Не бих никад био тезгарош

- Неке очеве колеге, које су биле блиски са њим, говориле да Мићова деца неће више свирати. Али, као што се види сада, успео сам да све то превазиђемо - Да сам остао на томе да имам класичан трубачки оркестар, овим послом се данас сигурно не бих бавио - „Јелена“ је прелепа песма и више сам је обрадио из својих локал-патриотских и емотивних разлога, због покојног Спасе - Велику пажњу поклањамо нашим концертима. На Бир фесту смо свирали пред сто хиљада људи. Било је предивно, то је нешто што ми тера сузе на очи - Волим да радим и да свирам, да правим атмосферу на концертима, да публику музички дижем и покрећем -

ДЕЈАН ПЕТРОВИЋ – ТРУБАЧ
Рођен у Дубоком, у породици где се труба преносила са колена на колено генерацијама, Дејан Петровић данас ствара нови правац на српској трубачкој сцени. Дејан и његов брат Дарко су четврта генерација трубача. Први је трубу засвирао Дејанов прадеда Танасије, затим Данило, а њега наследио син Мићо, најпознатији српски трубач, који је први светом пронео славу овог инструмента.
– Одрастао сам у селу Дубоко, где сам живео до средње школе. Основну школу сам завршио на Чаковини, у издвојеном одељењу ОШ „Нада Матић“. Завршио сам Електротехничку школу и то три године редовно, а четврту ванредно. Била ми је жеља да упишем и завршим Вишу електротехничку у Чачку, али жеље су једно, а могућности су друго. Разлог је посао. Када сам кренуо у први разред средње школе, два месеца после тога, остао сам без оца. Онда су непланирано почеле да се дешавају неке ствари, нове обавезе. Као дете од 15 година требало је да одмах почнем да радим, да се дружим са очевим пријатељима, да са њима сарађујем, после школе да идем код њих на пробе, на свирања… Наравно да се поремете неке жеље и свакидашњи живот. Једва сам и ове три године средње школе издржао због физичког напора – рекао је Дејан на почетку нашег разговора.
Дејан памти прву трубу коју је добио од свог оца Мића и прву песму коју је научио да свира.
– У петој години сам добио прву трубу на поклон од покојног оца и већ од осме године сам кренуо д а савлађујем ноте и прве тонове. Прву песму коју ми је покојни отац показао и коју ме је научио је „Јутрос ми је ружа процветала”. Када сам имао 10 година отац је дошао на идеју да направи дечији оркестар, у коме бих био ја и деца његових колега. И у тој десетој години сам имао прву свирку у једном насељу у Пожеги. Сећам је се као да је јуче било. Ми смо ту више били као атракција, него што смо задовољавали муштерије, које су нас звале да свирамо. Нисмо знали много песама да свирамо, мислим да смо знали негде око 15. Али, тих 15 песама, на инсистирање мога оца, научили смо до перфекције. Он је био прави перфекциониста. И тада је то лепо звучало и од тада креће мој музички живот – сећа се Дејан.


Као што је рекао, када је имао 15 година, после смрти оца, кренуо је невероватан обрт у његовом животу.
– Све што ми је до тада било нормално, дружење са децом, играње фудбала, то се буквално прекинуло преко ноћи. Нестаје… Посветио сам се труби, јер сам имао жељу да наследим оца и оправдам поверење које је имао у мене. Од тада крећу разне ствари у животу, од падова до успеха, али то се свакоме у животу догађа. Сада када погледам уназад, што је рекао Синан Сакић у својој једној песми, „да се опет родим, живео бих исто, спреман и на срећу и на тугу“. Наравно, једино бих променио да не останем без оца. Само вером у бога, у себе, у своју породицу и у свој бенд, успео сам да догурам где сам сада – каже наш саговорник.
Дејан каже да је оркестар његовог оца наставио да свира сам још годину дана после смрти Мића Петровића, а да је он наставио да свира са оркестром који је отац формирао.
– Дешавале су се разне турбуленције. После очеве смрти напустило нас је четири члана бенда, деца очевих колега, тако да је било разних стресова. Долазиле су и одлазиле многе колеге, али сам ипак дошао до тога да сам скупио екипу која је у последњих двадесет година са мном. Задовољан сам људима што свирају данас са мном, а и они са мном. Иначе, нисам имао неку подршку у самом почетку. Чак су неке очеве колеге, које су биле блиски са њим, говориле да Мићова деца неће више свирати. Али, као што се види сада, успео сам да све то превазиђем. Кроз цео живот, а и данас постоји само једно правило – рад, ред и дисциплина – рекао је светски првак трубе.


