SUKOB NA LEVIČARSKO-DESNIČARKOJ SCENI JUGOZAPADNO-ZAPADNE SRBIJE
Čitam, dokon, po ovoj žegi, na sajtu N1, da naprednjaci zavode red po provinciji, neke su svoje lokalne šerife pohvalili, a pojedine odbore raspustili, i da ta sudbina uskoro čeka i užički. Kažu, zbog loših rezultata na izborima… Malo me je ta vest zatekla i naterala na razmišljanje. Naravno, ne sekiram se za one koji će biti smenjeni. Eno, njihov prethodni gradonačelnik, čiju je smenu tražilo skoro celo Užice, jadan, još uvek se pati u direktorskoj fotelji EPS-a… Težak, mukotrpan i slabo plaćen posao… Nego, nešto me drugo čudi. Ono jeste da sam iskočio iz štosa poslednjih desetak godina i nisam u centru zbivanja, ali opet, novinar sam, pa mi je prilično neobično da praktično nikoga ne poznajem iz tog naprednjačkog odbora. Dobro, ne računajući Tihomira, koji je tu ionako došao iz DSS-a i kome je ovo drugi mandat gradonačelnika, iako se ni prvi put nije proslavio. Biće da se ne razumem u politiku, jer mi nikako nije bilo jasno zašto naprednjaci na mesto gradonačelnika postavljaju čoveka koji se već vrlo loše pokazao na toj funkciji, kao što mi sad nije jasno zašto hoće da ga smene, kada je on jedan od retkih članova SNS-a kojeg Užičani poznaju. Doduše, ima danas svakojakih Užičana, možda ja, kao i oni koje poznajem spadamo u drugorazredne Užičane, koje je vreme pregazilo, pa nismo u toku sa modernim političkim kretanjima i kadrovima…
I eto, poslednjih meseci, bezbroj puta slušah od „upućenih“ da je palo nekakvo šamaranje u opštini, kao i da Tihomira sigurno smenjuju, ali sam, rukovodeći se zdravorazumskom logikom, smatrao da je to klasična izmišljotina, ipak, posle ove vesti, biće da je to istina, a da sam ja sve vreme bio u zabludi…
U svetlu ove smene treba posmatrati i fantomsku konferenciju za štampu SNS-a, održanu pre par dana, na koju, hvala na pitanju, Užička nedelja nije ni pozvana, gde su Tihomir i još neki meni nepoznati ljudi napali Stamatovića da kritikom legalno izabrane vlasti narušava ugled ovog dela Srbije. Moš‘ misliti, cirkusa, kritikom vlasti narušavaš ugled regiona! Ne bih dublje ulazio u prepucavanje bivših partijskih drugova, nije lepo mešati se u porodične svađe, ali je očigledno da su tom konferencijom Petković i ekipa hteli da pokažu kako su tvrdo na liniji Partije i da ne bi imali ništa protiv da ih Vođa još malo zadrži na funkcijama, barem do kraja mandata…
A ko će da postane kalif umesto kalifa? Čaršija uporno ponavlja dva imena, ne poznajem ni jednog, pa se ne bih izjašnjavao, međutim, da bi se uspešno vršila vlast, koliko je potrebna kvalitetna ličnost, toliko je potreban i program, a evidentno je da su to sve ljudi i bez programa i bez ideja, tako da ne treba očekivati bilo kakav boljitak. Uostalom, šta su dobili građani od njihovog gradonačelnikovanja? Ništa. Jedino su oni i njihovi imali ličnu korist, jer su đuture natrpani u javna preduzeća i gradsku upravu i redovno, već pola decenije, primaju pozamašnu budžetsku platu i, očigledno, isključiva im je preokupacija da se ne talasa i tako taljiga od jednog do drugog mandata. Postalo je otužno slušati jeftine izgovore lokalnih velmoža kako armija zaposlenih na gradskom budžetu ne može da radi, a, inače, gore od silne želje, jer nema dovoljno novca u budžetu, pa za sve iole ozbiljnije stvari pišu i mole republičku vlast. Naravno, kada se usvaja budžet, onda tvrde da pozitivno posluju, da ne znaju šta će sa silnim parama, što će reći, imaju žvaku za svaku priliku….
