SUGRAĐANI: VLASTIMIR JOKIĆ
Vlastimir Jokić, koga svi zovu Vlasto, Užičanin je koji je polovinu svog života posvetio fudbalskom klubu „Sloboda“. Danas ima 81 godinu, a pune četiri decenije je bio igrač, trener i u upravi ovog kluba.
Vlasto je završio Višu pedagošku školu, a zatim upisao Pravni fakultet. Međutim, nije ga završio, kako kaže, zbog fudbala.
– Sa 16 sam počeo da igram u „Slobodi“, a pošto sam bio veoma mlad, morao sam da imam specijalne preglede. U tom timu neki fudbaleri su bili stariji od mene i po 15 godina. Tada se treniralo utorkom i četvrtkom, a nedeljom su bile utakmice. Trenirali smo po livadama, na starom igralištu na kome nije bilo trave, u Velikom parku, u Turici. Eto, mi smo tada trenirali samo dva puta nedeljno, a danas treniraju i pre i posle podne i to skoro svaki dan. Zato mislim da fudbal, pored toga takvog rada, nije mnogo napredovao. U moje vreme, tih pedesetih godina, nije bilo profesionalnog fudbala. Svi su ili učili ili radili. U mom timu su bili visoki intelektualci, sudije, doktori i drugi. Od 1955. godine počeli su da nas plaćaju, ali bonovima. Dobijali smo bon za ishranu za koji smo mogli da u nekadašnjoj kafani „Pariz“, gde je danas tržni centar, pojedemo pet do šest ćevapa. To je bio naš profesionalizam – seća se Vlasto kako se igrao fudbal početkom druge polovine prošlog veka.
Da u to vreme neko ima sopstvene kopačke bilo je na granici mašte. A i kopačke su u to vreme bile sasvim drugačije.
– Sećam se ekonoma Milana koji nam je delio klupske kopačke pred utakmicu. Kopačke su bile sa kramponima koji su se ubadali ekserima. Dešavalo se da u sred utakmice ispadne krampon i onda počne da žulja ekser. Izlazilo se iz igre, išlo se u svlačionicu i čekićem se ponovo zakuca krampon. Samo je jedan fudbaler imao svoje kopačke, koje je dobio od nekoga, a mi smo to gledali kao da je imao automobil. Inače, nisu mogle da se kupe, jer ih kod nas nije bilo.
Vlasto je tada radio kao nastavnik, a zatim je prešao u saobraćajno preduzeće „Raketa“ u kome je proveo preko 30 godina. Dugo godina je bio direktor užičkog dela nekadašnjeg SOUR i odatle je penzionisan. U radni staž mu je i uračunato i tri do četiri godine fudbalskog profesionalizma.
Vlasto se seća svojih saigrača, ali, kako kaže, na žalost, većina danas nije sa nama.
– Sa mnom je igrao Milenko Đurić, čuveni Đed, profesor, zatim Mijo Jovanović, inžinjer građevine, i on je prvi fudbaler iz Užica koji je igrao u Crvenoj zvezdi, onda Keblo Vulović i drugi. Kao trener trenirao sam neprevaziđenog Pavlovića zvanog Pavika, koji je prvo igrao u Požegi, zatim u Slobodi i Crvenoj zvezdi, a igrao je i za reprezentaciju sveta. Zatim tu su bili i Đorić i Krivokuća, državni reprezentativci. Mislim da je Krivokuća i dalje najbolji fudbaler Srbije. On je fudbal shvatao kao zabavu, a ne kao profesionalnu obavezu. Otišao je u Crvenu zvezdu, gde je imao jaku povredu. U Slobodi su bila veoma dobri igrači i Šone Vitić i Loker. Tu je bio i Drulović. Druletov otac je radio u „Raketi“ i često je dolazio kod mene u kancelariju. Jednom mi je rekao da ima sina, koji igra dobro fudbal. Otišao sam u Novu Varoš da ga gledam. Igrao je levo krilo i to mnogo dobro. Doveo sam ga u Užice i možda nije prošlo godinu dana, otišao je u Rad u Beograd, koji je je bio tada mnogo dobar tim. Takođe i Dragoslav Gardić sa Carine, bio je izuzetno levo krivo. Završio je u Kanadi kao fudbaler. Imao je nekog, a otišao je kada je tamo tek počeo da se razvija ovaj fudbal. On je dobro prošao – kaže Vlasto, koji je fudbal igrao id 1953. do 1965. godine, a prestao je jer je imao težu povredu.