Почетком 2001. године Дејан је издао први CD „Сећање на Мића Петровића“, у ЗАМ продукцији, која је у то време била заиста јака.
– Добро се сећам да нас је Рака Ђокић лепо прихватио због мог оца. Од тада креће невероватан успех. Вежбали смо непрекидно, улагали у себе, а онда су почеле да долазе награде у Гучи. Прве године, 1998. године, са својим оркестром наступио сам као дете и добили смо награду за најбољи оркестар. Наредне године освојио сам прву трубу и 2000-те године добили смо опет награду за најбољи оркестар. У 2001. години, прва година после очеве смрти, прешли смо у конкуренцију са старијим оркестрима, а 2002. године сам добио награду за најизворније музицирање, 2003. године награду најбољи оркестар, 2005. године освојио сам златну трубу, а 2006. године сам добио Мајсторско писмо – рекао је Дејан, који је добијањем Мајсторског писма постао најмлађи мајстор трубе и историји Драгачевског сабора.
У наредне две године долази дупла круна.
– Прва је Златна труба 2009. године, а 2010. године, као победник из 2009. године, представљао сам Србију на првом Међународном такмичењу за Прву трубу света. Тада сам победио и тада сам рекао себи, да ако добијем Прву трубу света, када будем сишао са бине више се никада нећу такмичити у Гучи. И од 2010. године се више не такмичимо у Гучи, а сваке године одржимо ревијални концерт – рекао је мајстор трубе, који је у Гучи освојио све што је могло да се освоји.
Он каже да је још као дете имао визију да нешто промени у свом животу, а пре свега је мислио на правац његовог музичког живота
– Да сам остао на томе да имам класичан трубачки оркестар, овим послом се данас сигурно не бих бавио. Да моја упорност и жеља нису успели и уродили плодом, не бих се бавио музиком или бих се можда бавио, али на ко зна какав начин. Сигурно не бих био класичан тезгарош, јер на разним весељима испуњавати жеље онима који имају психичке проблем, не бих могао да поднесем. Често се дешавало да када дођем кући са неке свирке, нисам могао да заспим због стреса. Питао сам се зашто неко мени и мојим члановима бенда псује мајку и слично? А онда, 2007. године, дешава се преокрет, када смо као формација Биг бенд наступили на Кустендорф фестивалу у Мокрој Гори. Одатле креће тај пут који је уродио плодом . У току 2009. године смо издали први CD у формацији бенда.
На том CD-у се нашла нумера „Вртлог“, која је буквално завртела све, донела дуго очекивани успех, нумера која је постала светски позната.
– „Вртлог“ је настао 2001. године и годинама је стајао у компјутеру. Ту композицију сам направио са тадашњим бубњарем мог бенда Милованом Сретеновићем Микшом, који ми по фамилијарној линији дође деда, а некада је свирао бубњеве у групи Тина. Микша је започео ту ствар, а ја сам једно вече свратио до места где смо стално годинама вежбали, које смо звали „кућица“, и питао га шта је то?! И заједно, уз чашицу ракије, направили смо песму. Тада нисмо били свесни шта смо направили, а постало нам је, те 2009. године, јасно да смо направили светски хит. Нисам чуо да постоји таква композиција, која нема речи, већ само инструментална музика, да је толико постала популарна. Баш пре неки дан ми је друг из Грчке, са неке журке, која нема везе са Србима, послао снимак где су пустили „Вртлог“. Сви су играли. Сматрам да нам је „Вртлог“ лична карта бенда – рекао је Дејан.
Још док се такмичио у Гучи, са само 17 година постао је популаран за многе естрадне личности. Међу првима је била Светлана Ражнатовић Цеца.
– Била је 2003. година када сам са 17 година на Маракани свирао Цецин концерт пред 100.000 људи. То је био први концерт где смо се појавили пред толиком масом људи. Са Цецом сам сарађивао пуних 13 година и данас смо остали у супер односима. Разишли су нам се ти музички правци, а и нама је обим посла постао већи. Почели смо да правимо неку своју причу за наше свирање и оркестар је кренуо у неком свом правцу и циљу. Свирали смо са многим естрадним личностима, а које лично ценим и поштујем, у Арени, Сава центру, Дому синдиката… Радили смо скоро са свим познатим певачима и певачицама и то на њиховим музичким пројектима, CD-овима, концертима. Са неким људима, које ми се нису свидели, нисам радио. Иначе, када неко каже естрада, лично помислим на нешто најгоре, јер ме асоцира на Фарму, Задругу или било који други ријалити програм, где су најгори певачи и певачице. Али, ово је таква земља, ако немате добар маркетинг, не можете ништа да направити, без обзира колико је ваш производ добар. И то је у било ком послу тако. Дакле, све се одвијало кроз наш квалитет, о коме се причало од уста до уста, па интервјуи на разним телевизијама… То је већ кренуло да се захуктава само од себе. Доспели смо у тај неки круг естрадних вода Србије и то само уз рад.
На питање од куда баш да крене неким новим стилом музике и то још трубом, рекао је:
– Као дете нисам само слушао трубачку музику, већ све, сем опере. Не кажем да опера није квалитетна музика, једноставно нешто ми не прија, мада имам велико поштовање према тој врсти музике и уметницима који је изводе. Слушао сам фанк и рокенрол. Можда ме је друштво повукло да то слушам, јер сам доста тих музичких праваца научио уз Микшу, који је свирао тада са нама, а који је цео живот рокер. Дошао је у мој бенд јер смо фамилија и да нам помогне када смо остали без оца. Почео сам да размишљам на ту тему да комбинујем нашу музику са популарним светским хитовима или музиком из филмова, попа, рока, како домаћих, тако и страних песама. Прва песма коју смо обрадили, која је стварно направила хаос, да су људи занемели када су је чули, као да смо не знам шта урадили, била је „Englishman in New York“ од Стинга. Људи су били одушевљени, као да смо ми направили неку нову песму, а то је била само обрада, коју смо ми на неки свој начин обрадили и убацили пар сегмената из наших шумадијских кола. Ту је у питању фузија звука традиционалних инструмената трубачког оркестра и других инструмената који представљају супротност томе, попут споја звука трубе и дисторзије на електричној гитари. Као при свакој фузији, ослобађа се велика енергија. После тога креће Флојд и доста других обрада. Када сам уверио да се народу баш свиђа та музика, кренули смо да истражујемо које песме можемо да обрадимо. Доста смо пробали и вежбали, а има оних које су отпале, јер нису могле аранжерски да се прилагоде на трубу.


