1.
Odmah da raščistimo: iako je Nerandžićeva naseljena uglavnom privatnicima i nosi ime po pravom devetnaestovekovnom privatniku Iliji Narandžiću, jedina privatizacija ovde je nasilna uzurpacija strane i malo jače u privatnim novinama zbog privatnih sećanja.
O Užicu koga više nema nekoliko Užičana piše predano i dobro; ovde će biti pokoji takav red i nabacane uspomene, čiji će smisao, ako ga ima, biti važan i izvan uskog i strmog sokaka u jedinom mediteranskom gradu na kontinentu.
I dobro je što iznad ove priče ima i nadnaslov, Užičke zidne novine, jer do pre par decenija, ceo kraj bio je prepoznatljiv po kamenom Rajića zidu, koji je držao kaldrmisanu ulicu privijenu uz Pašinovac.
Kako smo šta uvodili, kaldrme je bilo manje i kiše su odnosile zemlju praveći vododerine i pola metra duboke; na drugi mestima, blato je polako pobedilo pedantno slaganu kaldrmu s nagibom sa strane, zbog pomenutih kiša i bujica sa Belog groba.
Beton i asfalt; blata nema.
Garant je bolje i primerenije vremenu, ipak, nedostaje mi drveće nadvijeno sa gornjeg zida: kad bi me udarila kap kod bivšeg Italijanskog restorana „Pašinovac“, ona teška kišna, trčao sam do početka zida i onda lagano, zaklonjen drvećem, s kamena na kamen, kući.
2.
Na tabli, uličnoj, piše Nerandžić; Iskrin me uredno i strpljivo ispravlja kazujući da u dokumentima i na nadgrobnom spomeniku, oborenom na starom užičkom groblju, nazvanom Belo groblje zbog jednog zagonetnog belog groba, piše Narandžić.
Da proveravam, neću. Profesor je sigurno u pravu. Zbog te ispravke i nastojanja da se primaknem dobroj navici tačnosti, sve o dobrom Iliji pokupiću iz njegovog teksta.
Već u starom kraju, kraj Trebinja, školovao se u manastiru Duži, i ljubav prema knjizi tad mu je usađena zauvek. Srećom, što nije često kod knjigoljubaca, umeo je da obrne paru i stekne imetak. Dobro je znati da i to može.
Njegovo poštenje i znanje poštovali su i Turci, sve dok se 1862. nisu zaputili preko Drine da se sve do smrti skupljaju, ćute i, ponekad, bolno zapevaju na srpskom neku tužnu, a punu nade u povratak Šeher-varoši ispod Zabučja.
Ostavio je 6.000 dukata za gradnju Prve osnovne škole. Velika je to para bila. Ostavio je mnogo šta, uključujući i zadužbinu za školovanje nadarene siromašne dece, koja je radila sve dok nismo pali pod oslobođenje.
Na spomeniku, jako dugo oborenom u šikaru, divlju kupinu i čičak, piše:
„Ilija V. Narandžić, trgovac užički, rodio se 17. jula 1803. god. u Hercegovini, okr. trebinjski u selu Grbešima, umro 13. aprila 1869. (po starom kalendaru). Pokojnik je bio veliki rodoljub i imanje svoje zaveštao je na podizanje i održavanje škola u svom zavičaju i varoši Užicu. Spomenik ovaj podigoše mu staraoci mase njegove: Luka Mitrović i Milan J. Uskoković.“
3.
Otkočilo se i zakotrljalo, u privatizacuju zašlo zbog jednog francuskog viteza, hrvatskog državljanina i europljanina, koji je iz Nerandžićeve ulice, obučen kako dolikuje i značkicom na reveru vidljivoj samo upućenima, otišao u Košticu, skoro do Jabučnjaka, na svadbu s pucanjem u jabuku, prodajom mlade, dobrom domaćom rakijom i trubačima.
Kad se vratio kući, u Nerandžićevu, podsetio me je na stara jugoslovenska vremena naše mladosti, u kojima se moglo desiti da u kaljavoj ulici završe članovi predsedništva SFRJ posle provoda na Zlatiboru, u mitološkom trouglu Bar – Kockarnica – Titova vila. Kakav Bermudski trougao, kakvi bakrači.
Sad, konak, utočište i jataka tražili su u otcepljenom kraku ulice, onom što preko brdašceta vodi ka Nadi Matić; taj severozapadni uspon, nekad isankan do besvesti, nekako se odvojio i postao prvo ulica Vojka Petrovića; kad je demokratija dovukla tradiciju u našu ulici, preimenovana je u Prote Milana Đurića.
A neodvojivo je, kao dva oka u glavi…
Izvini.
4.
