnika. Osim šture informacije, ni reči više o tome, posledicama, uzrocima, odgovornih – nema. U isto vreme, takođe u Beogradu, poginuo je jedan radnik na gradilištu, ali je ovoga puta u pitanju privatna firma, i odmah se diglo kuso i repato, svi medijski „pravednici“, da traže krv, pa su hitro, kao zapete puške, Drugovi organi pohapsili, zakatančili, podneli krivične prijave… Ludilo je dobilo na još većem ubrzanju posle par dana, kada se, ponovo u Beogradu, desilo ubistvo. Iako se ne zna šta se tačno desilo, pomahnitali mediji stvorili su sliku da je starija gospođa ubila nekakvog „investitora“ posle višegodišnjeg maltretiranja. Tako plasirana vest kod obolelog naroda, željnog krvi, dočekana je sa ushićenjem, društvenim mrežama jezdili su egzaltirani bolesnici, i levičari i desničari, veličajući ubistvo punih usta, kao savršeno opravdan i efikasan čin pravde. Šta pravde, Božije pravde! Hajde levičare i da razumemo, oni u boga i ne veruju, a praksa prekih sudova bila je omiljena sudska praksa u prvoj petoljetci zavođenja diktature proleterijata, ali da ubistvo pravdaju i desničari, koji su, na rečima, neviđeni vernici, a i mala deca znaju da je šesta Božija zapovest je – ne ubi, sve to jasno govori da je u ovoj zemlji pogubljen svaki kriterijum, da se više ne zna ni šta je belo, ni šta je crno, niti kad je dan, niti kad je noć.
A kad smo kod noći, evo, upravo sad ispod mog prozora, u pola dva noću, kao i svakog petka, zajedno puše jednu istu cigaru i grlato bulazne nečiji mamini sinovi i tatine šćeri, dok iz nelegalnog kafića u blizini iz sve snage tuče tehno muzika. I, biće da su, oni normalni, a mi što nam to smeta, nismo. Barem tako kažu oni koji troše naše poreske novce, razni državni službenici, raspoređeni po svakojakim policijama, inspekcijama i političkim funkcijama. I ne samo da tako misle državni službenici, sa njima se u potpunosti slaže i pomahnitali narod, koji, čvrsto ubeđen da je savršenog psiho-fizičkog zdravlja, nam poručuje: – Pustite decu da se vesele, i vi ste nekad bili mladi… Kome smeta buka u tri noću, neka ide u selo da živi… I sve u tom stilu, puni razumevanja za ljudska prava i demokratski dijalog.
Ovih dana malo su hapsili i lekare, naravno, ne zbog propusta u radu, opšte je poznato da su naši zdravstveni radnici bezgrešni, već što su uzeli keš lovu na državnom poslu. Em je mito, em je utaja poreza, sve u svemu u pitanju je ozbiljna nelegalna rabota, prekršena je gomila zakona, da je privatnik u pitanju, ležao bi u bajboku barem jednu petoljetku, ali, kako je u pitanju naša državotvorna elita, odmah su skočili pomahnitali levičari i desničari i krenuli da brane lekarsku mitomaniju, svako sa svojih pozicija, levičari da ih opravdavaju, jer su u pitanju kolege državni službenici, a, kako je, po njihovom mišljenju, plata mizerna, šta će ljudi, visoke škole, a plata mala, morali su da se „snalaze“, da i u državnoj službi obavljaju privatnu praksu, kao da je to, sad, neki veliki prekršaj… Kad trafikant ne izda fiskalni račun za žvake, odmah se hapsi i zatvara mu se biznis, a kad lekar uzme keš bez fiskalnog računa, to je potpuno opravdano, jer, učili su školu! Valjda po onoj staroj narodnoj, uči školu da ne bi plaćao porez… Desničari brane taj devizni patriotski čin sličnom argumentacijom – bolje i da radnu ispod žita, ali da ostanu u Srbiji, a ne da se potucaju po belom svetu, da leče ljude u Nato zemljama, zemljama homoseksualaca i tajnih organizacija koje postoje samo sa jednim ciljem – da unište dragu nam Srbijicu.
