СВЕ СЕ ОКРЕНУЛО НАГЛАВАЧКЕ
Чудно смо ми неко друштво. Заиста. Управо гледам уживо пренос урагана Ирме, који пустоши Флориду, кажу, јуче је требало да се евакуише неких шест и по милиона људи. Градоначелник Напуља у Флориди изјављује како су се годинама спремали за ово…. Шест и по милиона људи… Па то је цела Србија. А ми у нашој улици, где има шест баба, осам пензионера и 12 нас доконаша, не би могли да се договоримо да сви у исто време изађемо испред куће, а камоли да негде организовано кренемо…. А да не причам о згради на Слануши, где нам је редакција, у којој нема светла у ходнику дуже од 15 година, где нико од комшија неће да чисти ходник, зграда је у распаду, а станари, сустанари и неки разни непознати, мењају се као да живимо на београдској штајги… Не, не живи у тој згради неки неук и сирома‘ свет, има ту светских путника, банкара, судија, инжењера, бизнисмена. Има свега, само слоге и емпатије нема. Ништа боље није ни на самој Слануши (за надобудне новоужичане, то је раскрсница, са околином, изнад гранинте Општине, одмах лево од Пашиновца), где је последњих година отворена гомила „угоститељских објеката“, па викендом гледамо понос Ужица и околних брда, омладинке и омладинце, како вијају и урлају лево-десно, пијани, голи, луди, блесави, а околне улице и улазе претворили су у јавне WC-е, све комплет, и мала и велика нужда, и то без репушине, а није ништа необично да затекнемо узорне омладинце како пуше у круг неке смотане цигаре, чудног мириса. Често упадају, пијани и луди, у околна дворишта, чупају и краду цвеће и воће, а пристојан свет не сме ни да изађе из куће да их упозори, јер није мудро изаћи пред урлајући чопор омладинаца, а све чешће и помахниталих омладинки. Ево, управо док ово пишем, пола један ноћу, недеља на понедељак, трубачи имају мини концерт на улици према Ракијској, а у паузи узорни омладинци и омладинке урлају, звижде и подврискују. Наравно, народне милиције, коју редовно плаћамо сваки месец, нема ни из корова. Нема шансе да видиш полицајца, осим понекад у Шининој кафани, када, важни заузму сто, све у униформи… Комунална полиција је плесала само једно лето, сада су и они у дубокој илегали, нису луди да негде изађу, па да нешто нађу, ко ће правити записник и замерати се народу. Нису луди да се замерају, зар овако није најбоље, плата редовна сваки месец, а никоме не сметају…
Како је отворен „елитни угоститељски објекат“ одједном су Другови из власти преместили контејнере на супротну страну улице, на једини тротоар који постоји, таман да пешаци морају ићи коловозом не би ли их лакше смашили нестрпљиви возачи… Мало је што су контејнери заузели тротоар, него је неко почео у те контејнере да просипа некакво уље, које су темељно наоколо размазали пешаци и аутомобили, па је све претворено у прави свињац. На све ово треба напоменути да се улице у овом крају, по генијалном програму Тихомира Петковића, перу једном месечно, а некада и ређе, некада смо могли да се ослонимо на кишу, да она, ничим изазвана, бесплатно обави прање, ал‘ ударила ова жега, па нема спаса ни од мајке Природе… Посебно омиљени јавни WC за већину узорних омладинаца је зид Јокановића куће, гледам јуче ону јадну ограду изнад те „законом заштићене лепше стране Ужица“ (омиљена флоскула кретенизованих самозваних Ужичана), која се ко зна када распала и само је питање тренутка када ће се нека пијана омладинка стропоштати право у јавни WC… Наравно, има наоколо гомила пристојно и редовно плаћених државних службеника, а постале су те кафане омиљено стециште садашњих напредњачких функционера и блејача који се надају да ће се једног дана и они домоћи државног казана, али свима њима није ни на крај памети да било шта поправе, предложе, упозоре, јер, НИСУ ОНИ ОДАВДЕ. Управо тако, многи стварно нису одавде, а у њиховим селима тарабе ионако нико већ деценијама не поправља, али има и оних који баш јесу одавде, али су нашли да им је паметније да ћуте и чувају тај мајушни део казана који месечно захватају, јер могу и без тога да остану. И на све то долази поново мудра одлука још мудријег Тихомира Петковића да се улична расвета укључује око 21 сат, тако да барем сат и по, тумарамо по неопраним улицама, избегавајући контејнере, измет, мокраћу, сумануте аутомобилисте које уопште не занима што су на тротоарима контејнери, џипови и баште околних бизнисмена и њихових бизниса, а посебно у дебелом луку заобилазимо распевану и раздрљену омладину, све са флашама у рукама…
А за то време, на Флориди се за дан-два евакуише шест и по милиона људи…
Тако им и треба, што би рекли помахнитали професионални Срби по друштвеним мрежама, тако им и треба када су нас бомбардовали, када Харпом мењају време, када ГМО користе да униште и овладају светом, када су их основали масони, када су НАТО пакт, када изигравају светске полицајце, када имају пара и када не знају да уживају, него само раде, зато их и Бог (све са велико Б) и кажњава.
Гледам данас ону веселу Шаруљу, предња фасада, са Бајине стране, према Музеју, потпуно поцрнела, а до јуче смо се дивили што је за њу (да ли би Микица?) освојена награда за архитектонско решење, па помислих, када је ова фасада овако црна, каква ли су нам тек плућа, али кога брига, возићемо ми и даље, и више, и то са особитим поносом и задовољством, како то само глупи и надобудни умеју, европско смеће које је одавно у нормалном свету забрањено. Кога брига за плућа и порцнелу Шаруљу, важно је да се прави кружни ток, то велико научно достигнуће и грађевинско прегнуће. Кога брига за измет по неопраној Слануши, када ударамо гранит испред општине….
