Шта мислите о овом наслову? Да сам полудео? Ма, не. Ако је ко критиковао власт последње две и по деценије, онда сам то ја и да ли је било каквог ефекта? Од избора до избора све су гори долазили, тако да и за ову актуелну власт, ако се настави правцем којим се Србија и њени грађани одавно крећу, не би било паметно рећи да су најгори, јер ће наредни сигурно бити још гори.
Намерно кажем, ако се настави овим правцем, иако је сасвим могуће да и кренемо другим путем, барем када је локална власт у питању. О томе бих хтео и да говорим у овом тексту.
Чињеница је да у свим партијама које имамо у Србији, доминантну улогу имају државни чиновици. Барем 90 посто чланства су људи запослени у државним органима и јавним предузећима. И они који пре избора нису били део јавног сектора, одмах после избора прво гледају како ће доћи до државне плате. То нас је и упропастило. И не само због те проклете плате, већ и зато што је комунистичко наслеђе направило плодно тле, да се државни упосленици осећају надмоћно, као одабрани људи, супермени… Гледао сам многе који су, док су држали тезге не бувљацима или вукли политичаре за рукав да им обезбеде државну службу, били мањи од маковог зрна, а када су постали и најмањи шраф у локалној власти, после само неколико месеци, ниси могао ни вилама да им приђеш. Постали људи фактори, другови чланови. Наравно, према нама, обичном народу који плаћа порез и трпи, они су супермени, али су према својим партијским шефовима маусмени, јер су, иако бахати, савршено свесни ко им је направио пролаз у државну службу. Отуд су у Србији партије различите само у безвезним детаљима, типа, ко за који тим навија, али, када је посао у питању, оно од чега се живи, онда су сви, без разлике, исти, нема ту ни опозиције, ни власти, свакоме је своје дупе најпрече. А како су сви исти, тако је и могуће, што је ексклузивни српски патент, да „угледни“ грађани наших малих варошица постану чланови свих партија које су на власти у њиховом радном веку. Наравно, иако су све партије скоро исте, они никада не прелазе из опозиционе у опозициону, него, што је сигурно, сигурно је, искључиво из владајуће у владајућу партију. И не крију то, не, напротив, чак су на то и поносни…
Са друге стране, какву су какофонију донеле друштвене мреже и привидна слобода, у којој свако може да паметује од свитања до сумрака? Иако реално живимо у недемократији, јер нам не дају да знамо практично ништа о кључним токовима буџетског новца у Србији, свако може да пљује, до миле воље, кога хоће. Пљујеш све редом, од Вучића до председника месне заједнице и тиме добијеш лажну задовољштину, а, како је потпуна инфлација пљувачине, већ су сви на то огуглали и власт може несметано да се излежава до наредних избора.
Истини за вољу, сво то пљување је добрим делом оправдано, али често и није, јер већина, без икаквог образовања и познавања материје, пљује власт за све и свашта, најчешће копирајући нечију „мудру“ и „експертску“ мисао.
Зато сам и написао да власт не треба критиковати, поготову не, како то ради већина. Права критика би била анализа трошења и токова новца, али за то треба образовање, као и поседовање правих информација, а наш народ са знањем никада није био у пријатељским односима, а и те сувопарне цифре мало кога занимају. Важно је рећи да је неко лопов, будала или педер, евентуално издајник, а такве придеве углавном није потребно ничим поткрепити. Што би наш народ рекао – е, што му је рекао…
Па шта нам је чинити, када на једној страни имамо хиљаде интернет фантома са отеченим пљувачним жлездама, а на другој страни булуметну, која изиграва политичаре, а којима је једино на памети како да што дуже одржи статус кво, а тиме и своју сигурну, незарађену, државну платицу?
Одговор је страшно прост. Време је да се грађани пробуде и формирају своје листе за предстојеће локалне изборе. Пошто све партије запошљавају углавном државне службенике, онда би та грађанска листа морала да буде потпуно супротно, да је чине они који нису запослени у јавном сектору и државним предузећима. Закон је својевремено забранио запосленима у градској управи да буду одборници, али се није отишло даље, па тако имамо ситуацију да у целој Србији, што је класични непотизам и корупција, многи сами себи одређују плату дизањем руку. То је могуће само у Србији и, нисам проверавао, евентуално, у Кореји. И нигде више. Па онда данас, ја, запослен у мојој установи, гласам за твоју установу, а ти мени сутра џековски вратиш, а да ли је то добро за оне који порез плаћају, баш нас брига. Одборник из апотеке на овој седници диже руку за одлуку одборнику из дома здравља, а на наредној седници домоздравац гласа шта треба апотекару… Обојица на буџету, дижу руке на седницама, тупави медији то преносе без икаквог коментара, постоји привид демократије, свима све супер, а у свакој другој земљи такви би одавно били у установи затвореног типа…
Дакле, ствари су савршено јасне. Грађанска листа мора у апсолутној већини бити без оних са државном платом, њу морају чинити људи који су цео живот били са ове стране буџета, који су се у послу потврдили, јер се таквима не може претити, нити манипулисати.