A sada mala digresija, mimo običaja, zbog godišnjeg odmora Sime Pripreme, tekst sam počeo da pišem ranije nego obično, ali me je ova vrućina ošamutila, pa u neko doba reših da ga dovršim sutradan, što mi je omogućilo da propratim i najnovija politička zbivanja u našem malom mistu. Naime, danas nam na redakcijski mejl stiže mejl pod nazivom „Otvoreno pismo“! U prvi mah pomislih, ene, Željku Mitroviću malo što se razračunava sa narodnim neprijateljima preko svoje televizije, nego se obraća i nama provincijskim „medijumima“, pa, kako mi te pink budalaštine ne pada na pamet da čitam, krenuh da brišem, međutim, kako se taj isti mejl ponovio čak sedam puta, videh da je stvar ozbiljna, takoreći vanredna, pa reših, ipak, da bacim pogled. Kad tamo, međutim! Poguban uticaj otvorenih Pink pisama širi se vascelom Srbijom, ovoga puta otvoreno sitno pismo ne piše Mitrović, već gradonačelnik Petković, lično i personalno! I to piše otvoreno, a kako bi drugačije, ni manje, ni više, nego svom bivšem partijskom kolegi Stamatoviću! Nema tu više traga one košutnjave neobaveštenosti, već direktno i otvoreno, da otvorenije ne može biti!
I šta piše u tom pismu? Ništa posebno, što bi rekao Radovan Treći, piše – Druže Radovane, obavešteni smo da si ti čovek džukela, jedna svinja i dokazano je da mastiš knjige i cepaš slike….
Počinje oštro i nadahnuto, takoreći pesnički:
„I pored činjenice da su reči koje upućujete meni i građanima Užica prepune uvreda, vulgarnosti, neistina, prizemnih i nižerazrednih opaski ja se Vama obraćam biranim rečima, baš onako kako dolikuje gradonačelniku Užica, a Užice je grad koji ne zna i ne dozvoljava drugačije. Ali ostavimo to po strani jer je to stvar Vašeg izbora, Vašeg obrazovanja, jednom rečju Vaše ogledalo.“
Posle ogledala, pesnički poneseno nastavlja o ćutanju (tihovanju…):
„Ćutao sam i kada ste hteli da ponizite gradonačelnika Užica i Užičane,“…
„Ćutao sam i kada ste vodili ratove sa republičkim funkcionerima“…
„Ćutao sam i pored opravdanih kritika ljudi iz medija, svojih partijskih kolega i brojnih građana Užica,“…
„Ćutao sam zbog svih onih Užičana koji rade na Zlatiboru i svih onih Zlatiboraca koji rade u Užicu.“…
Pa se, direktno izabran od naroda, iz tihovanja, uputio na konkretnu stvar:
„Ali kada sam video, gospodine Stamatoviću,“…
„da ste postali ekspert i za najveća svetska pitanja, da ste sa te visine, zahvaćeni ozbiljnim političkim besnilom, nas ostale od narode izabrane predstavnike“…
„Shvatio sam da gradonačelnik Užica više nema pravo da ćuti.“…
„Zlatibor su velikim, uz velike Zlatiborce, učinili i veliki Užičani. Vizionari.“…
„koji su umeli da ubede najveće srpske i jugoslovenske funkcionere da podrže ostvarenje te vizije.“…
Pa nastavio, dostojno Tarabića:
„Verujem ni ti veliki Užičani, ni generacije zahvalnih Zlatiboraca, nisu mogli ni slutiti da će jednog dana na čelo opštine Čajetina doći čovek koji će užičkim gradonačelnicima, u maniru seoskih mudraca,“…
A onda krenuo ošto, pun urbanističke brige:
„A posebno vas svi optužujemo da ste tvorac urbanističkog haosa na ovoj planini. Niko vam nikada neće oprostiti ono ruglo u centru, kojeg se stide svi ljudi od ukusa, a koje neestetikom poziva Zlatiborce da pogađaju koji objekti, kom kriminalcu, vašem prijatelju, pripadaju.“…
Posle toga postaje malčice dosadno, jer se prešlo na euribor, kamate i slično, pa na javne nabavke, koje su, za razliku od užičkih, potpuno nelegalne, i kad reših da prestanem da čitam, Petković se ponovo vinu u pesničke visine, poručujući prestrašenim Zlatoborcima, da nemaju razloga za strah, jer će uz sebe uvek imati gradonačelnika užičkog:
„Ovo je poruka onim mnogobrojnim zaplašenim Zlatiborcima, koji sve više i više strahuju da im predsednik Stamatović svojim ličnim ratom sa svima nanosi sve veću štetu, da će uvek imati gradonačelnika Užica uz sebe.„…
Ali je, onako uzgred, upozorio naivne i prepoštene žitelje užičkih sela da ne veruju mnogo svojim očima:
„Ovo je poruka žiteljima užičkih sela koje često posećujete da ne veruju lažnom gorskom caru u bajke koje im ispreda.„ …
I da imaju oslonac, ne samo na gradonačelnika užičkog, nego i na predsednika lično:
„I na kraju siguran sam da nije potrebno da naglašavam svim građanima Zlatiborskog okruga, ma šta vi govorili o tome, da su SNS i predsednik Aleksandar Vučić najsnažniji oslonac za Zapadnu Srbiju i užički kraj.“…
Onda se prešlo na sitna crevca, kome ti preletačević, spou jedan, da bi na kraju zadao odlučujući udarac:
„Za ljude koji se bave politikom, gospodine Stamatoviću, lekovito je da se umiju više puta hladnom zlatiborskom vodom, i hladne glave razmisle ko su i šta su bili pre nego što su postali predsednici i da se sete da brzo dođe vreme kada to više neće biti.“
Moram priznati, ovo pismo mi je ulepšalo dan, eto, ima i među nama Užičanima lirskog nadahnuća, njegoševske rime i hajdučkog čojstva i junaštva… Ako moram da biram najjači stih, posebno mi se svidela ova lirska eufemistička dosetka o umivanju hladnom zlatioborskom vodom, nekako mi, u ove vrele letnje dane, baš osvežavajuće i otrežnjujuće zvuči…
Nego, kad malo bolje razmislim, da još ne završavam ovaj tekst, nekako bi mi bilo logično da lažni čajetinski car sutra otpozdravi novim otvorenim pismom, a do zaključenja broja ima još vremena…. Hajde da sačekamo sutrašnji dan….
I stvarno, stigoše danas, ne jedan, nego čak dva odgovora, takoreći brzojava. Jedan lično od čajetinskog, pardon, gorskog tića ili cara, kako već bi, a drugi od njegovih užičkih jataka iz nekakvog pokreta za Zdravu Srbiju (i Rusiju).
I da vidimo šta kaže Stamatović, lično i personalno, sa 900 metara nadmorske visine (ko na brdu, ak‘ i malo stoji…)?
Prvo je prozborio koju o ikonama, nekakvim posterima i tradicionalnom srpskom ulizištvu…
„Ko to mene politički, ali i fizički progoni, sam je sinoć, u intervjuu TV Pink, priznao moj glavni progonitelj, inače, ikona Tihomira Petkovića, no bez obzira na nebuloznu količinu ulizištva i komičnu tvrdnju da su „SNS i Vučić najsnažniji oslonac za Zapadnu Srbiju i tvorci istinskog razvoja Zlatiborskog okruga“, sve je izvesnije da će Tihomira „Preletačevića“ sa političke scene pomesti upravo njegov glavni poster! – odgovorio je predsednik opštine Čajetina i prvi čovek Zdrave Srbije (ZS) Milan Stamatović
Pa onda još malo o posterima, kome ti preletačević, deesesu jedan, ponosnom Slobodarskom Zlatiboru, Njegovoj Malenkosti i ušima kukavnog Petkovića koje izviruju iza pomenutog postera:
„- U istom danu, u združenom kriminalnom poduhvatu medijskog linča, na slobodne Zlatiborce i moju malenkost, okomili su se, bujicom kleveta, uvreda i laži, i glavni poster Srbije i jedan od onih što izviruju iza postera. Ne sme kukavni Petković da prizna kako mu je njegov obožavani poster kome duguje svoje političko vaskrsnuće natrljao uši“…
Pa se onda, renesansno zaneseno, ali radnički odlučno, na trenutak vrati u bezbrižne đačke užičke dane, hodeći stopama D. Tucovića, tvrdo tvrdeći da Ponosni Zlatiborci ne kupuju diplome:
„Misli, valjda, da će me time uvrediti, a ja se, baš naprotiv, ponosim time što sam iz sela Sirogojno, sa Zlatibora, što sam školu završio u Užicu, kao jedan od boljih đaka, što sam bio običan radnik, ali i time da nikada nisam hteo da kupim fakultetsku diplomu, kao Petkovićevi naprednjački šefovi, lažni masteri, magistri i doktori nauka – kazao je Stamatović.“…
Pa, u otrežnjujućem hrišćanskom duhu, za kraj nasoli još malo Petkoviće izborne rane:
– Ne može Tihomir da se otrezni od činjenice da sam, u aprilu, na Zlatiboru, osvojio tri puta više glasova od njegove bogohulne ikone, što sam i u Užicu, bez stranke i ozbiljne kampanje, uzeo sedam hiljada glasova. Zato Petkovića „sve rane njegovog postera bole“, pa iz čiste zavisti i zlobe, svoje i svoga glavnog postera i njihove ministarke za sve i svašta, mazohistički seiri nad saznanjem da, zbog odluke beogradskog nenarodnog režima, ne možemo da gradimo zlatiborsku gondolu.