Недавно су Дејан и Биг бенд, као нешто ново, одсвирали некадашњи хит „Јелена“ од групе Кило и по.
– „Јелена“ је прелепа песма и више сам је обрадио из својих локал-патриотских и емотивних разлога, због покојног Спасе, који је за ту песму радио и музику и аранжман. Знао сам његову животну причу од његове супруге и да није имао разумевања код чланова бенда. Та група је имала велики потенцијал да постане велика рок груп, али … Ми смо нација која мора да има једног вођу, било да је то бенд, фирма или било шта друго. У мом бенду саслушам размишљања свих чланова, али сам увек ја тај који донесе одлуку, јер, да ли погрешио или не, лакше ми је да самог себе критикујем, него да кривицу сваљујем на неког другог. А када дође до успеха, а долази се, волим да тај успех поделим са њима.
Такође, Дејан се недавно нашао у веома тешкој ситуацији када је био учесник у емисији „Никад није касно“.
– Тада су били нашу Ужичани Мита и Ратко Ерић. Избегавао сам да будем у емисијама у којима се одлучује, али Жика је то форсирао. Нисам хтео, јер су ми обојица пријатељи. Било ми је тешко одлучити, да сам могао, дао бих им обојици прво место. Али, не одлучујем само ја, нити се нешто специјално питам за одлучивање. И када је било финале, кога ћу бодовати психички ми је тешко пало. Продукција ми није дала да неком из Ужица дам максималних 12 бодова, али су на срећу и Мита и Ратко били при врху, Ратко други, Мита трећи. И Мита и Ратко су направили један велики и добар успех. У тој емисији сам са својим оркестром наступао са Ратком.
Конкретне планове Дејан за сада нема, али каже да су увек планови били: рад, ред и дисциплина, да увек улажу у себе и да вежбају, јер остало долази само од себе.
Делио је сцену и са светским музичарима на Егзиту, на коме је учествовао два пута, на Бир фесту, у Арени, али се не оптерећује са тим. Ипак, питали смо га да ли има неког посебног, светски познатог музичара, са којим би желео да сарађује, он каже:
– Има доста њих које волим да слушам и постоји могућност да сарађујем са њима, али отом-потом. Више форсирам своју музику. Више гледам квалитет свог концерта и како ће проћи. Имамо доста ауторске музике. Избацујемо ствар по ствар преко интернета, јер је CD постао прескуп трошак. CD-ови су постали као визит карте, а које много коштају. Ми не плаћамо музику и аранжмане, јер ми то сами радимо, имамо свој студио и тако доста уштедимо. И сада су друштвене мреже нешто што се највише гледа и слуша. Боље је да на сваки три до четири месеца урадимо једну композицију, којој ћемо да посветимо пажњу, него да чекамо неко издање ЦД-а. Велику пажњу поклањамо нашим концертима. На Бир фесту смо свирали пред сто хиљада људи. И то је било предивно. Када лупим длан о длан, публика понови то, или када запевају хорски, а то је нешто што тера сузе на очи.
Његов посао је темперaментан и каже да никада не зна где ће следећи месец да буде.
– Волим да радим и да свирам, да правим атмосферу на концертима, да публику музички дижем и покрећем. То је за мене нешто невероватно и због тога ово радим. Ја сам човек са два кофера у руци, у једној је пртљаг, а у другој труба. А мој живот је на три места: 33 посто живим у Београду, 33 посто у Ужицу и 33 посто у аутомобилу. Прошле године, према евиденцији коју је водио менаџер, у јулу и августу смо имала 48 наступа, од чега 46 јавних наступа, концерата, и две приватне свирке. Ретко идемо на те приватне свирке, јер оне морају добро да се плате. Ако радимо концерте, онда не можемо тезгарити на сваком месту – додао је Дејан.


