RADOVAN RADOVANOVIĆ RAKO, PČELAR
Nikad nije kasno za početak druženja sa pčelama, ali je uvek bolje ranije, nego kasnije. Ne samo zbog materijalne koristi, nego i fizičkog i psihičkog zdravlja, skladnijeg i radosnijeg života. U druženju sa pčelama ljudi su uvek na dobitku.
Radovan Radovanović, penzioner iz Sevojna, poznatiji po nadimku Rako, shvatio je to u svojoj 33. godini, kada je odlučio da stupi u savez sa tim divnim stvorenjima – pravim kraljicama svih cvetnica.
Prve lekcije iz ovog sveta živih bića, koji za njega do tada gotovo da nije ni postojao, dobio je od ujaka Petronija Dželebdžića Džela, direktora OŠ u ariljskom selu Latvici.
On mu je, jednom, čudeći se, prigovorio zašto se ne bavi pčelarenjem, tim pre što je njegov đed Rajko, iz Trešnjevice – od davnina poznatoj po izuzetnim mogućnostima za gajenje pčela – bio pozanati ariljski domaćin i pčelar.
Više iz poštovanja, nego istinskog interesovanja, upitao je da li ima neku knjigu o pčelama. Džele je odgovorio da ih „ima koliko hoće“, i dao mu početnicu za pčelare od Tihomira Jevtića „Život i gajenje pčela“.
Kad je knjigu pročitao, priznao je da je malo šta razumeo, pa su se dogovorili da bude s njim kad pregleda košnice. I, posle druge lekcije u pčelinjaku, Rako je konačno odlučio, i već 35 godina je jedan od najvećih ovdašnjih zaljubljenika u ova malena bića, sa uvek „suncem prožetim krilašcima“.
Počeo je sa dve košnice, koje je nabavio od poznatog užičkog pčelara Velja Ostojića, sa Terazija. Bilo je to 1983. godine.
-Porodična tradicija –
A možda bi Rako nastavio porodičnu tradiciju ranije, ali kad je bio u desetoj godini, deda Rajko je izdelio svoje imanje sa sinovima. Njegovom ocu Stojanu pripao je deo u planini, na Golom brdu, gde su se odselili. Odatle je išao u osnovnu školu, pešačeći oko osam kilometara u jednom pravcu; zimi na skijama. Odlazio je izjutra, vraćao se uveče.
Majka Milunika bila je domaćica, a otac radio u rudniku Lisi, zatim Resavici, kod Despotovca, i požeškom selu Rasnoj. Dnevno je na posao u Rasnoj prelazio preko 35 kilometara. Iz druge smene dolazio je kući tek oko šest-sedam izjutra. Jednog zimskog dana su se, kaže, njegovi roditelji mimoišli, ne prepoznavši se, umotani u šalove, kad mu je majka išla poslom u Arilje.
Kad je Stojan dobio posao u Sevojnu, preselili su se svi, prevozeći stvari volujskim kolima. Rako je završio tehničku školu u Užicu i 4 godine radio u preduzeću „Milan Blagojević“ u Lučanima, kao njihov stipendista. Tada je stupio u brak sa svojom doživotnom izabranicom Razumenkom Razom, i dobili dve ćerke koje su završile fakultete, i sada žive u Brogradu. A on sam u porodičnoj kući u Sevojnu, jer mu je Raza preminula pre šest godina.
Posle Lučana radio je 17 godina u preduzeću „Prvi Partizan“ u Užicu, i iz radnog odnosa završio Višu tehničku školu u Čačku. Penzionisan je 2006. iz Štamparskog preduzeća „Dimitrije Tucović“ u Sevojnu, gde je bio šef mašinskog održavanja.
– To je bila – kaže – treća firma u svojoj oblasti u ondašnjoj Jugoslaviji po vrednosti kapitala i rezultatima poslovanja. Svoje proizvode plasirala je na prostoru od Đevđelije do Ljubljane i od Subotice do Rijeke. Ali otišla je nizvodu kad je počeo raspad bivše države i sistema. Stihijska privatizacija pretvorila se u pljačkašku, kad su maheri prozreli kako da na lak način i sa minimalnim učešćem sopstvenih sredstva postanu vlasnici nekad najuspešnijih firmi.
– Doprinos omasovljenju udruženja –
Prvih deset godina bavljenja pčelarstvom, seća se, nije bilo nekog napretka, ali je u tom vremenu dosta naučio, čitajući knjige i časopise iz ove oblasti i družeći se sa pčelarima. Tokom šesnaestodišnjeg školovanja pročitao je, navodi, dosta knjiga. Ali za tih deset godina iz pčelarstva mnogo više. To mu je dosta koristilo pri obučavanju „novopečenih“ pčelara, kao i za aktivno angažovanje u svim aktivostima ariljskog i užičkog pčelarskog udruženja, čiji je član bio od početaka bavljenja pčelarenjem.
