СУСРЕТ: Весна Радосављевић, дугогодишњи спикер и новинар РТС –А
Једно је од заштитних лица РТС-а. Са ТВ екарана плени харизмом, дикцијом и господственим ставом. У току своје новинарске каријере имала је част да учи од доајена новинарства, Душанке Калањ, Драге Јонаш, Миће Орловића… Данас је новинарка Весна Радосављевић једно од најпопуларнијих и најпоштованијих имена у свету новинарства и водитељства.
У овом интервјуу открила нам је какав је осећај водити најгледанији Дневник у Србији, како се борити против шунда који управља медијском сценом, као и како одбранити част новинарске професије. На почетку се подсетила својих почетака:
– Као дете сам показивала интересовање за књиге, писану реч и говор. У том правцу сам се развијала. Правни факултет који сам уписала, био је компромис са родитељима, тачније велика жеља мог оца да будем високо образована. Живот ме је одвео у медије, у којима сам већ дуго. Најпре су то били наступи у музичким водама. Свирала сам виолину и клавир и ишла на соло певање. Сарађивала сам са Омладинским новинама, а потом сам се обрела у свету глуме. Одрасла сам у драмској групи Дома пионира, код чувене Зоре Бокшан, затим код Бате Миладиновића у Радио Београду. Као водитељ ,”Сусрета” упознала сам Војкана Миленковића, тадашњег главног уредника забавног програма у ТВ Београд, који ме је позвао да се пријавим на конкурс за новинаре, водитеље, репортере. Прошла сам “паклених девет кругова” провере на конкурсу на који се пријавило две хиљаде људи. Примљено је нас дванаесторо. На РТС-у сам остала само ја (Драгана Катић је прешла на Пинк, Лидија Бартуш на Студио Б) .
У време када сте почињали каријеру, какви су били критеријуми за новинаре и водитеље, да ли се теже долазили до радног места ?
– Критеријуми су били веома строги. Морао се прећи дуг пут пре него што се појавите на телевизијском екрану. Припреме, вежбе, пробе, свакодневно доказивање…Поред огромне жеље, морали сте имати знање, али и бити упорни и истрајни. Није било толико много извора информација, друштвене мреже тада нису постојале… Тражили сте и ишли у сусрет информацијама, нисте чекали да оне стигну до вас.
У току своје богате новинарске каријере, имали сте част да учите од доајена новинарства (Душанка Калањ, Драга Јонаш, Данка Нововић, Мића Орловић… ). У чему су Вам највише помогли?
– У првој поставци Дневника тада су биле Душанка Калањ, Стака Новковић, Љиља Марковић Весна Несторовић, Данка Нововић… И оне су сматрале да је већ време да им се придруже младе снаге. Избор је пао на мог колегу Игора Гојковића и мене. Одмах су нам дали „велике“ задатке, а ми смо крали занат, били смо свесни да учимо од најбољих. Сви они били су најбољи у свом послу и то им је заједничко, а у свему осталом били су различити. Гледала сам да од свакога “украдем” по нешто и то прилагодим себи и својој генерацији. Практични савети: како се понашати пред камерама, мали трикови за савладавање треме, вежбе концентрације и учења текста, вежбе дисања… Тада нису постојале „звезде“, телевизијска кућа је била најважнија – мислим да код нас и данас важе иста правила. Јер, као национална телевизија имамо пре свега обавезу да едукујемо гледаоце, а не да појефтињујемо овај живот и реалност који су сами по себи, негде кроз период транзиције, дошли до тог степена. Привилегована сам јер сам могла да учим од њих.
Можете ли да нам направите паралелу новинарство некад и сад?
– Циљ је исти, средства су различита. Неупоредиво брже долазите до података и то је оно што је основна разлика. Исто тако сте у обавези да што брже пренесете информацију, јер конкуренција намеће темпо.
Колику данас моћ имају друштвене мреже?
-Као и у свим сегментима живота, друштвене мреже имају велики утицај и на медије. Ту су, и немогуће их је игнорисати. Глас народа или јавно мњење је изузетно важно и данас више него икада раније, утиче на све сфере живота.
Да ли оне могу бити поуздан извор информација?
– Свакако не у потпуности, али упућују и скрећу огромну пажњу. Често се деси да ту има и злоупотребе.
Какав је осећај водити један од најгледанијих Дневника у Србији?
– Свакако изузетан. То је својеврсна мисија, у којој улазите у домове грађана непозвани и очекујете да вам верују. Леп, али уједно и тежак задатак.
Имате ли трему или неке личне ритуале пре него што се укључе камере?
– Да, увек имам трему. Ритуал је да добро проучим све што морам да кажем. Буде ту и импровизације, али знате како кажу, најбоље импровизације су оне добро увежбане.
Сведоци смо тога да у данашње време “свако” има прилику да се појави на ТВ. О томе сведочи поплава разних ТВ формата и емисија које промовишу сумњиве вредности и људе са моралне маргине друштва. Како, по Вашем мишљењу, “очиситити” ТВ програм од неукуса и повратити углед и част новинарске професије?
– То је велика мука, да не употребим неку тежу квалификацију. Само права селекција и образовање могу дати квалитет. Рад пред камерама је специфичан посао и такви морају бити и људи који га обављају. Не можете бити изабрани тако што припадате одређеној политичкој или интересној групи. То вас не одређује као подобног и способног за тај посао.
Важи да је новинарство једна од стреснијих професија. Како се борите против стреса и који је рецепт Ваше посебности и смирености?
– Лако је данас причати о томе, после толико година искуства, али то је свакако тренинг. Бавим се спортом и у томе проналазим духовну равнотежу. Возим бицикл, путујем, пливам, пешачим и читам паметне књиге…
Чињеница је да сте професионалац и да Вам никада не мањка ентузијазма. Мора да имате добар избор енергетског напајања?
– Имала сам добре учитеље, од којих сам много тога научила. Постоје ствари са којима се родите, које вам Бог да и ако их не поседујете, нема вам помоћи. Тиме се руководим и када caм у конкурсној комисији и када процењујем квалитете младих људи. Моја породица (кћерка, син и супруг) свакако су мој највећи енергетски извор.
Имате ли у будућности планове и амбиције да радите ауторску емисију, другачијег профила од Дневника?
– Волела бих да радим емисију која би третирала проблеме наталитета у Србији. Мислим да је то једно од кључних питања опстанка нашег народа, а није му посвећено довољно пажње. Исто тако, морамо да учинимо све да задржимо младе људе у Србији и омогућимо им пристојан живот. На том послу треба ангажовати све државне структуре, не би ли развили механизме организовања и бриге за решавање таквих проблема.
Порука за младе новинаре.
– Мислите брзо, радите полако, све проверавајте и стално се усавршавајте и образујте. То је капитал који Вам нико не може одузети. Много паметнији од мене су давно рекли: “Знање је моћ”.
Немања Ковачевић
Фотографије : Веснина приватна архива и архива РТС/Ненад Павловић
(Ужичка недеља 991)
