početak AKTUELNO Мислим, дакле постојим

Мислим, дакле постојим

od Toni Stanković
4005 pregleda

– Једноумље је омиљена дисциплина, код обе доминантне владајуће касте (неко би рекао елите, иако је каста за ово зло у Србији исправнији термин) и код ових национално свесних и код ових што су себе, потпуно безразложно, убедили да су авангарда радничке класе –

Сретнем данас једну старију госпођу. Бивша професорка, даклем – државни службеник. Каже госпођа, тобож љубазно, зашто не пишеш о нечему лепом, него стално кукаш. Оћутах. Пристојност ми не дозвољава да се свађам са старијима, поготову са онима које не познајем довољно добро, а и није улица, да извине ови назови опозиционари, место за широке расправе. Није први пут да чујем ту примедбу, напротив, дешавало се да ми то кажу и блиски пријатељи (обично када би им бизнис мало боље ишао), али такве опаске никада нисам озбиљно схватао, нити су ме погађале. Зашто? Више је разлога. Као прво, ја одавно и не пишем посебно актуелне политичке текстове, па то указује да они одавно нису читали Недељу, дакле та примедба и чињенично не одговара истини. Друго, они који воле „лепе теме“, обично блеје у телевизор, а новине и не читају, штампу углавном читају људи који негују озбиљнији поглед на свет и то очекују и од других, а такви увек цене критички приступ, дакле, наша циљна група јесу људи који траже критику и озбиљност. Треће, у Србији постоји шест милиона медија који стварност боје у ружичасто двадесет четири часа дневно, па је онда бесмислено и некултурно терати мали провинцијски медиј да ради као и сви други. Или би било најбоље да се вратимо у комунизам, кад већ сви раде исто, онда би Србији били довољни једна телевизија, један радио и једне новине? Само још фали (или не фали?) један Народ и један Вођа, као у оној до бола бесмисленој реклами за женски кошаркашки тим. Али, да се вратим на госпођу. Утврдили смо да она, највероватније, већ годинама није купила Ужичку недељу, да је не занимам ни ја, ни слободни медији, ни критичко мишљење, па се поставља питање, чему заустављање на улици и лажна заинтересованост и љубазност? Могла је да изговори једно пристојно „добар дан“ и настави својим путем. Што је још симптоматичније, уверен сам да све то што ми је је рекла уопште није изговорила са неком крајњом намером, већ је њена реакција била потпуно подсвесна.

Ето, постадох и психијатар аматер, као и сви Срби… Не, шалу на страну, стицајем околности познати су ми њени политички ставови, госпођа је, пре пензије, као што рекох, по професији, била професор, државни службеник, а по убеђењу, национални радник. Пошто је сад у пензији, друштвени живот је занима мање него некад, али, како прва љубав заборава нема, ко се једном заљуљао у државној колевци, тај је до смрти не напушта, ни физички, ни психички, па им моја упорна критика државног сектора, благо шета по живцима. Некад благо, а некад и поприлично више од тога. И добро, некако би на тој теми и нашли заједнички језик, али национални радници посебно не трпе нас национално равнодушне, па би нас у свакој прилици мало научили памети, некад речима, а некад и неким чвршћим државотворним аргументом. С обзиром на земљу и околности у којима живимо последњих 30 година, наслушао сам се и доживео гомилу увреда од тих националних свесних и одувек постоји отворени и снажан анимозитет између нас. Ја сам све то време прилично усамљен на овој аутошовинистичкој страни, а још усамљенији као приватник у опозиционим круговима, па их, тако малобројан, никако нисам могао угрозити, отуд је врло чудно зашто их та неприродна и скретања у српском корпусу толико нервирају и зашто се тако предано труде да нас минорце затру да не постојимо. Једноумље је омиљена дисциплина, код обе доминантне владајуће касте (неко би рекао елите, иако је каста за ово зло у Србији исправнији термин) и код ових национално свесних и код ових што су себе, потпуно безразложно, убедили да су авангарда радничке класе. Да не буде методолошке забуне, суштински је то једна иста каста, само што једнима хипофиза прокључа на помен речи народ, а другима на помен радничке класе, али и једни и други се успале као пубертетлије када чују реч – држава. Дакле, када ме је госпођа кудила што не пишем о лепим стварима, лептирићу шаренчићу и сличним темама, она ми је, у ствари, упутила другарску и патриотску критику. Будући да је пензионер, данас њена критика има блажу ноту, ногу благог презира, али само деценију раније њена реч би, као мачем, безбожнике сличне мени, секла, једним јединим замахом, на две половине.

