Гледах вечерас на прескоке „Утисак недеље“. Некада је то била емисија у којој се могао видети по који занимљив дијалог, ту и тамо чути нека оригинална и паметна мисао, а данас се целокупна концепција свела на варијацију једне исте теме – „гледајте шта „нам“ онај безобразни Вучић ради“, а разни ентертејмент гости се труде да на што забавнији и уверљивији начин, без дубље анализе, разоткрију свеприсутног Вучића. И, колико видим, има пуно оних који се примају и на такву концепцију, али је мени, морам признати, такав приступ прилично досадан. Иако ме знатижеља увек натера да погледам ко су гости, врло брзо изгубим интерес за оно што причају. Што ће рећи, знам и сам шта „нам“ Вучић и његови раде, не треба то да ми саопштава, чак ни на забаван, мање или више уверљив начин, гомила којекаквих државних службеника. Да, одувек су гости код Оље Бећковић, скоро искључиво, државни службеници, што „нам“ (ово није иста „нам“ групација, као у претходној реченици) намеће једина два могућа одговора – или у Србији нико осим државних службеника нема нешто паметно да каже или је Оља потпуно једнострана и искључива. Просудите сами, а ја, да опет будем поштен, немам ни по том питању дилему.
Вечерашњи гости државни службеници, у оквиру задате концепције „шта „нам“ безобразни Вучић ради“ имали су разрадити две теме – прва је Вучићева прошлонедељна изјава да се гади лажне елите, са освртом ко је, а ко није – елита, а друга је – како је могуће да они који су ових дана пливали у фекалијама до грла (ипак је то пристојан свет, нису користили стару српску синтагму „у говнима до гуше“) и даље листом подржавају Вучића, а не дубоко забринуту елиту, коју Вучић, безобразник један, назива лажном. Искрен да будем, како и ја већ годинама пишем о лажној или тзв. елити, а, гле чуда, не подржавам Вучића, имао сам жељу да „Утисак“ овога пута погледам пажљивије него до сада. Са друге стране, савршено ми је јасно, а мислим и сваком другом ко није слеп код очију, зашто ти који су пливали у говнима до гуше, и даље френетично подржавају Вучића, па ме је, на моменат, заинтригирало шта ће ново и паметно државни службеници рећи на ту тему. Наравно, ништа паметно, осим дубоког ишчуђавања, нису рекли. Посебно је бриљирала госпођа Професорка Нечега на Неком Факултету. Пропустио сам почетак емисије, па нисам чуо њено име, а с обзиром шта је рекла, трајно ме и не занимају њене генералије. Професорка Нечега је у једном моменту, у жељи да наброји шта је све очајно у држави Србији, изволела изјавити, како је, претпоставља она, очајно возити се нашом железницом, иако се она, Професорка Нечега, по свему судећи, железницом скоро возила није. Очигледно да је мислила на случај Прокоп и исељавање старе железничке станице. Успела је у једној јединој реченици да демонстрира оно што је Вучић говорио о лажној елити. Наиме, ишао сам прошле седмице управо железницом на концерт Whitesnake-а у Београд. У последњих пар месеци више пута сам користио железнички превоз на релацији Ужице – Београд, пријатно изненађен услугом. Врло чисти вагони, подједнако чист WC, што је за наше прилике сензационално, љубазни кондуктери, воз креће на време и стиже на време, чак и раније, удобно и културно, по пристојној цени… Дакле, све потпуно супротно од онога што је Професорка Нечега вечерас изјавила. Ако то није лажни елитизам, онда не знам шта је. Она не користи услуге превоза који ми „дољамо“ користимо, али, са елитистичког престола на коме се тако комотно осећа, она нас едукује како је тај превоз трагично лош.
Та „неподношљива лакоћа закључивања“ асоцирала ме на моју посету Београду. Ову пре пар дана, али и ону 5. октобра. С обзиром да је концерт одржан на Ташу, који је у непосредној близини Скупштине, а како ме пут не води тамо тако често, искористио сам прилику и прошетао околним улицама. И поново сам, као „оног“ 5. октобра, видео гомилу дупке пуних кафанских башти, а посебно сам се сетио оне испред Цркве Светог Марка, из које су погрдно добацивали и исмејавали колону Ужичана која се туда спуштала према Скупштини. Надобудни Београђани нису ни онда знали шта су провинцијске муке, нити их су икада занимале. Многи Београђани, самим тим што живе тамо, потпуно су безразложно умислили да су вреднији и способнији од провинцијалаца, а њихова елита, гомила стратешки распоређених државних службеника, коју често називају „Круг двојке“, умислили су да су генијални и непогрешиви. Баш као што ова Професорка Нечега, тврдо верује како је путовање српским возом чист хорор.
