DEJAN PETROVIĆ – TRUBAČ
Rođen u Dubokom, u porodici gde se truba prenosila sa kolena na koleno generacijama, Dejan Petrović danas stvara novi pravac na srpskoj trubačkoj sceni. Dejan i njegov brat Darko su četvrta generacija trubača. Prvi je trubu zasvirao Dejanov pradeda Tanasije, zatim Danilo, a njega nasledio sin Mićo, najpoznatiji srpski trubač, koji je prvi svetom proneo slavu ovog instrumenta.
– Odrastao sam u selu Duboko, gde sam živeo do srednje škole. Osnovnu školu sam završio na Čakovini, u izdvojenom odeljenju OŠ „Nada Matić“. Završio sam Elektrotehničku školu i to tri godine redovno, a četvrtu vanredno. Bila mi je želja da upišem i završim Višu elektrotehničku u Čačku, ali želje su jedno, a mogućnosti su drugo. Razlog je posao. Kada sam krenuo u prvi razred srednje škole, dva meseca posle toga, ostao sam bez oca. Onda su neplanirano počele da se dešavaju neke stvari, nove obaveze. Kao dete od 15 godina trebalo je da odmah počnem da radim, da se družim sa očevim prijateljima, da sa njima sarađujem, posle škole da idem kod njih na probe, na sviranja… Naravno da se poremete neke želje i svakidašnji život. Jedva sam i ove tri godine srednje škole izdržao zbog fizičkog napora – rekao je Dejan na početku našeg razgovora.
Dejan pamti prvu trubu koju je dobio od svog oca Mića i prvu pesmu koju je naučio da svira.
– U petoj godini sam dobio prvu trubu na poklon od pokojnog oca i već od osme godine sam krenuo d a savlađujem note i prve tonove. Prvu pesmu koju mi je pokojni otac pokazao i koju me je naučio je „Jutros mi je ruža procvetala”. Kada sam imao 10 godina otac je došao na ideju da napravi dečiji orkestar, u kome bih bio ja i deca njegovih kolega. I u toj desetoj godini sam imao prvu svirku u jednom naselju u Požegi. Sećam je se kao da je juče bilo. Mi smo tu više bili kao atrakcija, nego što smo zadovoljavali mušterije, koje su nas zvale da sviramo. Nismo znali mnogo pesama da sviramo, mislim da smo znali negde oko 15. Ali, tih 15 pesama, na insistiranje moga oca, naučili smo do perfekcije. On je bio pravi perfekcionista. I tada je to lepo zvučalo i od tada kreće moj muzički život – seća se Dejan.
Kao što je rekao, kada je imao 15 godina, posle smrti oca, krenuo je neverovatan obrt u njegovom životu.
– Sve što mi je do tada bilo normalno, druženje sa decom, igranje fudbala, to se bukvalno prekinulo preko noći. Nestaje… Posvetio sam se trubi, jer sam imao želju da nasledim oca i opravdam poverenje koje je imao u mene. Od tada kreću razne stvari u životu, od padova do uspeha, ali to se svakome u životu događa. Sada kada pogledam unazad, što je rekao Sinan Sakić u svojoj jednoj pesmi, „da se opet rodim, živeo bih isto, spreman i na sreću i na tugu“. Naravno, jedino bih promenio da ne ostanem bez oca. Samo verom u boga, u sebe, u svoju porodicu i u svoj bend, uspeo sam da doguram gde sam sada – kaže naš sagovornik.
Dejan kaže da je orkestar njegovog oca nastavio da svira sam još godinu dana posle smrti Mića Petrovića, a da je on nastavio da svira sa orkestrom koji je otac formirao.
– Dešavale su se razne turbulencije. Posle očeve smrti napustilo nas je četiri člana benda, deca očevih kolega, tako da je bilo raznih stresova. Dolazile su i odlazile mnoge kolege, ali sam ipak došao do toga da sam skupio ekipu koja je u poslednjih dvadeset godina sa mnom. Zadovoljan sam ljudima što sviraju danas sa mnom, a i oni sa mnom. Inače, nisam imao neku podršku u samom početku. Čak su neke očeve kolege, koje su bile bliski sa njim, govorile da Mićova deca neće više svirati. Ali, kao što se vidi sada, uspeo sam da sve to prevaziđem. Kroz ceo život, a i danas postoji samo jedno pravilo – rad, red i disciplina – rekao je svetski prvak trube.
