НЕРАНЏИЋЕВА; ПРИВАТИЗАЦИЈА


1.
Одмах да рашчистимо: иако је Неранџићева насељена углавном приватницима и носи име по правом деветнаестовековном приватнику Илији Наранџићу, једина приватизација овде је насилна узурпација стране и мало јаче у приватним новинама због приватних сећања.
О Ужицу кога више нема неколико Ужичана пише предано и добро; овде ће бити покоји такав ред и набацане успомене, чији ће смисао, ако га има, бити важан и изван уског и стрмог сокака у једином медитеранском граду на континенту.
И добро је што изнад ове приче има и наднаслов, Ужичке зидне новине, јер до пре пар деценија, цео крај био је препознатљив по каменом Рајића зиду, који је држао калдрмисану улицу привијену уз Пашиновац.
Како смо шта уводили, калдрме је било мање и кише су односиле земљу правећи вододерине и пола метра дубоке; на други местима, блато је полако победило педантно слагану калдрму с нагибом са стране, због поменутих киша и бујица са Белог гроба.
Бетон и асфалт; блата нема.
Гарант је боље и примереније времену, ипак, недостаје ми дрвеће надвијено са горњег зида: кад би ме ударила кап код бившег Италијанског ресторана „Пашиновац“, она тешка кишна, трчао сам до почетка зида и онда лагано, заклоњен дрвећем, с камена на камен, кући.

2.
На табли, уличној, пише Неранџић; Искрин ме уредно и стрпљиво исправља казујући да у документима и на надгробном споменику, обореном на старом ужичком гробљу, названом Бело гробље због једног загонетног белог гроба, пише Наранџић.
Да проверавам, нећу. Професор је сигурно у праву. Због те исправке и настојања да се примакнем доброј навици тачности, све о добром Илији покупићу из његовог текста.
Већ у старом крају, крај Требиња, школовао се у манастиру Дужи, и љубав према књизи тад му је усађена заувек. Срећом, што није често код књигољубаца, умео је да обрне пару и стекне иметак. Добро је знати да и то може.
Његово поштење и знање поштовали су и Турци, све док се 1862. нису запутили преко Дрине да се све до смрти скупљају, ћуте и, понекад, болно запевају на српском неку тужну, а пуну наде у повратак Шехер-вароши испод Забучја.
Оставио је 6.000 дуката за градњу Прве основне школе. Велика је то пара била. Оставио је много шта, укључујући и задужбину за школовање надарене сиромашне деце, која је радила све док нисмо пали под ослобођење.
На споменику, јако дуго обореном у шикару, дивљу купину и чичак, пише:
„Илија В. Наранџић, трговац ужички, родио се 17. јула 1803. год. у Херцеговини, окр. требињски у селу Грбешима, умро 13. априла 1869. (по старом календару). Покојник је био велики родољуб и имање своје завештао је на подизање и одржавање школа у свом завичају и вароши Ужицу. Споменик овај подигоше му стараоци масе његове: Лука Митровић и Милан Ј. Ускоковић.“

3.
Откочило се и закотрљало, у приватизацују зашло због једног француског витеза, хрватског држављанина и еуропљанина, који је из Неранџићеве улице, обучен како доликује и значкицом на реверу видљивој само упућенима, отишао у Коштицу, скоро до Јабучњака, на свадбу с пуцањем у јабуку, продајом младе, добром домаћом ракијом и трубачима.
Кад се вратио кући, у Неранџићеву, подсетио ме је на стара југословенска времена наше младости, у којима се могло десити да у каљавој улици заврше чланови председништва СФРЈ после провода на Златибору, у митолошком троуглу Бар – Коцкарница – Титова вила. Какав Бермудски троугао, какви бакрачи.
Сад, конак, уточиште и јатака тражили су у отцепљеном краку улице, оном што преко брдашцета води ка Нади Матић; тај северозападни успон, некад исанкан до бесвести, некако се одвојио и постао прво улица Војка Петровића; кад је демократија довукла традицију у нашу улици, преименована је у Проте Милана Ђурића.
А неодвојиво је, као два ока у глави…
Извини.