A, boga mi, ne zaostaju za lekarima samostalnim preduzetnicima ni kolege iz drugog stožernog stuba državnih službenika – prosvete. S obzirom da je počela nova školska godina, ponovo je aktuelna priča o korupcijskim vezama privatnih izdavača udžbenika i prosvetnog kadra. Kažu upućeni istraživači da je u pitanju ozbiljna višemilionska cifra koja završi u džepovima pojedinih „pedagoga“, a uskoro će i ekskurzije, pa eto idealne prilike za novi devizni priliv, bez fiskalne kase, trgovačke knjige, pdv-a i drugih, za državne službenike, nezanimljivih i suvišnih termina. Naravno, naš narod je pun razumevanja i za samostalne prosvetne preduzetnike, uz podjednaku argumentaciju – visoke škole, a mala plata…. Uostalom, kada su već kolege iz višeg i visokog školstva svoje katedre pretvorile u unosan biznis, zašto sprečavati da se i ostali deo prosvetnog kadra, narodski rečeno, „ne snađe“.
Evo i Vučić, u jednom od mnogobrojnih historijskih priopćenju pučanstvu, reče kako ide narednih dana u Kinu, da potpiše neke „istorijske dogovore“. Odavno nisam čuo da neko, čak i da jeste tako, sam za sebe kaže da radi „istorijske stvari“. Ne vladam stručnom terminologijom, ali mi to ne zvuči nimalo normalno, naprotiv! Doduše, naprednim drugovima takva terminologija postala je uobičajena, pa je tako pre neki dan lokalni velmoža Tihomir ustvrdio da je Užice veliko gradilište, što je takva besmislica da je čak ne vredi ni komentarisati.
Kao što ne vredi komentarisati zlatiborskog velmožu Stamatovića, koji je kamp za obuku maloletnika proglasio vrhunskim patriotsko-pedagoškim činom. Ono jeste da ti pedagozi nemaju zakonski propisane licence, ali, za iskrene drugove patriote ne mora baš svaki zakon da važi. Pa i sam Drug Stari je govorio da se ne moramo držati zakona, k‘o pijan plota. Naravno, i tu su u pomoć priskočili pomahnitali levičari i desničari. Da podrže Majku Rusiju, braću Ruse, puške, i to plastične, uniformu, a šta fali, kad je srpska, Dole Nato, sve u svemu, srbovalo se i levičarilo nedelju-dve, jer je bilo leto, pa nije imalo nekih važnijih tema za preklapanje na društvenim mrežama.
Pomenuti Vučić, izdejstvovao je veliku diplomatsku pobedu, barem tako tvrdi Vulin, obilaskom dva jezera na Kosovu. Jedno veliko, Gazivode, i jedno majušno u historijskom Lešku, za koje Drugovi Novinari tvrde da je ribnjak, iako u njemu, ako laže koza (iz studija), ne lažu fotografije – nema riba. Važno je da u ribnjaku ima vode, a riba će se već nabaviti, pa je Vučić spremno obećao da će pomoći po pitanju riba, pod uslovom da se uposli nekoliko ljudi, a dok ne zaživi ta genijalna ideja sa bazenom za sportski ribolov, poklonio je vrednim domaćinima – traktor. Da im se nađe. Šta je po koji traktor tu i tamo za toliki, (koliki? – pogađate – historijski!) budžetski suficit!
