SUSRET: Vesna Radosavljević, dugogodišnji spiker i novinar RTS –A
Jedno je od zaštitnih lica RTS-a. Sa TV ekarana pleni harizmom, dikcijom i gospodstvenim stavom. U toku svoje novinarske karijere imala je čast da uči od doajena novinarstva, Dušanke Kalanj, Drage Jonaš, Miće Orlovića… Danas je novinarka Vesna Radosavljević jedno od najpopularnijih i najpoštovanijih imena u svetu novinarstva i voditeljstva.
U ovom intervjuu otkrila nam je kakav je osećaj voditi najgledaniji Dnevnik u Srbiji, kako se boriti protiv šunda koji upravlja medijskom scenom, kao i kako odbraniti čast novinarske profesije. Na početku se podsetila svojih početaka:
– Kao dete sam pokazivala interesovanje za knjige, pisanu reč i govor. U tom pravcu sam se razvijala. Pravni fakultet koji sam upisala, bio je kompromis sa roditeljima, tačnije velika želja mog oca da budem visoko obrazovana. Život me je odveo u medije, u kojima sam već dugo. Najpre su to bili nastupi u muzičkim vodama. Svirala sam violinu i klavir i išla na solo pevanje. Sarađivala sam sa Omladinskim novinama, a potom sam se obrela u svetu glume. Odrasla sam u dramskoj grupi Doma pionira, kod čuvene Zore Bokšan, zatim kod Bate Miladinovića u Radio Beogradu. Kao voditelj ,”Susreta” upoznala sam Vojkana Milenkovića, tadašnjeg glavnog urednika zabavnog programa u TV Beograd, koji me je pozvao da se prijavim na konkurs za novinare, voditelje, reportere. Prošla sam “paklenih devet krugova” provere na konkursu na koji se prijavilo dve hiljade ljudi. Primljeno je nas dvanaestoro. Na RTS-u sam ostala samo ja (Dragana Katić je prešla na Pink, Lidija Bartuš na Studio B) .
U vreme kada ste počinjali karijeru, kakvi su bili kriterijumi za novinare i voditelje, da li se teže dolazili do radnog mesta ?
– Kriterijumi su bili veoma strogi. Morao se preći dug put pre nego što se pojavite na televizijskom ekranu. Pripreme, vežbe, probe, svakodnevno dokazivanje…Pored ogromne želje, morali ste imati znanje, ali i biti uporni i istrajni. Nije bilo toliko mnogo izvora informacija, društvene mreže tada nisu postojale… Tražili ste i išli u susret informacijama, niste čekali da one stignu do vas.
U toku svoje bogate novinarske karijere, imali ste čast da učite od doajena novinarstva (Dušanka Kalanj, Draga Jonaš, Danka Novović, Mića Orlović… ). U čemu su Vam najviše pomogli?
– U prvoj postavci Dnevnika tada su bile Dušanka Kalanj, Staka Novković, Ljilja Marković Vesna Nestorović, Danka Novović… I one su smatrale da je već vreme da im se pridruže mlade snage. Izbor je pao na mog kolegu Igora Gojkovića i mene. Odmah su nam dali „velike“ zadatke, a mi smo krali zanat, bili smo svesni da učimo od najboljih. Svi oni bili su najbolji u svom poslu i to im je zajedničko, a u svemu ostalom bili su različiti. Gledala sam da od svakoga “ukradem” po nešto i to prilagodim sebi i svojoj generaciji. Praktični saveti: kako se ponašati pred kamerama, mali trikovi za savladavanje treme, vežbe koncentracije i učenja teksta, vežbe disanja… Tada nisu postojale „zvezde“, televizijska kuća je bila najvažnija – mislim da kod nas i danas važe ista pravila. Jer, kao nacionalna televizija imamo pre svega obavezu da edukujemo gledaoce, a ne da pojeftinjujemo ovaj život i realnost koji su sami po sebi, negde kroz period tranzicije, došli do tog stepena. Privilegovana sam jer sam mogla da učim od njih.