Početkom 2001. godine Dejan je izdao prvi CD „Sećanje na Mića Petrovića“, u ZAM produkciji, koja je u to vreme bila zaista jaka.
– Dobro se sećam da nas je Raka Đokić lepo prihvatio zbog mog oca. Od tada kreće neverovatan uspeh. Vežbali smo neprekidno, ulagali u sebe, a onda su počele da dolaze nagrade u Guči. Prve godine, 1998. godine, sa svojim orkestrom nastupio sam kao dete i dobili smo nagradu za najbolji orkestar. Naredne godine osvojio sam prvu trubu i 2000-te godine dobili smo opet nagradu za najbolji orkestar. U 2001. godini, prva godina posle očeve smrti, prešli smo u konkurenciju sa starijim orkestrima, a 2002. godine sam dobio nagradu za najizvornije muziciranje, 2003. godine nagradu najbolji orkestar, 2005. godine osvojio sam zlatnu trubu, a 2006. godine sam dobio Majstorsko pismo – rekao je Dejan, koji je dobijanjem Majstorskog pisma postao najmlađi majstor trube i istoriji Dragačevskog sabora.
U naredne dve godine dolazi dupla kruna.
– Prva je Zlatna truba 2009. godine, a 2010. godine, kao pobednik iz 2009. godine, predstavljao sam Srbiju na prvom Međunarodnom takmičenju za Prvu trubu sveta. Tada sam pobedio i tada sam rekao sebi, da ako dobijem Prvu trubu sveta, kada budem sišao sa bine više se nikada neću takmičiti u Guči. I od 2010. godine se više ne takmičimo u Guči, a svake godine održimo revijalni koncert – rekao je majstor trube, koji je u Guči osvojio sve što je moglo da se osvoji.
On kaže da je još kao dete imao viziju da nešto promeni u svom životu, a pre svega je mislio na pravac njegovog muzičkog života
– Da sam ostao na tome da imam klasičan trubački orkestar, ovim poslom se danas sigurno ne bih bavio. Da moja upornost i želja nisu uspeli i urodili plodom, ne bih se bavio muzikom ili bih se možda bavio, ali na ko zna kakav način. Sigurno ne bih bio klasičan tezgaroš, jer na raznim veseljima ispunjavati želje onima koji imaju psihičke problem, ne bih mogao da podnesem. Često se dešavalo da kada dođem kući sa neke svirke, nisam mogao da zaspim zbog stresa. Pitao sam se zašto neko meni i mojim članovima benda psuje majku i slično? A onda, 2007. godine, dešava se preokret, kada smo kao formacija Big bend nastupili na Kustendorf festivalu u Mokroj Gori. Odatle kreće taj put koji je urodio plodom . U toku 2009. godine smo izdali prvi CD u formaciji benda.
Na tom CD-u se našla numera „Vrtlog“, koja je bukvalno zavrtela sve, donela dugo očekivani uspeh, numera koja je postala svetski poznata.
– „Vrtlog“ je nastao 2001. godine i godinama je stajao u kompjuteru. Tu kompoziciju sam napravio sa tadašnjim bubnjarem mog benda Milovanom Sretenovićem Mikšom, koji mi po familijarnoj liniji dođe deda, a nekada je svirao bubnjeve u grupi Tina. Mikša je započeo tu stvar, a ja sam jedno veče svratio do mesta gde smo stalno godinama vežbali, koje smo zvali „kućica“, i pitao ga šta je to?! I zajedno, uz čašicu rakije, napravili smo pesmu. Tada nismo bili svesni šta smo napravili, a postalo nam je, te 2009. godine, jasno da smo napravili svetski hit. Nisam čuo da postoji takva kompozicija, koja nema reči, već samo instrumentalna muzika, da je toliko postala popularna. Baš pre neki dan mi je drug iz Grčke, sa neke žurke, koja nema veze sa Srbima, poslao snimak gde su pustili „Vrtlog“. Svi su igrali. Smatram da nam je „Vrtlog“ lična karta benda – rekao je Dejan.
Još dok se takmičio u Guči, sa samo 17 godina postao je popularan za mnoge estradne ličnosti. Među prvima je bila Svetlana Ražnatović Ceca.
