Користи дружења са краљицама цветница

- Наши људи још нису ни свесни од коликог је значаја пчеларство за наш крај и земљу. Имамо велике могућности и предности у поређењу са окружењем -

РАДОВАН РАДОВАНОВИЋ РАКО, ПЧЕЛАР
Никад није касно за почетак дружења са пчелама, али је увек боље раније, него касније. Не само због материјалне користи, него и физичког и психичког здравља, складнијег и радоснијег живота. У дружењу са пчелама људи су увек на добитку.
Радован Радовановић, пензионер из Севојна, познатији по надимку Рако, схватио је то у својој 33. години, када је одлучио да ступи у савез са тим дивним створењима – правим краљицама свих цветница.
Прве лекције из овог света живих бића, који за њега до тада готово да није ни постојао, добио је од ујака Петронија Џелебџића Џела, директора ОШ у ариљском селу Латвици.
Он му је, једном, чудећи се, приговорио зашто се не бави пчеларењем, тим пре што је његов ђед Рајко, из Трешњевице – од давнина познатој по изузетним могућностима за гајење пчела – био позанати ариљски домаћин и пчелар.


Више из поштовања, него истинског интересовања, упитао је да ли има неку књигу о пчелама. Џеле је одговорио да их „има колико хоће“, и дао му почетницу за пчеларе од Тихомира Јевтића „Живот и гајење пчела“.
Кад је књигу прочитао, признао је да је мало шта разумео, па су се договорили да буде с њим кад прегледа кошнице. И, после друге лекције у пчелињаку, Рако је коначно одлучио, и већ 35 година је један од највећих овдашњих заљубљеника у ова малена бића, са увек „сунцем прожетим крилашцима“.
Почео је са две кошнице, које је набавио од познатог ужичког пчелара Веља Остојића, са Теразија. Било је то 1983. године.

-Породична традиција –

А можда би Рако наставио породичну традицију раније, али кад је био у десетој години, деда Рајко је изделио своје имање са синовима. Његовом оцу Стојану припао је део у планини, на Голом брду, где су се одселили. Одатле је ишао у основну школу, пешачећи око осам километара у једном правцу; зими на скијама. Одлазио је изјутра, враћао се увече.
Мајка Милуника била је домаћица, а отац радио у руднику Лиси, затим Ресавици, код Деспотовца, и пожешком селу Расној. Дневно је на посао у Расној прелазио преко 35 километара. Из друге смене долазио је кући тек око шест-седам изјутра. Једног зимског дана су се, каже, његови родитељи мимоишли, не препознавши се, умотани у шалове, кад му је мајка ишла послом у Ариље.


Кад је Стојан добио посао у Севојну, преселили су се сви, превозећи ствари волујским колима. Рако је завршио техничку школу у Ужицу и 4 године радио у предузећу „Милан Благојевић“ у Лучанима, као њихов стипендиста. Тада је ступио у брак са својом доживотном изабраницом Разуменком Разом, и добили две ћерке које су завршиле факултете, и сада живе у Брограду. А он сам у породичној кући у Севојну, јер му је Раза преминула пре шест година.
После Лучана радио је 17 година у предузећу „Први Партизан“ у Ужицу, и из радног односа завршио Вишу техничку школу у Чачку. Пензионисан је 2006. из Штампарског предузећа „Димитрије Туцовић“ у Севојну, где је био шеф машинског одржавања.
– То је била – каже – трећа фирма у својој области у ондашњој Југославији по вредности капитала и резултатима пословања. Своје производе пласирала је на простору од Ђевђелије до Љубљане и од Суботице до Ријеке. Али отишла је низводу кад је почео распад бивше државе и система. Стихијска приватизација претворила се у пљачкашку, кад су махери прозрели како да на лак начин и са минималним учешћем сопствених средства постану власници некад најуспешнијих фирми.

