СУГРАЂАНИ: ВЛАСТИМИР ЈОКИЋ
Властимир Јокић, кога сви зову Власто, Ужичанин је који је половину свог живота посветио фудбалском клубу „Слобода“. Данас има 81 годину, а пуне четири деценије је био играч, тренер и у управи овог клуба.
Власто је завршио Вишу педагошку школу, а затим уписао Правни факултет. Међутим, није га завршио, како каже, због фудбала.
– Са 16 сам почео да играм у „Слободи“, а пошто сам био веома млад, морао сам да имам специјалне прегледе. У том тиму неки фудбалери су били старији од мене и по 15 година. Тада се тренирало уторком и четвртком, а недељом су биле утакмице. Тренирали смо по ливадама, на старом игралишту на коме није било траве, у Великом парку, у Турици. Ето, ми смо тада тренирали само два пута недељно, а данас тренирају и пре и после подне и то скоро сваки дан. Зато мислим да фудбал, поред тога таквог рада, није много напредовао. У моје време, тих педесетих година, није било професионалног фудбала. Сви су или учили или радили. У мом тиму су били високи интелектуалци, судије, доктори и други. Од 1955. године почели су да нас плаћају, али боновима. Добијали смо бон за исхрану за који смо могли да у некадашњој кафани „Париз“, где је данас тржни центар, поједемо пет до шест ћевапа. То је био наш професионализам – сећа се Власто како се играо фудбал почетком друге половине прошлог века.
Да у то време неко има сопствене копачке било је на граници маште. А и копачке су у то време биле сасвим другачије.
– Сећам се економа Милана који нам је делио клупске копачке пред утакмицу. Копачке су биле са крампонима који су се убадали ексерима. Дешавало се да у сред утакмице испадне крампон и онда почне да жуља ексер. Излазило се из игре, ишло се у свлачионицу и чекићем се поново закуца крампон. Само је један фудбалер имао своје копачке, које је добио од некога, а ми смо то гледали као да је имао аутомобил. Иначе, нису могле да се купе, јер их код нас није било.
Власто је тада радио као наставник, а затим је прешао у саобраћајно предузеће „Ракета“ у коме је провео преко 30 година. Дуго година је био директор ужичког дела некадашњег СОУР и одатле је пензионисан. У радни стаж му је и урачунато и три до четири године фудбалског професионализма.
Власто се сећа својих саиграча, али, како каже, на жалост, већина данас није са нама.
– Са мном је играо Миленко Ђурић, чувени Ђед, професор, затим Мијо Јовановић, инжињер грађевине, и он је први фудбалер из Ужица који је играо у Црвеној звезди, онда Кебло Вуловић и други. Као тренер тренирао сам непревазиђеног Павловића званог Павика, који је прво играо у Пожеги, затим у Слободи и Црвеној звезди, а играо је и за репрезентацију света. Затим ту су били и Ђорић и Кривокућа, државни репрезентативци. Мислим да је Кривокућа и даље најбољи фудбалер Србије. Он је фудбал схватао као забаву, а не као професионалну обавезу. Отишао је у Црвену звезду, где је имао јаку повреду. У Слободи су била веома добри играчи и Шоне Витић и Локер. Ту је био и Друловић. Друлетов отац је радио у „Ракети“ и често је долазио код мене у канцеларију. Једном ми је рекао да има сина, који игра добро фудбал. Отишао сам у Нову Варош да га гледам. Играо је лево крило и то много добро. Довео сам га у Ужице и можда није прошло годину дана, отишао је у Рад у Београд, који је је био тада много добар тим. Такође и Драгослав Гардић са Царине, био је изузетно лево криво. Завршио је у Канади као фудбалер. Имао је неког, а отишао је када је тамо тек почео да се развија овај фудбал. Он је добро прошао – каже Власто, који је фудбал играо ид 1953. до 1965. године, а престао је јер је имао тежу повреду.