Nakon igračke karijere, Vlasto je završio višu trenersku školu u Beogradu i i bio je druga generacija sudija u Užicu.
– Imao sam prilike i poziva da se profesionalno bavim igračkim i trenerskim poslom, ali nisam napuštao posao u „Raketi“. Da li sam pogrešio ili nisam, ne znam. Imao sam ponuda da idem u Crvenu zvezdu za vreme Miljana Miljanića, ali se nije to kao danas moglo otići. Otac mi je bio privatnik, imao je radnju, pa je u tome vreme malo smetalo i bilo još nekih nekorektnih stvari. I nije mi žao što nisam napustio Užice, jer imam jedan kompletiran život, dva sina i četvoro unučadi. Na mesto trenera u Slobodi došao sam krajem šezdesetih. Već sam nabrojao neke igrače, a tim su uglavnom činili Užičani. Iz podmlatka sam povukao četiri igrača. Među njima je Srboljub Srbo Stamenković. Kada sam ga video, pitao sam trenera podmlatka šta će on ovde. Odmah sam video da je to majstor fudbala, a za mali fudbal svetski igrač. U velikom fudbalu je bio izuzetno talentovan, dribler. Nije dugo bio kod mene u Slobodi. Igrali smo utakmicu protiv Crvene zvezde na pripremama u Bratuncu. Imao sam poznanstva u Crvenoj zvezdi i doveo sam prvi tim Zvezde kao goste. Bratunac je malo mesto i svi su došli da gledaju, a došlo je još nekoliko autobusa. Na toj utakmici je igrao Srbo, a golman u Zvezdi je bio Petrović. Srbo je dao fantastičan gol iz slobodnog udarca i to mu je bila legitimacija. Otišo je u Zvezdu. Na žalost, neslavno je završio. Srbo nije voleo da mnogo trenira. Obično ti fudbaleri koji su izuzetno nadareni, ne bi se reklo da su mnogo radni. Bio je sjajan fudbaler – rekao je Vlasto i dodao da se Nemanje Vidića seća iz podmlatka, iako ga nije trenirao.
Užice je nekada bio grad fudbala.
– U Užicu je tada bilo sedam fudbalskih klubova: „Sloboda“; „Prvi partizan“ koji je imao jak tim; „Sevojno“, koje je bilo korektan sportski tim; „Jedinstvo“ uvek korektno; „Raketa“ je imala fudbalski klub, koji sam ja osnovao; GP „Zlatibor“ i godinu dana je postojao FK „Sloga ugostiteljstvo“. Tada su ti klubovi imali makar po jednog dobrog igrača. A danas imamo „Slobodu“ i „Jedinstvo“. Bilo je i tada teško raditi u fudbalu, jer nikada nije bilo velikih para. Sada čujem, „Sloboda“ je u krizi i da nema para, a ja kažem da nikada nije imala para. Jedno vreme „Sloboda“ je igrala u bivšoj Jugoslaviji sa „Spartakom“, „Budućnosti“ …
Posle trenerske karijere, Vlasto je bio član uprave i predsednik kluba, posle Mira Rajića.
– Dok sam bio predsednik ušli smo u drugu saveznu ligu. Od igračke karijere, pa trenerske, ipak je najteže voditi klub i biti predsednik – zaključio je naš sagovornik.
Kaže za ovih 40 godina provedenih u „Slobodi“ nagledao se svega i svačega u fudbalu.
– Ali, ovo što danas doživljava „Sloboda“ mislim da je sportsko dno. Pratim događaje, ali ne idem na utakmice. Sve zavisi od glave. Mislim da je čak od trenera i fudbalera bitnije ko vodi klub, ali su to ljudi iz nekih političkih ili društvenih pobuda. Ako ga vode ljudi koji ne vole fudbal, onda neće biti nikakvog uspeha. Ne znam ko vodi, ni ko je predsednik, ali rezultati pokazuju, imaju samo dva boda i zadnji su na tabeli. To je katastrofa. Ako „Sloboda“ ispadne, a „Zlatibor“ iz Čajetine upadne, onda više nemam reči, kakva je to katastrofa za užički fudbal. Onda će nam na ovom stadionu, u gradu sa ovoliko stanovnika, igrati neki klub iz Kremana ili nekog drugog sela. To je najveća sportska blamaža. Srpski fudbal je u velikoj krizi, zato što je sve spalo na Zvezdu i Partizan. Neka su Čačak, Kraljevo i Užice bili veliki centri, koji su okupljali hiljade gledalaca – rekao je Vlasto.
Zvezdana Gligorijević (Užička nedelja 996)