– Bila je 2003. godina kada sam sa 17 godina na Marakani svirao Cecin koncert pred 100.000 ljudi. To je bio prvi koncert gde smo se pojavili pred tolikom masom ljudi. Sa Cecom sam sarađivao punih 13 godina i danas smo ostali u super odnosima. Razišli su nam se ti muzički pravci, a i nama je obim posla postao veći. Počeli smo da pravimo neku svoju priču za naše sviranje i orkestar je krenuo u nekom svom pravcu i cilju. Svirali smo sa mnogim estradnim ličnostima, a koje lično cenim i poštujem, u Areni, Sava centru, Domu sindikata… Radili smo skoro sa svim poznatim pevačima i pevačicama i to na njihovim muzičkim projektima, CD-ovima, koncertima. Sa nekim ljudima, koje mi se nisu svideli, nisam radio. Inače, kada neko kaže estrada, lično pomislim na nešto najgore, jer me asocira na Farmu, Zadrugu ili bilo koji drugi rijaliti program, gde su najgori pevači i pevačice. Ali, ovo je takva zemlja, ako nemate dobar marketing, ne možete ništa da napraviti, bez obzira koliko je vaš proizvod dobar. I to je u bilo kom poslu tako. Dakle, sve se odvijalo kroz naš kvalitet, o kome se pričalo od usta do usta, pa intervjui na raznim televizijama… To je već krenulo da se zahuktava samo od sebe. Dospeli smo u taj neki krug estradnih voda Srbije i to samo uz rad.
Na pitanje od kuda baš da krene nekim novim stilom muzike i to još trubom, rekao je:
– Kao dete nisam samo slušao trubačku muziku, već sve, sem opere. Ne kažem da opera nije kvalitetna muzika, jednostavno nešto mi ne prija, mada imam veliko poštovanje prema toj vrsti muzike i umetnicima koji je izvode. Slušao sam fank i rokenrol. Možda me je društvo povuklo da to slušam, jer sam dosta tih muzičkih pravaca naučio uz Mikšu, koji je svirao tada sa nama, a koji je ceo život roker. Došao je u moj bend jer smo familija i da nam pomogne kada smo ostali bez oca. Počeo sam da razmišljam na tu temu da kombinujem našu muziku sa popularnim svetskim hitovima ili muzikom iz filmova, popa, roka, kako domaćih, tako i stranih pesama. Prva pesma koju smo obradili, koja je stvarno napravila haos, da su ljudi zanemeli kada su je čuli, kao da smo ne znam šta uradili, bila je „Englishman in New York“ od Stinga. Ljudi su bili oduševljeni, kao da smo mi napravili neku novu pesmu, a to je bila samo obrada, koju smo mi na neki svoj način obradili i ubacili par segmenata iz naših šumadijskih kola. Tu je u pitanju fuzija zvuka tradicionalnih instrumenata trubačkog orkestra i drugih instrumenata koji predstavljaju suprotnost tome, poput spoja zvuka trube i distorzije na električnoj gitari. Kao pri svakoj fuziji, oslobađa se velika energija. Posle toga kreće Flojd i dosta drugih obrada. Kada sam uverio da se narodu baš sviđa ta muzika, krenuli smo da istražujemo koje pesme možemo da obradimo. Dosta smo probali i vežbali, a ima onih koje su otpale, jer nisu mogle aranžerski da se prilagode na trubu.
Nedavno su Dejan i Big bend, kao nešto novo, odsvirali nekadašnji hit „Jelena“ od grupe Kilo i po.
– „Jelena“ je prelepa pesma i više sam je obradio iz svojih lokal-patriotskih i emotivnih razloga, zbog pokojnog Spase, koji je za tu pesmu radio i muziku i aranžman. Znao sam njegovu životnu priču od njegove supruge i da nije imao razumevanja kod članova benda. Ta grupa je imala veliki potencijal da postane velika rok grup, ali … Mi smo nacija koja mora da ima jednog vođu, bilo da je to bend, firma ili bilo šta drugo. U mom bendu saslušam razmišljanja svih članova, ali sam uvek ja taj koji donese odluku, jer, da li pogrešio ili ne, lakše mi je da samog sebe kritikujem, nego da krivicu svaljujem na nekog drugog. A kada dođe do uspeha, a dolazi se, volim da taj uspeh podelim sa njima.
Takođe, Dejan se nedavno našao u veoma teškoj situaciji kada je bio učesnik u emisiji „Nikad nije kasno“.
