SVE SE OKRENULO NAGLAVAČKE
Čudno smo mi neko društvo. Zaista. Upravo gledam uživo prenos uragana Irme, koji pustoši Floridu, kažu, juče je trebalo da se evakuiše nekih šest i po miliona ljudi. Gradonačelnik Napulja u Floridi izjavljuje kako su se godinama spremali za ovo…. Šest i po miliona ljudi… Pa to je cela Srbija. A mi u našoj ulici, gde ima šest baba, osam penzionera i 12 nas dokonaša, ne bi mogli da se dogovorimo da svi u isto vreme izađemo ispred kuće, a kamoli da negde organizovano krenemo…. A da ne pričam o zgradi na Slanuši, gde nam je redakcija, u kojoj nema svetla u hodniku duže od 15 godina, gde niko od komšija neće da čisti hodnik, zgrada je u raspadu, a stanari, sustanari i neki razni nepoznati, menjaju se kao da živimo na beogradskoj štajgi… Ne, ne živi u toj zgradi neki neuk i siroma‘ svet, ima tu svetskih putnika, bankara, sudija, inženjera, biznismena. Ima svega, samo sloge i empatije nema. Ništa bolje nije ni na samoj Slanuši (za nadobudne novoužičane, to je raskrsnica, sa okolinom, iznad graninte Opštine, odmah levo od Pašinovca), gde je poslednjih godina otvorena gomila „ugostiteljskih objekata“, pa vikendom gledamo ponos Užica i okolnih brda, omladinke i omladince, kako vijaju i urlaju levo-desno, pijani, goli, ludi, blesavi, a okolne ulice i ulaze pretvorili su u javne WC-e, sve komplet, i mala i velika nužda, i to bez repušine, a nije ništa neobično da zateknemo uzorne omladince kako puše u krug neke smotane cigare, čudnog mirisa. Često upadaju, pijani i ludi, u okolna dvorišta, čupaju i kradu cveće i voće, a pristojan svet ne sme ni da izađe iz kuće da ih upozori, jer nije mudro izaći pred urlajući čopor omladinaca, a sve češće i pomahnitalih omladinki. Evo, upravo dok ovo pišem, pola jedan noću, nedelja na ponedeljak, trubači imaju mini koncert na ulici prema Rakijskoj, a u pauzi uzorni omladinci i omladinke urlaju, zvižde i podvriskuju. Naravno, narodne milicije, koju redovno plaćamo svaki mesec, nema ni iz korova. Nema šanse da vidiš policajca, osim ponekad u Šininoj kafani, kada, važni zauzmu sto, sve u uniformi… Komunalna policija je plesala samo jedno leto, sada su i oni u dubokoj ilegali, nisu ludi da negde izađu, pa da nešto nađu, ko će praviti zapisnik i zamerati se narodu. Nisu ludi da se zameraju, zar ovako nije najbolje, plata redovna svaki mesec, a nikome ne smetaju…
Kako je otvoren „elitni ugostiteljski objekat“ odjednom su Drugovi iz vlasti premestili kontejnere na suprotnu stranu ulice, na jedini trotoar koji postoji, taman da pešaci moraju ići kolovozom ne bi li ih lakše smašili nestrpljivi vozači… Malo je što su kontejneri zauzeli trotoar, nego je neko počeo u te kontejnere da prosipa nekakvo ulje, koje su temeljno naokolo razmazali pešaci i automobili, pa je sve pretvoreno u pravi svinjac. Na sve ovo treba napomenuti da se ulice u ovom kraju, po genijalnom programu Tihomira Petkovića, peru jednom mesečno, a nekada i ređe, nekada smo mogli da se oslonimo na kišu, da ona, ničim izazvana, besplatno obavi pranje, al‘ udarila ova žega, pa nema spasa ni od majke Prirode… Posebno omiljeni javni WC za većinu uzornih omladinaca je zid Jokanovića kuće, gledam