ТЕРОРИЗАМ И ПОЛИТИКА
Има ли уопште већег варваризма и бруталности од овога што се пре неки дан десило у Паризу. Цео свет је занемео у неверици да затамњење људског ума може бесконачно да се шири и досегне размере за које се веровало да су скоро немогуће. Осуде терориста и солидарност са жртвама главна су тема светске јавности. Истовремено се преиспитују безбедоносне процене и мере које се предузимају поводом свега што се дешава. Нешто слично се дешава и у Србији. Српска јавност се умирује изјавама државних званичника да је безбедоносна ситуација стабилна те да нема разлога за забринутост. А дали је баш тако.
Није било тако давно када се помоћу дрона спустила застава Велике Албаније на стадион за време утакмице Србија – Албаније. У сред Београда и то пред ноге највиших државних званичника. Тотална деградација и понижење државе и њених институција. Деградација и понижења се настављају без обзира на стање у домаћим безбедоносним институцијама и без обзира што нико због тога није сносио никакву одговорност (бар јавност није обавештена). Она се настављају кроз међународне спортске институције тако што Српска фудбалска репрезентација због свега тога трпи драконске казне. Спорт и политика су повезани иако сви тврдимо да тако неби требало. Испада на крају као да је сама Србија организовала спуштање заставе Велике Албаније на сопствени фудбалски стадион па због тога мора да буде и дебело кажњена.
Спорт и политика не треба да буду повезани. Бар тако тврде сва позната светска и домаћа имена из света спорта Спуштње заставе велике Албаније на фудбалски стадион у Београду и све оно што се дешавало после тога, класични су пример да није тако. Интересни циљеви великих сила се протежу на целу земаљску куглу у све свере људског рада и деловања. Ти циљеви се остварују кроз различите форме и начине по некад обичном човеку јако тешко разумљиве. Често се преплићу стратегије тзв. ТВРДЕ И МЕКЕ МОЋИ а све у зависности од процене и потребе. Стратегија „меке моћи“, на коју се у новије време велике силе више ослањају, постаје знатно доминантнија и успешнија. Србија као по обичају све ове трендове у међународним односима и изазове проистекле из њих дочекивала је неспремно.
Није прошло дуго времена да би смо тек тако лако заборавили Бернара Кушнера, француског дипломату који је обављао мисију „Високог представника“ међународне заједнице на Косову и Метохији. За време Кушнерове мисије потекло је много више крви и суза српске нејачи на Косову и Метохији него што се то сада десило у Паризу. Дешавали су се најмонстуознији злочини над отетим и киднапованим Србима а да се због тога Париз као и грађани Француске нису баш много потресали. После истека мисије на Косову и Метохији, сам Кушнер је унапређен и министра иностраних послова Француске. Због објављивања података од стране Дика Мартија да су за време мандата Бернара Кушнера ипак почињени велики злочини, исти је покушао да све те тврдње оповргне снаимањем филма о Србима као највећим варварима и злочинцима. Наравно све то под покровитељством државе Француске. О ставу Француске према пријему Косова у УНЕСКО, уништавању српског културног блага у јужној покрајини, о џихадистима који су се борили на страни муслимана за време грађанског рата у БиХ, о одсецању глава заробљеним српским војницима, о боравку Бин ладена у Албанији и БиХ, о… нећемо овде ни да говоримо. Можда би то било превише.
За време Другог светског рата на Косову и Метохији од стране албанских балиста убијено је око 11.000 Срба и истовремено преко 70.000 их је протерано Српски комунисти (шустери, абаџије и пропали студенти) преко Националног комитета ослобођења Југославије, 6.марта 1945. године, забранили су повратак прогнаних да би преко наводне „српске кривице“ остварили идеју о братству и јединству. Све је то званично санкционисало тада формирано Министарство унутрашњих послова. Одмах након тога у наредних неколико година рашерених руку примане су избеглице из Албаније које су наводно бежале од диктаторског режима Енвера Хоџе. Безбројне породице па и читава села и племена насељавана су на отетој српској земљи. Последице таквог дилетантизма данас видимо сви. Како каже стара изрека: „Што се грбо роди време не исправи“. Последице ове глупости вероватно се не могу никад исправити али се морају памтити заувек као опомена за наредне генерације.
Велике силе (мисли се пре свега на САД, Велику Британију и Француску које имају најдоминантнији утицај у НАТО пакту) неће се сигурно одрећи својих интереса које су до сада протежирали у спољној политици. Када су у питњу исламске земље тј. доминација у њима, стратегија тзв. „меке моћи“, без сумње ће и даље остати актуелна као стратегија која се примењује у земљама у којима не владају тзв. фундаменталистички режими а то су пре свега: Турска, Албанија, Косово и Босна и Херцеговина. Србија у сваком случају и даље неће бити поштеђена искушења са којима се до сада сусретала када су у питању међународни односи и интереси великих сила без обзира колико се утркивали у солидарисању са озлојеђеним грђанима Париза и читаве Француске. Форсирање квази хуманизма изградњом нових кампова за избеглице, трошење огромне енергије и ресурса на збрињавање избеглица из Авганистана, Либије, Ирака Сирије и сл. у чијој несрећи Србија нема ни грама удела и стално и непрекидно понављање тезе како је Србија хумана земља, неће изазвати неко посебно дивљење ни ганутост Запада. Нисмо склони ни да поверујемо у финансијску помоћ Запада о којој се врло често прича а коју би Србија требало да добије као неку врсту еквивалента за напоре и помоћ коју је пружила овим силним колонама. Уклапање у прагматичне потезе које повлаче европске земље по питњу избеглица очигледна је неминовност. Све супротно од тога може Србију довести у позицију да буде изложена још већем удару на путу остварења интереса великих и јаких. Ваљда можемо извући некакве поуке из не баш тако давне прошлости.
Петар Ристовић