И док се на Флориди евакуише шест и по милиона у пар дана, у Србији је најважније питање зашто је нека Блек Роуз напустила Фарму, а српској срећи нема краја, удала се звезда Гранда, Ђоковићи добили принову, а ПОНОС СРБИЈЕ, у виду нових официра, промовише се јавно на улицама главног града, као што је ред и деценијски обичај.
Него, нисам о свему овоме хтео да пишем, али је то било јаче од мене, што и не треба да чуди, већ је пола два ноћу, а и даље у близини завија нека певаљка, све са посетиоцима, што у кафани, што ван кафане, иако пристојан свет устаје за 4-5 сати и иде на посао, да би некако преживео до следећег месеца и платио порез овим нерадницима из државних служби, којима је посао и обавеза макар да нам обезбеде миран сан.
Хтео сам да прозборим о циркусу који се одвија ових дана, о коперниканском обрту Вучића и његових, који су подржали формирање косовске владе све са Харадинајем на челу. Злочинцем, разуме се. Барем је тако Вучић тврдио. И остале патријоте. Наравно, ми, да употребим ону флоскулу, обичан народ, не можемо знати да ли је то нека нова Вучићева калкулација или су му једноставно у Бриселу наредили да омогући формирање владе, што би требало да смири страсти на Косову, али је просто запањујуће да Вучић то мртав хладан уради, а до јуче је тог истог Харадинаја проглашавао најгорим човеком на свету. Или је управо у томе фина иронија тих Западњака, да онај ко је био највећи националиста, направи највећу издају, по мерилима управо његових дојучерашњих колега – професионалних Срба и зајапурених националпатриота. Међутим, ту чудима тешко оболеле политичке сцене није крај. Потпуно је разумљиво што су га националпатриоти одмах почели пљувати, проглашавајући га Вуком Бранковићем, то се од таквих и очекивало, али је, барем за мене, настао потпуни шок, када су почела да пљуште саопштења тзв. грађанске опозиције која га је, такође нападала са истих ултранационалистичких позиција. Све се окренуло наопачке! Важно је напасти противника, увек, на сваком месту и у свакој прилици, добити који ситан политички поен, макар противник радио оно што би и ми, али нисмо имали воље, а ни храбрости. И после се чуде што им говоре да су сви исти, да нико не ваља и да нема разлике међу том гомилом партија које постоје. Што би стара сетна песма рекла – шта то беше љубав, пардон, програм? Или сам ја у заблуди, можда је Вучићева СНС одувек била прозападњачка грађанска партија, а ДС легло национализма и антиевропизма… А тек циркус постаје већи када се прочитају коментари симпатизера тих партија по друштвеним мрежама, они који су до јуче говорили да је Косово одавно изгубљено и није већ годинама део Србије, да га је признало више од пола човечанства, одједном су почели да се бусају у патријотске груди, да позивају на устанак против Вучића Бранковића, против домаћих издајника енд страних плаћеника, против оних који раде по диктату Запада, сад они не дају Косово и неће њима она стара курва Европа уређивати шта ћемо радити у сувереној и слободарској Србији. И антифашистичкој, подразумева се. Са друге стране, Вучићеви ботови, који су до јуче харанговали против Харадинаја и сваког ко се усуди да каже да Косово није Србија, који су од свитања до сумрака клицали Косово је срце Србије и ти фазони, сада су почели да измишљају бесмилице како се у косовску владу ушло ради боље контроле, да су Срби практично израдили Харадинаја као малца и све у том, глупом и бесмисленом духу. Принципијелно, нема шта.
Када човек све то види, постаје му савршено јасно да су се над овом земљом поодавно надвили црни облаци и немају намеру скоро да се разилазе. Што написах у поднаслову – нама урагани нису потребни, довољни смо сами себи. Приниципијелност, поштење, искреност? Нема тога у Србији. Србија је посталa џиновско Потемкиново село, велики ријалити, у коме сви играју своје замишљене улоге, сви, као Хемфри, нахереног шешира, тек што су стигли из Казабланке, сви су опуштени, насмејани, тако cool, а нема пас честито за шта да их уједе (а тако би радо за ујед наплатили паре од општине…). Србија је међу најсиромашнијим земљама на свету, Ужице се и буквално распада, тоне у мрак и глиб, а сви трућају о лепшој страни Србије, I love Ужице, Косово је најскупља српска реч и разне друге поскочице за замлаћивање широких народних маса.
Живот нам је постао потпуно туп и прозаичан, а интернет је омогућио, на жалост, да се та тупост потпуно прошири и и постане мејнстрим. А, ако је ко и преживео интернет поплаву бесмислица, ту је ова нова Пинк Фарма да га дотуче. До краја.
У шта се свет претвори од оне бенигне и ведре песмице -Don’t worry be happy… Данас би, мирне душе, тај сонг могао бити предлог за нову српску химну…
А за то време, на Флориди шест и по милиона људи спремно за евакуацију…
Тони Станковић (Ужичка недеља 968)
П.С. И гле чуда! Што да буде нормално, када може блесаво – улична расвета на Слануши не ради по мраку, али зато ради дању! – Још један доказ потпуног распада система локалне самоуправе – данас сви лампиони раде и то цео боговетни дан! Сретох комшију на улици, пита ме који је број у Општини, звао је да пријави, да искључе лампионе, не може да гледа како се улудо расипа и новац и енергија…