juče onu jadnu ogradu iznad te „zakonom zaštićene lepše strane Užica“ (omiljena floskula kretenizovanih samozvanih Užičana), koja se ko zna kada raspala i samo je pitanje trenutka kada će se neka pijana omladinka stropoštati pravo u javni WC… Naravno, ima naokolo gomila pristojno i redovno plaćenih državnih službenika, a postale su te kafane omiljeno stecište sadašnjih naprednjačkih funkcionera i blejača koji se nadaju da će se jednog dana i oni domoći državnog kazana, ali svima njima nije ni na kraj pameti da bilo šta poprave, predlože, upozore, jer, NISU ONI ODAVDE. Upravo tako, mnogi stvarno nisu odavde, a u njihovim selima tarabe ionako niko već decenijama ne popravlja, ali ima i onih koji baš jesu odavde, ali su našli da im je pametnije da ćute i čuvaju taj majušni deo kazana koji mesečno zahvataju, jer mogu i bez toga da ostanu. I na sve to dolazi ponovo mudra odluka još mudrijeg Tihomira Petkovića da se ulična rasveta uključuje oko 21 sat, tako da barem sat i po, tumaramo po neopranim ulicama, izbegavajući kontejnere, izmet, mokraću, sumanute automobiliste koje uopšte ne zanima što su na trotoarima kontejneri, džipovi i bašte okolnih biznismena i njihovih biznisa, a posebno u debelom luku zaobilazimo raspevanu i razdrljenu omladinu, sve sa flašama u rukama…
A za to vreme, na Floridi se za dan-dva evakuiše šest i po miliona ljudi…
Tako im i treba, što bi rekli pomahnitali profesionalni Srbi po društvenim mrežama, tako im i treba kada su nas bombardovali, kada Harpom menjaju vreme, kada GMO koriste da unište i ovladaju svetom, kada su ih osnovali masoni, kada su NATO pakt, kada izigravaju svetske policajce, kada imaju para i kada ne znaju da uživaju, nego samo rade, zato ih i Bog (sve sa veliko B) i kažnjava.
Gledam danas onu veselu Šarulju, prednja fasada, sa Bajine strane, prema Muzeju, potpuno pocrnela, a do juče smo se divili što je za nju (da li bi Mikica?) osvojena nagrada za arhitektonsko rešenje, pa pomislih, kada je ova fasada ovako crna, kakva li su nam tek pluća, ali koga briga, vozićemo mi i dalje, i više, i to sa osobitim ponosom i zadovoljstvom, kako to samo glupi i nadobudni umeju, evropsko smeće koje je odavno u normalnom svetu zabranjeno. Koga briga za pluća i porcnelu Šarulju, važno je da se pravi kružni tok, to veliko naučno dostignuće i građevinsko pregnuće. Koga briga za izmet po neopranoj Slanuši, kada udaramo granit ispred opštine….
I dok se na Floridi evakuiše šest i po miliona u par dana, u Srbiji je najvažnije pitanje zašto je neka Blek Rouz napustila Farmu, a srpskoj sreći nema kraja, udala se zvezda Granda, Đokovići dobili prinovu, a PONOS SRBIJE, u vidu novih oficira, promoviše se javno na ulicama glavnog grada, kao što je red i decenijski običaj.
Nego, nisam o svemu ovome hteo da pišem, ali je to bilo jače od mene, što i ne treba da čudi, već je pola dva noću, a i dalje u blizini zavija neka pevaljka, sve sa posetiocima, što u kafani, što van kafane, iako pristojan svet ustaje za 4-5 sati i ide na posao, da bi nekako preživeo do sledećeg meseca i platio porez ovim neradnicima iz državnih službi, kojima je posao i obaveza makar da nam obezbede miran san.