I za kraj, a kako bi drugačije, prozbori, erski vragolasto, i koju o Beogradu na vodi i Zlatnoj Gondoli na Zlatiboru:
„Ali, možda se „kolo sreće“ preokrene već od prekosutra kada Ministarstvu građevinarstva ističe rok da odgovori na zahtev opštine Čajetina u vezi sa dokumentacijom koju je „Beograd na vodi“ dostavio ili nije dostavio, pa je, za razliku od nas Zlatiboraca, ekspresno dobio sve potrebne dozvole“.
A da vidimo šta su Zdravi Užički Jataci izvoleli da poruče kukavnom Petkoviću. I počeše otvoreno i pismeno, još od prve rečenice:
„Mi iz pokreta Zdrave Srbije, stanovnici grada na čijem ste čelu,“…
Pa zatim nastaviše u tom duhu, iskreno začuđeni, ali narodski jezgrovito, o proporcionalnom izbornom sistemu, procentima, o lideru koga je birao narod, a ne partijska mašinerija, a ne preziva se Vučić, a ni Putin:
„Kako je moguće da kritikujete gospodina Stamatovića, predsednika najbogatije i najuspešnije opštine u Srbiji, jedinog lidera koga je birao narod a ne partijska mašinerija sakrivena ispod kišobrana „Velikog Vođe“. Podsetićemo Vas gospodine Petkoviću, da pre nego što ste se sakrili ispod tog kišobrana imali ste podršku od svega 9% Užičana.“…
Pa, kakvi bi to Zdravi Srbi bili, pogotovu užički, da odmah ne pokažu iskrenu brigu za poljoprivredu i seoski asfalt, sve sa čelom i gradom:
„Pogledajte sela oko Čajetine, svaka ulica, zaseok asvaltiran, urađena rasveta, voda, ogromna subvencija za poljoprivredu dok sela oko grada, na čijem ste Vi čelu nemaju ni osnovnu infrastrukturu rešenu a vodu, rasvetu da i ne pominjemo.“…
A onda rešiše da objasne Petkoviću, još jednom oštroumno napominjući da je na čelu Užica, kako je nikakav gradonačelnik kada od Zlakuse ne može da napravi koji milion noćenja godišnje ili proda barem pola miliona ćupova… Neka ih, neka, videće oni kad Kusturica opase državni budžet, pa napravimo svetsku atrakciju od Starog grada…:
„Ključna stvar, gospodine Petkoviću su rezultati u vođenju jedne lokalne samouprave koje Vi svakako nemate. Budžet opštine Čajetina sa nekih 15.000 stanovnika je isti kao i grada Užica sa 80.000 stanovnika.