Ову идеју сам тестирао у сопственој околини последњих дана и најчешћа примедба је била – како ће се тим људима управљати, ако свако мисли својом главом. Па, људи моји, ваљда то и јесте демократија, кад свако мисли својом главом, а ако то и не да резулате, лако је расписати изборе. Осим тога, сви ми живимо у овом граду и ваљда нам је циљ да град буде лепши и успешнији, а како се не би борили за плату, сасвим је сигурно да би таква екипа још лакше функционисала.
Који би био програм те грађанске листе? Сада свакодневно слушамо како актуелна, све пребацује на претходну власт, како немају пара, јер су им они оставили дугове, које сад морају да враћају. Каква демагогија! Као да те паре враћају из сопствених џепова! Као да су весели Јово и екипа ставили базен у свој џеп и однели кући…
Наравно да то није истина, а плус што су и они, када су изигравали опозицију (сви су и тада били државни службеници), све те пројекте демагошки су подржавали, јер је одувек најважније било мегаломанским пројектима анимирати тупави и неодговорни народ. Народ може, из незнања, да буде неодговоран, али они који одлучују, то не смеју бити, јер, за све што се данас прави, треба сутра имати паре и за одржавање.
И још нешто, подједнако важно, апсолутно није тачно да је мање пара, јер градски буџет расте из године у годину, реч је о томе да много брже расте запошљавање партијског кадра и расипање буџетског новца на будалаштине, тако да и сво силно ново опорезивање то не може покрити. Дакле, пут је једноставан – резање трошкова. За почетак, укинути измишљене функције у градској власти. Увести потпуно волонтерски рад у градско веће, евентуално давати дневнице када имају седнице. Подсетимо, пре 7-8 година је почело плаћање запослених у већу, то се никада пре у историји Ужица није радило. Укинути непотребни кабинет градоначелника, то такође никада у историји Ужица није постојало. Укинути дневнице одборницима, бити одборник је част и привилегија, па ко неће да ради бесплатно – широко му поље. Исто важи и за чланове управних и надзорних одбора. До 2006. се, треба рећи, ништа од тога није плаћало, све то и јесте уведено када се садашњи градоначелник први пут дохватио функције. Наравно, то што важи за одборнике, још више важи за председавајућег скупштине, може ту и тамо по која дневница, али ове силне милионе одвајати, па то је чист безобразлук и лоповлук.
Дакле, само престанком плаћања разних башибозлука, уштедело би се годишње барем педесет милиона динара, а са тим парама чудо може да се направи.
Директоре установа и јавних предузећа бирали би, заиста, на конкурсу, а главно мерило би било ефикасност у раду, а оно подразумева укидање измишљених радних места, за мужеве, жене, децу, сестаре, швалерке и сличне… Очигледно, што би стара пословица рекла, новца има довољно, него није добро распоређен.
Има ли у Ужицу одговорних и озбиљних људи, који би били спремни да се не боре за себе, већ за град? Наравно да има, сви ми знамо барем по десетак таквих, тако да би се листа од 67 кандидата лако направила, само је потребно мало вере и успех не би изостао. То се мора десити у сваком месту у Србији, ако нам је стало до оздрављења. Ако ћемо препустити да нас и даље воде ови који су нас до сада водили, лако је предвидети како ћемо, као нација, завршити.
Наравно, све те уштеде на укидању непотребних функција и трошкова би омогућило и укидање већине градских такси, које до скора нису ни постојале, а свакако и до смањења пореза на имовину и укидања бесмислене еколошке таксе. Општина је деценијама функционисала са једним начелником, а сад их има четири. Вратимо на старо и ето и више новца, него од еколошке таксе. Списак уштеда је дугачак, а простора у новинама мало, зато остављам нешто и за наредне бројеве. Размислите о овоме, прочитајте мало о историји Ужица, па ћете видети да су се одборници у предратно доба управо бирали по оваквом принципу. Доста је политиканства, мегаломаснких идеја, које ће други да плаћају, мора се располагати буџетом одговорно и рационално.
Ако мислите да је ова идеја фиксација, чак и будалаштина, у реду, немам ништа против, ако сте задовољни радом локалне власти и мислите да не може боље или вам је лакше да други буду на функцијама, а да ви са кухињског прозора пљуцкате за њима, шта да се ради, моје је да предложим… Само да знате, године пролазе, они фино и лагано животаре на нашој грбачи, сваке четири године вас наваћаре да изађете и гласате за њих…. То је оно што већ деценијама гледамо, зар није крајње време да нешто урадимо и за нас?
Дакле, да допунимо наслов текста – Власт не треба критиковати, треба је победити.
Душан Ђуровић
