TERORIZAM I POLITIKA
Ima li uopšte većeg varvarizma i brutalnosti od ovoga što se pre neki dan desilo u Parizu. Ceo svet je zanemeo u neverici da zatamnjenje ljudskog uma može beskonačno da se širi i dosegne razmere za koje se verovalo da su skoro nemoguće. Osude terorista i solidarnost sa žrtvama glavna su tema svetske javnosti. Istovremeno se preispituju bezbedonosne procene i mere koje se preduzimaju povodom svega što se dešava. Nešto slično se dešava i u Srbiji. Srpska javnost se umiruje izjavama državnih zvaničnika da je bezbedonosna situacija stabilna te da nema razloga za zabrinutost. A dali je baš tako.
Nije bilo tako davno kada se pomoću drona spustila zastava Velike Albanije na stadion za vreme utakmice Srbija – Albanije. U sred Beograda i to pred noge najviših državnih zvaničnika. Totalna degradacija i poniženje države i njenih institucija. Degradacija i poniženja se nastavljaju bez obzira na stanje u domaćim bezbedonosnim institucijama i bez obzira što niko zbog toga nije snosio nikakvu odgovornost (bar javnost nije obaveštena). Ona se nastavljaju kroz međunarodne sportske institucije tako što Srpska fudbalska reprezentacija zbog svega toga trpi drakonske kazne. Sport i politika su povezani iako svi tvrdimo da tako nebi trebalo. Ispada na kraju kao da je sama Srbija organizovala spuštanje zastave Velike Albanije na sopstveni fudbalski stadion pa zbog toga mora da bude i debelo kažnjena.
Sport i politika ne treba da budu povezani. Bar tako tvrde sva poznata svetska i domaća imena iz sveta sporta Spuštnje zastave velike Albanije na fudbalski stadion u Beogradu i sve ono što se dešavalo posle toga, klasični su primer da nije tako. Interesni ciljevi velikih sila se protežu na celu zemaljsku kuglu u sve svere ljudskog rada i delovanja. Ti ciljevi se ostvaruju kroz različite forme i načine po nekad običnom čoveku jako teško razumljive. Često se prepliću strategije tzv. TVRDE I MEKE MOĆI a sve u zavisnosti od procene i potrebe. Strategija „meke moći“, na koju se u novije vreme velike sile više oslanjaju, postaje znatno dominantnija i uspešnija. Srbija kao po običaju sve ove trendove u međunarodnim odnosima i izazove proistekle iz njih dočekivala je nespremno.
Nije prošlo dugo vremena da bi smo tek tako lako zaboravili Bernara Kušnera, francuskog diplomatu koji je obavljao misiju „Visokog predstavnika“ međunarodne zajednice na Kosovu i Metohiji. Za vreme Kušnerove misije poteklo je mnogo više krvi i suza srpske nejači na Kosovu i Metohiji nego što se to sada desilo u Parizu. Dešavali su se najmonstuozniji zločini nad otetim i kidnapovanim Srbima a da se zbog toga Pariz kao i građani Francuske nisu baš mnogo potresali. Posle isteka misije na Kosovu i Metohiji, sam Kušner je unapređen i ministra inostranih poslova Francuske. Zbog objavljivanja podataka od strane Dika Martija da su za vreme mandata Bernara Kušnera ipak počinjeni veliki zločini, isti je pokušao da sve te tvrdnje opovrgne snaimanjem filma o Srbima kao najvećim varvarima i zločincima. Naravno sve to pod pokroviteljstvom države Francuske. O stavu Francuske prema prijemu Kosova u UNESKO, uništavanju srpskog kulturnog blaga u južnoj pokrajini, o džihadistima koji su se borili na strani muslimana za vreme građanskog rata u BiH, o odsecanju glava zarobljenim srpskim vojnicima, o boravku Bin ladena u Albaniji i BiH, o… nećemo ovde ni da govorimo. Možda bi to bilo previše.
Za vreme Drugog svetskog rata na Kosovu i Metohiji od strane albanskih balista ubijeno je oko 11.000 Srba i istovremeno preko 70.000 ih je proterano Srpski komunisti (šusteri, abadžije i propali studenti) preko Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije, 6.marta 1945. godine, zabranili su povratak prognanih da bi preko navodne „srpske krivice“ ostvarili ideju o bratstvu i jedinstvu. Sve je to zvanično sankcionisalo tada formirano Ministarstvo unutrašnjih poslova. Odmah nakon toga u narednih nekoliko godina rašerenih ruku primane su izbeglice iz Albanije koje su navodno bežale od diktatorskog režima Envera Hodže. Bezbrojne porodice pa i čitava sela i plemena naseljavana su na otetoj srpskoj zemlji. Posledice takvog diletantizma danas vidimo svi. Kako kaže stara izreka: „Što se grbo rodi vreme ne ispravi“. Posledice ove gluposti verovatno se ne mogu nikad ispraviti ali se moraju pamtiti zauvek kao opomena za naredne generacije.
Velike sile (misli se pre svega na SAD, Veliku Britaniju i Francusku koje imaju najdominantniji uticaj u NATO paktu) neće se sigurno odreći svojih interesa koje su do sada protežirali u spoljnoj politici. Kada su u pitnju islamske zemlje tj. dominacija u njima, strategija tzv. „meke moći“, bez sumnje će i dalje ostati aktuelna kao strategija koja se primenjuje u zemljama u kojima ne vladaju tzv. fundamentalistički režimi a to su pre svega: Turska, Albanija, Kosovo i Bosna i Hercegovina. Srbija u svakom slučaju i dalje neće biti pošteđena iskušenja sa kojima se do sada susretala kada su u pitanju međunarodni odnosi i interesi velikih sila bez obzira koliko se utrkivali u solidarisanju sa ozlojeđenim grđanima Pariza i čitave Francuske. Forsiranje kvazi humanizma izgradnjom novih kampova za izbeglice, trošenje ogromne energije i resursa na zbrinjavanje izbeglica iz Avganistana, Libije, Iraka Sirije i sl. u čijoj nesreći Srbija nema ni grama udela i stalno i neprekidno ponavljanje teze kako je Srbija humana zemlja, neće izazvati neko posebno divljenje ni ganutost Zapada. Nismo skloni ni da poverujemo u finansijsku pomoć Zapada o kojoj se vrlo često priča a koju bi Srbija trebalo da dobije kao neku vrstu ekvivalenta za napore i pomoć koju je pružila ovim silnim kolonama. Uklapanje u pragmatične poteze koje povlače evropske zemlje po pitnju izbeglica očigledna je neminovnost. Sve suprotno od toga može Srbiju dovesti u poziciju da bude izložena još većem udaru na putu ostvarenja interesa velikih i jakih. Valjda možemo izvući nekakve pouke iz ne baš tako davne prošlosti.
Petar Ristović