Hteo sam da prozborim o cirkusu koji se odvija ovih dana, o kopernikanskom obrtu Vučića i njegovih, koji su podržali formiranje kosovske vlade sve sa Haradinajem na čelu. Zločincem, razume se. Barem je tako Vučić tvrdio. I ostale patrijote. Naravno, mi, da upotrebim onu floskulu, običan narod, ne možemo znati da li je to neka nova Vučićeva kalkulacija ili su mu jednostavno u Briselu naredili da omogući formiranje vlade, što bi trebalo da smiri strasti na Kosovu, ali je prosto zapanjujuće da Vučić to mrtav hladan uradi, a do juče je tog istog Haradinaja proglašavao najgorim čovekom na svetu. Ili je upravo u tome fina ironija tih Zapadnjaka, da onaj ko je bio najveći nacionalista, napravi najveću izdaju, po merilima upravo njegovih dojučerašnjih kolega – profesionalnih Srba i zajapurenih nacionalpatriota. Međutim, tu čudima teško obolele političke scene nije kraj. Potpuno je razumljivo što su ga nacionalpatrioti odmah počeli pljuvati, proglašavajući ga Vukom Brankovićem, to se od takvih i očekivalo, ali je, barem za mene, nastao potpuni šok, kada su počela da pljušte saopštenja tzv. građanske opozicije koja ga je, takođe napadala sa istih ultranacionalističkih pozicija. Sve se okrenulo naopačke! Važno je napasti protivnika, uvek, na svakom mestu i u svakoj prilici, dobiti koji sitan politički poen, makar protivnik radio ono što bi i mi, ali nismo imali volje, a ni hrabrosti. I posle se čude što im govore da su svi isti, da niko ne valja i da nema razlike među tom gomilom partija koje postoje. Što bi stara setna pesma rekla – šta to beše ljubav, pardon, program? Ili sam ja u zabludi, možda je Vučićeva SNS oduvek bila prozapadnjačka građanska partija, a DS leglo nacionalizma i antievropizma… A tek cirkus postaje veći kada se pročitaju komentari simpatizera tih partija po društvenim mrežama, oni koji su do juče govorili da je Kosovo odavno izgubljeno i nije već godinama deo Srbije, da ga je priznalo više od pola čovečanstva, odjednom su počeli da se busaju u patrijotske grudi, da pozivaju na ustanak protiv Vučića Brankovića, protiv domaćih izdajnika end stranih plaćenika, protiv onih koji rade po diktatu Zapada, sad oni ne daju Kosovo i neće njima ona stara kurva Evropa uređivati šta ćemo raditi u suverenoj i slobodarskoj Srbiji. I antifašističkoj, podrazumeva se. Sa druge strane, Vučićevi botovi, koji su do juče harangovali protiv Haradinaja i svakog ko se usudi da kaže da Kosovo nije Srbija, koji su od svitanja do sumraka klicali Kosovo je srce Srbije i ti fazoni, sada su počeli da izmišljaju besmilice kako se u kosovsku vladu ušlo radi bolje kontrole, da su Srbi praktično izradili Haradinaja kao malca i sve u tom, glupom i besmislenom duhu. Principijelno, nema šta.
Kada čovek sve to vidi, postaje mu savršeno jasno da su se nad ovom zemljom poodavno nadvili crni oblaci i nemaju nameru skoro da se razilaze. Što napisah u podnaslovu – nama uragani nisu potrebni, dovoljni smo sami sebi. Prinicipijelnost, poštenje, iskrenost? Nema toga u Srbiji. Srbija je postala džinovsko Potemkinovo selo, veliki rijaliti, u kome svi igraju svoje zamišljene uloge, svi, kao Hemfri, naherenog šešira, tek što su stigli iz Kazablanke, svi su opušteni, nasmejani, tako cool, a nema pas čestito za šta da ih ujede (a tako bi rado za ujed naplatili pare od opštine…). Srbija je među najsiromašnijim zemljama na svetu, Užice se i bukvalno raspada, tone u mrak i glib, a svi trućaju o lepšoj strani Srbije, I love Užice, Kosovo je najskuplja srpska reč i razne druge poskočice za zamlaćivanje širokih narodnih masa.
Život nam je postao potpuno tup i prozaičan, a internet je omogućio, na žalost, da se ta tupost potpuno proširi i i postane mejnstrim. A, ako je ko i preživeo internet poplavu besmislica, tu je ova nova Pink Farma da ga dotuče. Do kraja.
U šta se svet pretvori od one benigne i vedre pesmice -Don’t worry be happy… Danas bi, mirne duše, taj song mogao biti predlog za novu srpsku himnu…
A za to vreme, na Floridi šest i po miliona ljudi spremno za evakuaciju…
Toni Stanković (Užička nedelja 968)
P.S. I gle čuda! Što da bude normalno, kada može blesavo – ulična rasveta na Slanuši ne radi po mraku, ali zato radi danju! – Još jedan dokaz potpunog raspada sistema lokalne samouprave – danas svi lampioni rade i to ceo bogovetni dan! Sretoh komšiju na ulici, pita me koji je broj u Opštini, zvao je da prijavi, da isključe lampione, ne može da gleda kako se uludo rasipa i novac i energija…