Тој самозваној елити, насталој у време социјалистичког самоуправљања у СФРЈ, последњих деценија придружила се и провинцијска националистичка навијачка елита, па се тренутно, пред нашим очима, прегањају ко је права, а ко не. Елита новијег датума, навијачка, појачана је новцем који је опљачкан од народа деведесетих година и уложен у разне бизнисе, па вишеструко оплођен последње две деценије, и иритира је, што упркос огромном новцу који има, трпи терор старе социјалистичке елите државних службеника, која им свакодневно набија на нос да су необразовани, нешколовани, да имају лажне викенд дипломе, да су потпуно неспособни. Како истина највише боли, то изазива бурне реакције Вучића и екипе, па јавни говор сваким даном све заоштравају, до границе неиздржљивости и пуцања. Отуд, свакоме је лако схватити, осим заслепљеној социјалистичкој елити и њиховим наследницима, зашто, упркос пливању у фекалијама, сиромаштву, бесперспективности, Вучића обичан народ и даље подржава у толиком броју. Управо зато што је он медијским терором успео да се представи као заштитник народа од те и такве елите. И, за сада, одлично му иде. Не само због свакодневне медијске тортуре, већ и зато што је већина обичног света, често и интуитивно, свесна да их је та стара елита увек гледала потцењивачки и да под њом никада нису добро живели, па је и даље, иако фактички није на власти, окривљује и за то што немају канализацију, и за то што немају пара, и што немају посао, немају пристојан живот, нити перспективу. И, ако ћемо поштено, добрим делом су у праву. Ако већ морају да бирају између Титове и Вучићеве елите, Вучићева им је ближа, они су његова циљна група. Коме се обраћа Титова елита, која је, баш као и Вучићева у међувремену, безразложно умислила да припада средњој класи, само зато што нам путем пореза већ деценијама отимају црно испод ноката? Никоме. Обраћа се самој себи, још од времена када су се самопрогласили авангардом радничке класе. Они су авангарда, и припада им све, а сви ми остали смо неписмене будале, недостојне чак и учествовања у Ољиној забавној емисији. Због сопствене надобудности и осећаја безгрешности, никако им не допире до мозга зашто тако мало људи излази да шета са њима и протестује, па их, пуних уста, из све снаге омаловажавају, вређају, исмејавају… Баш као што су колону Ужичана 5. октобра исмевали гости београдских кафана. А одговор је тако прост и очигледан – немају више подршку, нити ћете је икада више имати. Једноставно, њихово је време неумитно прошло. Било и прошло, и што пре то схвате и помире се са тим, то ће бити боље за целу земљу. И баш као што се Вучићева елита грчевито бори да остане на власти, још се грчевитије Титова елита упиње да се наметне као алтернатива. Донекле је и то разумљиво, јер, ако се не наметне гласачима као алтернатива, која је онда сврха њеног постојања? Управо тако – никаква. Отуд је и тачно да они нису права, већ лажна елита. Баш као што је Вучићева елита састављена од вербалних, али и правих силеџија, који тероришу нацију.
Србија је, нажалост, дуги низ година била земља социјалистичког уређења са друштвеном својином, а није ни данас далеко одмакла, и то је оставило дубоке последице. Запад одавно зна да је друштво богато када су појединци богати, и да само слободан појединац може бити богат појединац (и обратно), док се код нас кренуло од истог става, али са потпуно супротним закључком – ако се омогући људима да раде и једног дана буде превише богатих појединаца, они ће стећи ружну навику да се осећају стварно слободни, а тада можда помисле да би на политичкој сцени хтели да виде другачије људе, па се наша елита својски труди да такве богохулне идеје сасече у корену. И ту нема разлике, и Титова и Вучићева екипа по том питању постигле су потпуни консензус. А ако Запад баш инсистира, па и ми у Србији морамо имати богате појединце, зашто онда они не би спојили лепо и корисно, и сами постали богаташи? И то раде, на наше очи. Већ пуне три деценије.
Зезвзечио сам тако пар дана по палилуским улицама, и што сам дуже гледао ону реку људи и аутомобила, све сам био депримиранији. Схватио сам, наједном, да нису Беч и Чикаго највећи српски градови изван Србије, већ је то Београд, који је, стицајем околности, само географски у Србији. За сада. Београд је, централистичким управљањем, годинама црпео српску провиницију, и данас, када је посркао све сокове, једноставно је одбацио, као непотребну, и наставио даље, својим путем. У ова модерна времена могуће је живети и без озбиљне производње, бити, примера ради, финансијски и трговачки центар и томе је Београд све ближе, а љута провинција, у којој смо ми заробљени, нема ту шта да тражи. Ужице, за ових петнаестак година, како су на власти неспособни и ненародни режими, драстично је смањило број житеља, вратили смо се, по том параметру, на крај седамдесетих. А по параметру производње, вероватно смо у раним педесетим. Ми, за разлику од неких Београђана, не пливамо у фекалијама, али нам то и није нека утеха.
Тек када нестану Титова и Вучићева елита, имаћемо прилику за поправни, а то, за сада, нажалост, није на видику. И сваким даном шансе су нам све мање.
Тони Станковић (Ужичка недеља 1015, 1. јул 2019.)