– Допринос омасовљењу удружења –

Првих десет година бављења пчеларством, сећа се, није било неког напретка, али је у том времену доста научио, читајући књиге и часописе из ове облaсти и дружећи се са пчеларима. Током шеснаестодишњег школовања прочитао је, наводи, доста књига. Али за тих десет година из пчеларства много више. То му је доста користило при обучавању „новопечених“ пчелара, као и за активно ангажовање у свим активостима ариљског и ужичког пчеларског удружења, чији је члан био од почетака бављења пчеларењем.
– Кад су, деведесетих, настале кризне године, мед је, као курентна роба, био на цени, па се могло лепо зарадити. На ту чињеницу указивао сам пчеларима и онима који нису, где год сам био. Ариљцима сам говорио:“Ако ја од пчеларења имам користи долазећи из Севојна у Трешњевицу, у свој пчелињак, колико ли тек ви можете овде имати, такорећи на кућном прагу!“


Личним учешћем знатно је допринео омасовљењу поменута два пчеларска друштва. Својим педагошки радом деловао је на целом региону, имао ученике од Ариља до Пријепоља и Сјенице. На тој територији пласирао је преко три стотине пчелињих друштава, и није имао ниједне рекламације. А мед је продавао од Ужица до Београда, углавном сталним купцима. У иностранству у Италији, а имали су прилике да његов мед пробају и у далекој Канади.
– Наши људи још нису ни свесни – истиче – од каквог је значаја за наш крај и земљу ова привредна грана. Имамо велике могућности и предности у поређењу са окружењем.
Од оних које је увео у овај нови, чаробни, тајанствени свет, од њих преко 50, најмлађи му је био тринестогодишњи Мирољуб Богдановић, који је почео са једном кошницом, а сада има преко стотину. А најстарији је био његов тетак из Пожеге, седамесет шестогодишњи Јово Радовановић.
Колике су његове заслуге за развој пчеларства у нашем крају потврђује и иницијатива за одржавање мобе пчелара. Он и његова супруга Раза организовали су пчеларску мобу 2. маја 1998. године. Ову манифестaцију прихватиле су његове колеге из Ариља, а онда прерасла у традиционалну славу ариљских пчелара, која се одржава сваке године на празник Цвети, под називом “Дани ариљских пчелара“.

-Пчеларска моба –

На њиховој моби тога дана исцеђено је 1200 килограма меда, уз учешће око 15 мобара. Међу њима и неки које је обучио: Владан Илић, Мирољуб, Горан и Милета Богдановић из Трешњевице. Тада је одржана и изложба пчеларских експоната, огледно отварање кошница и преглед пчела. А после домаћиновог надахнутог предавања, демонстриран је рад изложених уређаја за пчеларење.
Као пензионер, Рако борави у Севојну а са пелама и почеларима дружи се у Трешњевици, и другим местима у окружењу, помажући колегама на пчелињацима.
Сада има 40 ДБ-95 кошница, а 2011. имао је 95. Али никад му није био циљ борба за врхунске цифре и достигнућа у пчеларењу, већ квалитет производа и омасовљење пчеларских друштава; дружење са природом и народом, боравак на ваздуху, отвореном, ширини, слободном прoстoру. Готово да би сада, у тренутку велике радости у природи, могао изговорити ове речи: паметан човек на селу живи!


Од пчела прикупља све пчелиње производе, осим пчелињег отрова. Од ариљских пелара, међу првима је почео селити пчеле на паше и излагати и продавати пчелиње призводе на изложбама у нашем крају. Тако је, на изложби у Ужицу 2000. године, продао преко 100 килограма меда, што такође потврђује колико је познат међу купцима по квалитету меда.
За допринос развоју печарства у ужичком крају, Рако је добио највиша признања СПОС-а: Златну значку Заслужни пчелар, а од ариљског удружења Диплому „Професор Јован Живановић“.


Кад је, каже, у пчелињаку, чини му се као да је читав свет његов, да све може, хоће, види и зна. Уз пчеларење на свом имању у Трешњевици обнавља воћњаке, калеми, сади разне врсте воћа, јабуке будимке, колачаре, петроваче, кожаре, пече и ракију, од шљиве, крушке, јабуке, мада је умерeно пије: једна чаша сваког јутра са комшијама у Севојну, кад не путује у Трешњевицу. Пчеле доживљава као део породице, а пчелињи рој као њихов свадбени бал, матицу као енглеску краљицу.
А на видном месту међу његовим кошницама, као пчелиња и пчеларска икона, је ђерзонка његовог ђеда Рајка, стара више од седам деценија.

М.Ј.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.