Након играчке каријере, Власто је завршио вишу тренерску школу у Београду и и био је друга генерација судија у Ужицу.
– Имао сам прилике и позива да се професионално бавим играчким и тренерским послом, али нисам напуштао посао у „Ракети“. Да ли сам погрешио или нисам, не знам. Имао сам понуда да идем у Црвену звезду за време Миљана Миљанића, али се није то као данас могло отићи. Отац ми је био приватник, имао је радњу, па је у томе време мало сметало и било још неких некоректних ствари. И није ми жао што нисам напустио Ужице, јер имам један комплетиран живот, два сина и четворо унучади. На место тренера у Слободи дошао сам крајем шездесетих. Већ сам набројао неке играче, а тим су углавном чинили Ужичани. Из подмлатка сам повукао четири играча. Међу њима је Србољуб Србо Стаменковић. Када сам га видео, питао сам тренера подмлатка шта ће он овде. Одмах сам видео да је то мајстор фудбала, а за мали фудбал светски играч. У великом фудбалу је био изузетно талентован, дриблер. Није дуго био код мене у Слободи. Играли смо утакмицу против Црвене звезде на припремама у Братунцу. Имао сам познанства у Црвеној звезди и довео сам први тим Звезде као госте. Братунац је мало место и сви су дошли да гледају, а дошло је још неколико аутобуса. На тој утакмици је играо Србо, а голман у Звезди је био Петровић. Србо је дао фантастичан гол из слободног ударца и то му је била легитимација. Отишо је у Звезду. На жалост, неславно је завршио. Србо није волео да много тренира. Обично ти фудбалери који су изузетно надарени, не би се рекло да су много радни. Био је сјајан фудбалер – рекао је Власто и додао да се Немање Видића сећа из подмлатка, иако га није тренирао.
Ужице је некада био град фудбала.
– У Ужицу је тада било седам фудбалских клубова: „Слобода“; „Први партизан“ који је имао јак тим; „Севојно“, које је било коректан спортски тим; „Јединство“ увек коректно; „Ракета“ је имала фудбалски клуб, који сам ја основао; ГП „Златибор“ и годину дана је постојао ФК „Слога угоститељство“. Тада су ти клубови имали макар по једног доброг играча. А данас имамо „Слободу“ и „Јединство“. Било је и тада тешко радити у фудбалу, јер никада није било великих пара. Сада чујем, „Слобода“ је у кризи и да нема пара, а ја кажем да никада није имала пара. Једно време „Слобода“ је играла у бившој Југославији са „Спартаком“, „Будућности“ …
После тренерске каријере, Власто је био члан управе и председник клуба, после Мира Рајића.
– Док сам био председник ушли смо у другу савезну лигу. Од играчке каријере, па тренерске, ипак је најтеже водити клуб и бити председник – закључио је наш саговорник.
Каже за ових 40 година проведених у „Слободи“ нагледао се свега и свачега у фудбалу.
– Али, ово што данас доживљава „Слобода“ мислим да је спортско дно. Пратим догађаје, али не идем на утакмице. Све зависи од главе. Мислим да је чак од тренера и фудбалера битније ко води клуб, али су то људи из неких политичких или друштвених побуда. Ако га воде људи који не воле фудбал, онда неће бити никаквог успеха. Не знам ко води, ни ко је председник, али резултати показују, имају само два бода и задњи су на табели. То је катастрофа. Ако „Слобода“ испадне, а „Златибор“ из Чајетине упадне, онда више немам речи, каква је то катастрофа за ужички фудбал. Онда ће нам на овом стадиону, у граду са оволико становника, играти неки клуб из Кремана или неког другог села. То је највећа спортска бламажа. Српски фудбал је у великој кризи, зато што је све спало на Звезду и Партизан. Нека су Чачак, Краљево и Ужице били велики центри, који су окупљали хиљаде гледалаца – рекао је Власто.
Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 996)
Легенда „Слободе“ added by Užička Nedelja on
View all posts by Užička Nedelja →