А сад нешто сасвим другачије. За разлику од поменуте госпође, која би да нешто лијепо, афирмативно и ружичасто пишем у Неђељици, последњих месеци трпим нападе од дела владајуће српске касте, која је распоређена на привремени боравак у опозицији, и који ме, гле чуда, потпуно супротно, оптужују да сам превише благ и да недовољно критикујем други део владајуће касте, који последњих 7 година обнаша власт у Србији. Моја правдања да сам ја једини (назови) новинар који, с времена на време, критикује локални ненародни режим, они игноришу, јербо њих локална политика мало занима, они су (мисле они) одавно тај провинцијски ниво превазишли, а и није лепо критиковати локалце, варошица је ово, ваља њих сутра на улици срести и љубезно проћакулати коју. А и дијете сутра запослити, ако ћемо поштено, неће им ваљда деца пасти у мрске приватничке и глобалистичке експлоататорске руке…

Једнима је критике много, другима је критике мало, а трећи… Један читалац, видно изнервиран што сам свој прошлогодишњи текст на сајту Недеље илустровао фотографијом Вође, али сам критиковао и ове горамо и ове дољамо, па како ме не познаје лично, није могао да утврди за кога радим и да ли ме плаћају ови или они, рече – толики си текст написао, а ништа ниси рекао! Па пријатељу мој, ако си хтео нешто револуционарно и епски да сазнаш, требало је да читаш научне радове и књиге, а не текстове (и то бесплатно) тамо неког провинцијског новинара. А кад поменух термин епски, данас сви егзалтирано пишу о победи Ђоковића у „епском“ мечу, који је трајао натчовечанских 5 сати. Па, и сваки текст ја пишем, тако, око тих натчовечанских 5 сати, па ниједан нико и никада не назва ни добрим, а камоли епским, о заради да и не говорим. Гле безобразника, пореди се са Ђоковићем…? Или да сам наставио да пикам лопту, ако не бих, као Меси, зарађивао милионе, макар би ми навијачи викали „царе“, „мајсторе“, „геније“, овако – толико си написао, а ништа рекао ниси…

Могао сам, ако нисам за спорт, да се посветим каријери шлагер певача, па да као овај Ђани, у трофртаљкама певам по народним весељима, а да ме помахнитали контроверзни бизнисмени ките хиљадаркама и петстотинаркама (евра, офкорс), уместо што сам одабрао каријеру провинцијског пискарала које свашта пише, а мало каже, још мање критикује, а најмање хвали. У крајњем, ако нисам могао да пикам лопту и пимплам лоптицу, нити да ударам терцу као Ђани, могао сам да упаднем код Жељка у Задругу, псујем, вређам и нападам, и за то се данас плаћа солидна кинта. Могао сам, чак, ако ни за шта од побројаног нисам способан, да се убацим у професионалне политичаре, то бар може свако. Диплому већ имам, па не морам да цимам партијске ортаке, да сам неко време марљиво лепио плакате, агитовао по комшилуку, скупљао сигурне гласове, цинкарио кога треба, шлихтао се где треба, нема шансе да би ме промашила, ако не посланичка плата, оно макар плаћеног члана градског већа за ОНО и ДСЗ или како се то већ данас зове. Јок, нашао се ја паметан да размишљам о свету око себе, и то наглас. И хајде што је наглас, него не користим, колико је од касте прописано, речи као што су народ, држава, радници, лопови, лажови, криминалци и друге пожељне термине, због чега су ми текстови празни, бескорисни и потпуно неупотребљиви.

Можда се питате, има ли сврхе да цео текст потрошим на причу о новинарству (и да опет ништа не кажем). Не, најмање сам овим текстом хтео да говорим о мом писању, а још мање о новинарству, које је у Србији толико деградирано, да се слободно може рећи да више и не постоји, све је постало пука пропаганда. Хтео сам да кажем, ако мислимо да се померимо напред макар милиметар, морамо победити сопствене сујете и сопствени егоизам и престати да верујемо речима професионалних лажова, већ морамо од њих тражити резултате. А до тога се, никада у историји, свиђало се то некоме или не, није дошло писањем о шареним лептирчићима и жуборењу планинских поточића, већ упорном и озбиљном критиком свега постојећег. И то није посао само новинара, него свакога ко мисли добро и себи и земљи, кад већ причамо о патриотизму. Узгред, критика је прилично напоран и досадан посао, за разлику од увредљивих доскочица, којим обилује Србија последњих година. Да, увреде су ефектне, брзо се читају, често и бодре дух, али не доприносе напретку, за разлику од критике. Декарт је још пре скоро 400 година написао чувену – „мислим, дакле постојим“. Било је довољно да сам само то цитирао, али би онда текст био прекратак. У Декартово време, срећом, још није постојала ова модерна догма о „позитивном мишљењу“.
Позитивно мишљење уопште није мишљење, то је испразна мантра, плацебо, који реткима помогне да преживе свакодневицу. Не знам зашто се на нашим просторима толико одомаћила лака забава, шала и поскочица, али је крајње време да се уозбиљимо. Ако већ није касно.

Тони Станковић (Ужичка недеља 1016)

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.