Miškinova i Ljiljina majka Kića, volela je da izrekne drevnu mudrost: „Kad majka izgubi sina, ide u Nerandžićevu da ga traži.“
Jer, bogati Turci, paše, napustili su kuće okačene na strme padine brda, vrtove i voćnjake s kruškama karimankama i breskvama šeftelijama, bunare ispod hladnjaka i istočni vetar, koji je duvao i kad u čaršiji vazduh stane i sparina pritisne; Bogati Srbi su nestali i oslobođeni poroka svojine, koja je, svima dobronamernima je to poznato, krađa.
Ostale su udžerice od naboja, sirotinjske, retko koja s okućnicom širom od par koraka, u koje su useljene porodice izbegle iz Bosne, kasnije i industrijski radnici nove petoletke, pristigli iz okolnih sela.
Pod stambeno.
Svetlo neredovno, prigušeno drvećem; vlasti nerado zalaze da se ne habaju… Eto gradu mraka za poslove sporad sebe i podase.
5.
Moglo se, pre betona i osvetljenja, desiti da iz zemlje izvadiš srebrni novčić, do pola izronio iz ko zna kakve prošlosti. Recimo, Leopoldus II, 1682. Ili neispaljen nemački metak iz Drugog svetskog, sve sa ugraviranim orlom.
Moglo se, pre napretka, u jurnjavi gušterova po kamenu, ko zna odakle dopremljenom da im bude dom i pridrži malo brdo, pročitati upozorenje u usamljenosti posle bejbi buma i doba kad su sve kuće i kućerci bili prenaseljeni, živi.
Jer, bar deset kuća je prazno. Nekima više ni račune na prag ne bacaju. Neke, već padu sklone, odavno niko ne posećuje.
A reklo bi se, centar.
Ilija jeste negde ovuda živeo, ali uvek postoji taj utisak da mu je dodeljena ulica koju niko ne pominje, sve sa jevtinom kartom za zaborav za sve stanovnike i čestito ime ispisano na plavoj tabli.
Ako ništa, osujećivanje zaborava je dobar razlog za ovu privatizaciju.
6.
Nekad je više od jednog čopora dece letijalo okolo, praveći buku neviđenu.
Urednik je imao „specijalku“, najpopularniju loptu druge polovine dvadesetog veka, s kojom smo najradije pičili ispred Cmiljine kuće, dok joj ne dojadimo, pa smo se strateški povlačili ka raskopanom Sredića vrtu. Za Rakijski pijac nismo prošli kvalifikacije, uvek je bilo odraslijih; kad smo mi stigli da malo mi, taj nekadašnji centar hrišćanskog dela grada prepakovan je urbanistički.
Više nije bio kolske vage, koja je bila jedan go.
Česma, nekad deo partizanskih barikada, sve sa izmaštanim stubom od ružičastog mermera iz manastira Rujno i pomenute Prve osnovne, pomerena je dalje od Konga.
A bila je drugi go.
A i organi vlasti nisu više tolerisali čak ni Uskršnje utakmice.
Ja sam nabavio „Tigar“ košarkašku, i tukli smo po igralištu Nade Matić do besvesti, ili dok nas jači ne najure.
Takva vremena; srećom, svi su negde i nekad bili jači.
7.
Igor Kordej je veličanstveno nacrtao Rajića zid, lik profesora Rata Muniguza, nacrtan po gluvom violinisti Miju Prndaću sa Brdašceta, koga nikad nije video, niti je slike kakve bilo.
Da se pamti.
Jer, majstor stanuje u Nerandžićevoj, ma gde da je; na njegovim crtežima ono magično Užice i večita Nerandžićeva ulica se šire.
Dovoljno je da se uparađen i urađen vrati kući, pa da pokrene priču.
A nije samo on.
8.
Više puta pomenutih večeri pri kraju juna, toplih i prosvetljenih dovoljno za klikere, s male vađu i čvoka-dušu, kad bulbul i kos na dženarici ispred kuće Elizabete Lize Tešić prepočnu ono svoje, ispred kuća i s prozora otegnuto bi zapevao hor majki Nerandžićeve ulice.
Svaka je otegnuto dozivala ime nekog dečaka, zaluđenog lepotom i radošću, i to se stapalo u himnu detinjstvu upućenu direktno mesecu okačenom iznad Vujića brda.
Neke od njih su ućutale. U stvari, na drugi način motre na svoju večitu decu u ozbiljnoj dobi. Olga je skoro otišla, sad i Zlata.
Upozoravamo, redakcijski, ostale majke da ne prepisuju.
Kad majka traži sina u Nerandžićevoj, to može biti i na veselje. Kad sin iz Nerandžićeve traži majku koje više nema, ne valja…
(Užička nedelja 967)