Ovo je samo mali deo potpuno nadrealnih priča kojima smo svakodnevno prepravljeni, a koje imaju malo ili nikakvo uporište u stvarnosti, ali to narodu uopšte ne smeta da ih prihvata zdravo za gotovo i po ličnim afinitetima oblikuje, dorađuje, uveličava, da bi na kraju sve završilo u opštoj histeriji na društvenim mrežama. I sad, neko mora biti kriv za ovu opasnu epidemiju. Na nekoga milioni bolesnih moraju prebaciti krivicu, jer, gde da oni, bezgrešni, sami budu odgovorni za sopstveno stanje. Uostalom, zar može cela nacija da bude bolesna? Naravno da ne može! Dakle, pored Zapada, neoliberalizma i Nato pakta, mora postojati i neki domaći krivac (ne računajući opoziciju, koje nema). I, podrazumeva se, nisu krivi zaposleni na državotvornom RTS-u, koji godinama troše naš poreski novac u ogromnim količinama, a ne proizvode, osim zaglupljivanja, skoro ništa, već je kriv privatni – Pink. Željko Mitrović. Zadruga Jedan i Zadruga Dva. A pomahnitali Mitrović, ne samo da ne želi da to demantuje, već radi sve suprotno, zaražen žešćim megalomanstvom od Vučića. On ne pravi „istorijske ugovore“ kao Vučić, ne, to je za njega sitno, već pravi najveće projekte u istoriji čovečanstva i šire…. Ko zna, da je Mitrović došao u Užice i video koliko Tihomir i njegov prezimenjak grade, možda bi i promenio mišljenje, ali, kako nije odavno svraćao u naš litl taun, on i dalje živi u uverenju da je stao u red besmrtnika, najvećih graditelja u istoriji svetske televizije.
Da početak septembra bude još veseliji i bolesniji pobrinula su se i dva samostalna budžetska preduzetnika – Nikola Kojo i Saša Janković. Ne zna se tačno oko čega je započela njihova konstruktivna rasprava, ali je trenutno u ovčarskoj fazi – čobani, psi, stado, moral, ovce… Prosto čovek ne može da se opredeli za koga sigurno neće glasati na narednim izborima.
I eto, i ovaj tekst, kao i svaka priča u Srbiji, počinje tragično, a završava se komično, a može da bude i obrnuto, sasvim je svejedno. Našoj društvenoj priči, evidentno, kraj se ne nazire, ali su posledice već sad toliko razorne, da je praktično sve izgubilo smisao, a normalnost potpuno napuštena i zaboravljena. Evo, samo da pomenem jednu stvar. Koliko do juče celo društvo bi brujalo kada se konkurs za radno mesto unapred namesti za viđenog kupca. Ispričano je milion viceva i aforizama, snimljeno hiljade tv serija o takvim stvarima, a danas? Danas institucija konkursa ne postoji. I ne samo da ne postoji, nego se niko više i ne pita zašto ne postoji, jednostavno je postalo normalno da se do plate dolazi preko rođačkih i partijskih veza ili za nekoliko hiljada evra. Baš kao i sa tenderima. Nikoga više živog ne zanima kako je neko došao do posla, jedino je bitno da se „mazne lova“. Demokratija, sloboda govora, tržišna utakmica, konkurencija, izbori, inovacije, investicije, pravda, sudska pravda, slobodni mediji… sve su to davno zaboravljeni termini koji pomahnitali narod uopšte ne zanimaju. Pomalo se stariji zamlaćuju pričama o nekakvoj demokratiji, ali matore ionako odavno niko ne šljivi. Što bi Makijaveli rekao, cilj opravdava sredstva – brza lova, bleja, lagodan život, to je jedino bitno u današnjoj naprednoj Srbiji.
I da ludilo bude kompletno, iako živimo u najsiromašnijoj zemlji u Evropi, ako se pomene bilo kakav negativni primer, svi istog momenta okreću glavu, poželjno je u društvu, na internetu, u medijima, pričati samo lepe stvari, makar bile i besmislice. Što bi ti pozitivci rekli – negativno pričaju neostvareni, nesposobni i neuspešni ljudi, koji ne znaju šta hoće.
Zato, svi vi koji se zgražavate nad Zadrugom Dva, a gledate je od prvog minuta, osvrnite se oko sebe na ulici, radnom mestu, u kafiću, prodavnici – između stvarnosti i Zadruge, odavno nikakave razlike nema. Uostalom, biću direktan, nema čak ni potrebe da uključujete televizor, dovoljno je da pogledate u ogledalo. Zadruga je među nama. I u nama.
Toni Stanković (Užička nedelja 994)