– Tada su bili našu Užičani Mita i Ratko Erić. Izbegavao sam da budem u emisijama u kojima se odlučuje, ali Žika je to forsirao. Nisam hteo, jer su mi obojica prijatelji. Bilo mi je teško odlučiti, da sam mogao, dao bih im obojici prvo mesto. Ali, ne odlučujem samo ja, niti se nešto specijalno pitam za odlučivanje. I kada je bilo finale, koga ću bodovati psihički mi je teško palo. Produkcija mi nije dala da nekom iz Užica dam maksimalnih 12 bodova, ali su na sreću i Mita i Ratko bili pri vrhu, Ratko drugi, Mita treći. I Mita i Ratko su napravili jedan veliki i dobar uspeh. U toj emisiji sam sa svojim orkestrom nastupao sa Ratkom.
Konkretne planove Dejan za sada nema, ali kaže da su uvek planovi bili: rad, red i disciplina, da uvek ulažu u sebe i da vežbaju, jer ostalo dolazi samo od sebe.
Delio je scenu i sa svetskim muzičarima na Egzitu, na kome je učestvovao dva puta, na Bir festu, u Areni, ali se ne opterećuje sa tim. Ipak, pitali smo ga da li ima nekog posebnog, svetski poznatog muzičara, sa kojim bi želeo da sarađuje, on kaže:
– Ima dosta njih koje volim da slušam i postoji mogućnost da sarađujem sa njima, ali otom-potom. Više forsiram svoju muziku. Više gledam kvalitet svog koncerta i kako će proći. Imamo dosta autorske muzike. Izbacujemo stvar po stvar preko interneta, jer je CD postao preskup trošak. CD-ovi su postali kao vizit karte, a koje mnogo koštaju. Mi ne plaćamo muziku i aranžmane, jer mi to sami radimo, imamo svoj studio i tako dosta uštedimo. I sada su društvene mreže nešto što se najviše gleda i sluša. Bolje je da na svaki tri do četiri meseca uradimo jednu kompoziciju, kojoj ćemo da posvetimo pažnju, nego da čekamo neko izdanje CD-a. Veliku pažnju poklanjamo našim koncertima. Na Bir festu smo svirali pred sto hiljada ljudi. I to je bilo predivno. Kada lupim dlan o dlan, publika ponovi to, ili kada zapevaju horski, a to je nešto što tera suze na oči.
Njegov posao je temperamentan i kaže da nikada ne zna gde će sledeći mesec da bude.
– Volim da radim i da sviram, da pravim atmosferu na koncertima, da publiku muzički dižem i pokrećem. To je za mene nešto neverovatno i zbog toga ovo radim. Ja sam čovek sa dva kofera u ruci, u jednoj je prtljag, a u drugoj truba. A moj život je na tri mesta: 33 posto živim u Beogradu, 33 posto u Užicu i 33 posto u automobilu. Prošle godine, prema evidenciji koju je vodio menadžer, u julu i avgustu smo imala 48 nastupa, od čega 46 javnih nastupa, koncerata, i dve privatne svirke. Retko idemo na te privatne svirke, jer one moraju dobro da se plate. Ako radimo koncerte, onda ne možemo tezgariti na svakom mestu – dodao je Dejan.
Svaki slobodan trenutak Dejan voli da provede sa svojom suprugom Brankom i ćerkom Jovanom.
– Ćerka ide u peti razred. Ne znam, valjda prateći svoj posao, nisam ni video kako je porasla. Čini mi se da je preko noći porasla, jer više nema razgovora otac i dete, već neki prijateljski odnos. Danas su deca pametnija, nego što smo mi bili. Ona je, uslovno rečeno, velika devojka i tatina mezimica, i svaki trenutak slobodnog života gledam da provedemo sa njom i mojom suprugom – rekao je Dejan.
Ekipa koja je stalno zajedno broji 17 članova. Pored Dejana u Big bendu su 12 muzičara, a tu su i tonac, menadžer i tri vozača. Trube još sviraju Bogdan i Lazar Đurić, rođaci iz Ježevice, Dejanov brat Darko Petrović, Miloš Mijailović iz Sevojna, Milan Vlašković iz Družetića kod Čačka, zatim Milorad Ostojić iz Karana – bas truba, Dalibor Jović iz Dubokog – udaraljke i perkusie, Dejan Sretenović iz Dubokog – bubanj, Miloš Miladinović iz Sevojna – električna gitara, Branko Pavlović sa Zlatibora – bas gitara i Aco Petrović sa Carine – pevač. Dragoljub Marković iz Šapca je tonac, a menadžer je iz Beograda. Dejan je sa ovim svojim orkestrom više puta pomagao humanitarne akcije ili pojedine slučajeve, ali ne voli tu vrstu „reklame“.
Zvezdana Gligorijević (Užička nedelja 996)