4.
Мишкинова и Љиљина мајка Кића, волела је да изрекне древну мудрост: „Кад мајка изгуби сина, иде у Неранџићеву да га тражи.“
Јер, богати Турци, паше, напустили су куће окачене на стрме падине брда, вртове и воћњаке с крушкама кариманкама и бресквама шефтелијама, бунаре испод хладњака и источни ветар, који је дувао и кад у чаршији ваздух стане и спарина притисне; Богати Срби су нестали и ослобођени порока својине, која је, свима добронамернима је то познато, крађа.
Остале су уџерице од набоја, сиротињске, ретко која с окућницом широм од пар корака, у које су усељене породице избегле из Босне, касније и индустријски радници нове петолетке, пристигли из околних села.
Под стамбено.
Светло нередовно, пригушено дрвећем; власти нерадо залазе да се не хабају… Ето граду мрака за послове спорад себе и подасе.

5.
Могло се, пре бетона и осветљења, десити да из земље извадиш сребрни новчић, до пола изронио из ко зна какве прошлости. Рецимо, Leopoldus II, 1682. Или неиспаљен немачки метак из Другог светског, све са угравираним орлом.
Могло се, пре напретка, у јурњави гуштерова по камену, ко зна одакле допремљеном да им буде дом и придржи мало брдо, прочитати упозорење у усамљености после бејби бума и доба кад су све куће и кућерци били пренасељени, живи.
Јер, бар десет кућа је празно. Некима више ни рачуне на праг не бацају. Неке, већ паду склоне, одавно нико не посећује.
А рекло би се, центар.
Илија јесте негде овуда живео, али увек постоји тај утисак да му је додељена улица коју нико не помиње, све са јевтином картом за заборав за све становнике и честито име исписано на плавој табли.
Ако ништа, осујећивање заборава је добар разлог за ову приватизацију.

6.
Некад је више од једног чопора деце летијало около, правећи буку невиђену.
Уредник је имао „специјалку“, најпопуларнију лопту друге половине двадесетог века, с којом смо најрадије пичили испред Цмиљине куће, док јој не дојадимо, па смо се стратешки повлачили ка раскопаном Средића врту. За Ракијски пијац нисмо прошли квалификације, увек је било одраслијих; кад смо ми стигли да мало ми, тај некадашњи центар хришћанског дела града препакован је урбанистички.
Више није био колске ваге, која је била један го.
Чесма, некад део партизанских барикада, све са измаштаним стубом од ружичастог мермера из манастира Рујно и поменуте Прве основне, померена је даље од Конга.
А била је други го.
А и органи власти нису више толерисали чак ни Ускршње утакмице.
Ја сам набавио „Тигар“ кошаркашку, и тукли смо по игралишту Наде Матић до бесвести, или док нас јачи не најуре.
Таква времена; срећом, сви су негде и некад били јачи.

7.
Игор Кордеј је величанствено нацртао Рајића зид, лик професора Рата Мунигуза, нацртан по глувом виолинисти Мију Прндаћу са Брдашцета, кога никад није видео, нити је слике какве било.
Да се памти.
Јер, мајстор станује у Неранџићевој, ма где да је; на његовим цртежима оно магично Ужице и вечита Неранџићева улица се шире.
Довољно је да се упарађен и урађен врати кући, па да покрене причу.
А није само он.

8.
Више пута поменутих вечери при крају јуна, топлих и просветљених довољно за кликере, с мале вађу и чвока-душу, кад булбул и кос на џенарици испред куће Елизабете Лизе Тешић препочну оно своје, испред кућа и с прозора отегнуто би запевао хор мајки Неранџићеве улице.
Свака је отегнуто дозивала име неког дечака, залуђеног лепотом и радошћу, и то се стапало у химну детињству упућену директно месецу окаченом изнад Вујића брда.
Неке од њих су ућутале. У ствари, на други начин мотре на своју вечиту децу у озбиљној доби. Олга је скоро отишла, сад и Злата.
Упозоравамо, редакцијски, остале мајке да не преписују.
Кад мајка тражи сина у Неранџићевој, то може бити и на весеље. Кад син из Неранџићеве тражи мајку које више нема, не ваља…

(Ужичка недеља 967)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.