– Kad su, devedesetih, nastale krizne godine, med je, kao kurentna roba, bio na ceni, pa se moglo lepo zaraditi. Na tu činjenicu ukazivao sam pčelarima i onima koji nisu, gde god sam bio. Ariljcima sam govorio:“Ako ja od pčelarenja imam koristi dolazeći iz Sevojna u Trešnjevicu, u svoj pčelinjak, koliko li tek vi možete ovde imati, takoreći na kućnom pragu!“
Ličnim učešćem znatno je doprineo omasovljenju pomenuta dva pčelarska društva. Svojim pedagoški radom delovao je na celom regionu, imao učenike od Arilja do Prijepolja i Sjenice. Na toj teritoriji plasirao je preko tri stotine pčelinjih društava, i nije imao nijedne reklamacije. A med je prodavao od Užica do Beograda, uglavnom stalnim kupcima. U inostranstvu u Italiji, a imali su prilike da njegov med probaju i u dalekoj Kanadi.
– Naši ljudi još nisu ni svesni – ističe – od kakvog je značaja za naš kraj i zemlju ova privredna grana. Imamo velike mogućnosti i prednosti u poređenju sa okruženjem.
Od onih koje je uveo u ovaj novi, čarobni, tajanstveni svet, od njih preko 50, najmlađi mu je bio trinestogodišnji Miroljub Bogdanović, koji je počeo sa jednom košnicom, a sada ima preko stotinu. A najstariji je bio njegov tetak iz Požege, sedameset šestogodišnji Jovo Radovanović.
Kolike su njegove zasluge za razvoj pčelarstva u našem kraju potvrđuje i inicijativa za održavanje mobe pčelara. On i njegova supruga Raza organizovali su pčelarsku mobu 2. maja 1998. godine. Ovu manifestaciju prihvatile su njegove kolege iz Arilja, a onda prerasla u tradicionalnu slavu ariljskih pčelara, koja se održava svake godine na praznik Cveti, pod nazivom “Dani ariljskih pčelara“.
-Pčelarska moba –
Na njihovoj mobi toga dana isceđeno je 1200 kilograma meda, uz učešće oko 15 mobara. Među njima i neki koje je obučio: Vladan Ilić, Miroljub, Goran i Mileta Bogdanović iz Trešnjevice. Tada je održana i izložba pčelarskih eksponata, ogledno otvaranje košnica i pregled pčela. A posle domaćinovog nadahnutog predavanja, demonstriran je rad izloženih uređaja za pčelarenje.
Kao penzioner, Rako boravi u Sevojnu a sa pelama i počelarima druži se u Trešnjevici, i drugim mestima u okruženju, pomažući kolegama na pčelinjacima.
Sada ima 40 DB-95 košnica, a 2011. imao je 95. Ali nikad mu nije bio cilj borba za vrhunske cifre i dostignuća u pčelarenju, već kvalitet proizvoda i omasovljenje pčelarskih društava; druženje sa prirodom i narodom, boravak na vazduhu, otvorenom, širini, slobodnom prostoru. Gotovo da bi sada, u trenutku velike radosti u prirodi, mogao izgovoriti ove reči: pametan čovek na selu živi!
Od pčela prikuplja sve pčelinje proizvode, osim pčelinjeg otrova. Od ariljskih pelara, među prvima je počeo seliti pčele na paše i izlagati i prodavati pčelinje prizvode na izložbama u našem kraju. Tako je, na izložbi u Užicu 2000. godine, prodao preko 100 kilograma meda, što takođe potvrđuje koliko je poznat među kupcima po kvalitetu meda.
Za doprinos razvoju pečarstva u užičkom kraju, Rako je dobio najviša priznanja SPOS-a: Zlatnu značku Zaslužni pčelar, a od ariljskog udruženja Diplomu „Profesor Jovan Živanović“.
Kad je, kaže, u pčelinjaku, čini mu se kao da je čitav svet njegov, da sve može, hoće, vidi i zna. Uz pčelarenje na svom imanju u Trešnjevici obnavlja voćnjake, kalemi, sadi razne vrste voća, jabuke budimke, kolačare, petrovače, kožare, peče i rakiju, od šljive, kruške, jabuke, mada je umereno pije: jedna čaša svakog jutra sa komšijama u Sevojnu, kad ne putuje u Trešnjevicu. Pčele doživljava kao deo porodice, a pčelinji roj kao njihov svadbeni bal, maticu kao englesku kraljicu.
A na vidnom mestu među njegovim košnicama, kao pčelinja i pčelarska ikona, je đerzonka njegovog đeda Rajka, stara više od sedam decenija.
M.J.