Pa nastavljaju, turistički zabrinuto, demonstrirajući briljantno poznavanje lokalne prirode, društva i geografije, uz već obavezno insistiranje na čelu grada:
Da, Čajetina ima Zlatibor, ali i naš grad na čijem ste Vi čelu, ima Taru, Zlakusu, Mokru Goru, Đetinju i mnoge druge prirodne resurse za razvijanje turizma, koje vi ne koristite. Očigledno je to pokazatelj vaše nesposobnosti da turizam u našem gradu dovedete makar na približan nivo kao što je to uradila opština Čajetina i njihov predsednik Milan Stamatović.“…
A onda objasniše, da i vrapci u Drežniku znaju, pogotovu oni što su dodživdžanili iz Golova, kako zahvaljujući Predsedniku Stamatoviću Užičani dišu čist vazduh (kad izađu na Zlatibor) i piju čistu vodu (lično, sa saradnicima, kop‘o izvor u pograničnoj Tripkovi), pa, onako usput, šeretski, prozboriše koju i o genijalnim idejama Predsednika Stamatovića, jedinog lidera kojeg je birao narod, i to proporcionalno, spram aerodroma na Ponikvama, ali i o neizbežnom granitu zvanom mermer, kome se Užičačni toliko raduju:
„da problem vodosnabdevanja niste u stanju da rešite već duže od 3 godine i da grad Užice pije vodu sa Sušičkih vrela zahvaljujući opštini Čajetina i gospodinu Stamatoviću,
da aerodrom Ponikve ne možete da pomerite sa nulte tačke, i ako ste dobijali podršku i ideju o predsednika Stamatovića, na koji način da ga stavite u funkciju,
da rasipate sredstva na velelepni mermer ispred gradske kuće, a osnovnu infrastrukturu niste rešili, ulice u gradu i selima, blago rečeno izgledaju kao švajcarski sir, sa rupama na svakom koraku, “…
Krajnje je vreme da privedem tekst kraju, iako ovaj mudri dijalog narednih dana možda dobije i nastavak… Šta čovek na sve ovo da kaže? Možda bi nam, da ne živimo u Srbiji, sve ovo bilo zabavno, ali, ako znamo da ovi ljudi već godinama odlično žive od našeg poreza, onda sve ovo i nije tako smešno. Naravno, nije ništa novo što se dojučerašnji partijski drugovi prepucavaju, oni se bore, po svaku cenu, da opstanu što duže u ovoj primitivnoj srpskoj političkoj areni, jer od toga lebac jedu već godinama, meni mnogo više smeta što će se narod, površan i neobrazovan, opredeljivati za Naprednu ili Zdravu Srbiju, a, što bi rekli u čuvenoj seriji Iks fajls, „istina je negde tamo“, daleko i od jednih i od drugih. Tek kada narod to bude shvatio, ova zemlja može krenuti napred. Do tada, sa par kvadrata predizbornog asfalta, nema tih izbora koji se u Srbiji ne mogu dobiti. Zato ovde niko i ne odmiče od državnog kazana.
Toni Stanković (Užička nedelja 965 – 23. jul 2017. godine)
P.S. Ove letnje temperature očigledno naprednjake čine nervoznim. Taman da Sima počne prelom novina, kad ono stiže Otvoreno, a kako bi drugačije, pismo ariljskog predsednika opštine Zorana Todorovića, koji sam sebe, potpuno bezrazložno, naziva prvim čovekom Arilja. I, naravno, red praznoslovlja o „crvenom zlatu“, red pljuvanja po Stamatoviću, pa red „činjenica“ o nedomaćinskom ponašanju gorskog cara, koji je silne srpske livade, spomenike, sve sa ranjenicima, stavio pod hipoteku, o misionarima koji rovare po Kruščici i Visokoj…
P.S.S. Ko zna koliko će još otvorenih pisama doći, ali mi moramo, zbog godišnjih odmora, da zaključimo ovaj broj Nedelje, iako izlazi tek u sredu 2. avgusta. U međuvremenu se pera dohvatila i direktorka javnog, a kako bi bilo drugačije, preduzeća Gold Gondola Bojana Božanić, po principu – što uteče mladu Tatomiru, to dočeka dijete Grujica. I odmah krenu oštro, dubinski, tradicionalnom erskom duhovitošću: „Kad opanak postane cipela, misli da je čizma“, a onda nastavi, toplo lirski: „Teško je objasniti viziju ljudima koji je nemaju“. Bilo je tu i drugih starih srpskih poslovica, „car je go“, primera radi, da bi na kraju, hrišćanski smerno, preporučila Tihomiru da se posveti tihovanju: „najbolje da radite što ste i do sada: da ćutite“, valjda inspirisana užičkim evergrinom „Dok Đetinja tiho šumi“.