Možete li da nam napravite paralelu novinarstvo nekad i sad?
– Cilj je isti, sredstva su različita. Neuporedivo brže dolazite do podataka i to je ono što je osnovna razlika. Isto tako ste u obavezi da što brže prenesete informaciju, jer konkurencija nameće tempo.
Koliku danas moć imaju društvene mreže?
-Kao i u svim segmentima života, društvene mreže imaju veliki uticaj i na medije. Tu su, i nemoguće ih je ignorisati. Glas naroda ili javno mnjenje je izuzetno važno i danas više nego ikada ranije, utiče na sve sfere života.
Da li one mogu biti pouzdan izvor informacija?
– Svakako ne u potpunosti, ali upućuju i skreću ogromnu pažnju. Često se desi da tu ima i zloupotrebe.
Kakav je osećaj voditi jedan od najgledanijih Dnevnika u Srbiji?
– Svakako izuzetan. To je svojevrsna misija, u kojoj ulazite u domove građana nepozvani i očekujete da vam veruju. Lep, ali ujedno i težak zadatak.
Imate li tremu ili neke lične rituale pre nego što se uključe kamere?
– Da, uvek imam tremu. Ritual je da dobro proučim sve što moram da kažem. Bude tu i improvizacije, ali znate kako kažu, najbolje improvizacije su one dobro uvežbane.
Svedoci smo toga da u današnje vreme “svako” ima priliku da se pojavi na TV. O tome svedoči poplava raznih TV formata i emisija koje promovišu sumnjive vrednosti i ljude sa moralne margine društva. Kako, po Vašem mišljenju, “očisititi” TV program od neukusa i povratiti ugled i čast novinarske profesije?
– To je velika muka, da ne upotrebim neku težu kvalifikaciju. Samo prava selekcija i obrazovanje mogu dati kvalitet. Rad pred kamerama je specifičan posao i takvi moraju biti i ljudi koji ga obavljaju. Ne možete biti izabrani tako što pripadate određenoj političkoj ili interesnoj grupi. To vas ne određuje kao podobnog i sposobnog za taj posao.
Važi da je novinarstvo jedna od stresnijih profesija. Kako se borite protiv stresa i koji je recept Vaše posebnosti i smirenosti?
– Lako je danas pričati o tome, posle toliko godina iskustva, ali to je svakako trening. Bavim se sportom i u tome pronalazim duhovnu ravnotežu. Vozim bicikl, putujem, plivam, pešačim i čitam pametne knjige…
Činjenica je da ste profesionalac i da Vam nikada ne manjka entuzijazma. Mora da imate dobar izbor energetskog napajanja?
– Imala sam dobre učitelje, od kojih sam mnogo toga naučila. Postoje stvari sa kojima se rodite, koje vam Bog da i ako ih ne posedujete, nema vam pomoći. Time se rukovodim i kada cam u konkursnoj komisiji i kada procenjujem kvalitete mladih ljudi. Moja porodica (kćerka, sin i suprug) svakako su moj najveći energetski izvor.
Imate li u budućnosti planove i ambicije da radite autorsku emisiju, drugačijeg profila od Dnevnika?
– Volela bih da radim emisiju koja bi tretirala probleme nataliteta u Srbiji. Mislim da je to jedno od ključnih pitanja opstanka našeg naroda, a nije mu posvećeno dovoljno pažnje. Isto tako, moramo da učinimo sve da zadržimo mlade ljude u Srbiji i omogućimo im pristojan život. Na tom poslu treba angažovati sve državne strukture, ne bi li razvili mehanizme organizovanja i brige za rešavanje takvih problema.
Poruka za mlade novinare.
– Mislite brzo, radite polako, sve proveravajte i stalno se usavršavajte i obrazujte. To je kapital koji Vam niko ne može oduzeti. Mnogo pametniji od mene su davno rekli: “Znanje je moć”.
Nemanja Kovačević
Fotografije : Vesnina privatna arhiva i arhiva RTS/Nenad Pavlović
(Užička nedelja 991)