Сваки слободан тренутак Дејан воли да проведе са својом супругом Бранком и ћерком Јованом.
– Ћерка иде у пети разред. Не знам, ваљда пратећи свој посао, нисам ни видео како је порасла. Чини ми се да је преко ноћи порасла, јер више нема разговора отац и дете, већ неки пријатељски однос. Данас су деца паметнија, него што смо ми били. Она је, условно речено, велика девојка и татина мезимица, и сваки тренутак слободног живота гледам да проведемо са њом и мојом супругом – рекао је Дејан.
Екипа која је стално заједно броји 17 чланова. Поред Дејана у Биг бенду су 12 музичара, а ту су и тонац, менаџер и три возача. Трубе још свирају Богдан и Лазар Ђурић, рођаци из Јежевице, Дејанов брат Дарко Петровић, Милош Мијаиловић из Севојна, Милан Влашковић из Дружетића код Чачка, затим Милорад Остојић из Карана – бас труба, Далибор Јовић из Дубоког – удараљке и перкусие, Дејан Сретеновић из Дубоког – бубањ, Милош Миладиновић из Севојна – електрична гитара, Бранко Павловић са Златибора – бас гитара и Ацо Петровић са Царине – певач. Драгољуб Марковић из Шапца је тонац, а менаџер је из Београда. Дејан је са овим својим оркестром више пута помагао хуманитарне акције или поједине случајеве, али не воли ту врсту „рекламе“.

Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 996)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.