LETNJE ŠEME

1.
Opasno je ovo godišnje doba.
Ume da bude klizavije od zime, eruptivnije od vulkanskih proleća, snuždenije od hladne jeseni začinjene kišama kupusarama.
Srećom, sve to bude kratkotrajno i bez ozbiljnih tragova u sećanju; tako smo dobrodošli da ista sklizavanja, piroklastične tokove i teška dvodnevna ćutanja ponovimo i narednog leta, i svakog novog, sve dok možemo i sve dok postoji bar još neko voljan da saučestvuje u našim ludovanjima.

2.
On/ona na moru, ona/on mora da rmba u uznojenom gradu; on/ona u malinarskom solarijumu bez UV sertifikata, ona/on bez pratnje i nužnog nadzora u banji… Kongres na planini… Itesektorijada s pripadajućim sportskim igrama na jezeru…
Znam, prijatelji moji, da vam se na ovu stranu navio varljivi um i da vam je rubove usana ukrasio osmeh u nastajanju, mada ni pod prefinjenim metodama isleđivanja (Vidi: Mali Radojica) ne bi ste priznali da vam je poznat neki takav slučaj; znam i da se ni s klincima pod noktima i vatrom na prsima ne biste odrekli miline koja vas prožima kad se setite zaključka – uvod i razrada, i sve ono posle zaključka ubrzano bledi.
Jer, leto je krivo za sve.
Da je sreće, to bi bila jedina letnja šema za koju smo u životu čuli; da je pameti, o njoj niko drugi ne bi ni slutio.
A sve živo i neživo ih ima, uključujući i medije, i politiku…

3.
U zlatno doba udarničkog samoupravljanja, letnja televizijska programska šema imala je opravdanja i razloge: gledaoci su po morima i mramorjima, a onoj šaci jada što nema s čim, s kim i gde morao se ponuditi laganiji sadržaj; time se, u to mitsko doba, na naučnoj bazi se skrivala istina da leti u hodnicima državne televizije možeš sresti samo promaju i koju stotinu onih što overavaju doznake za izmišljena bolovanja…
U gvozdeno doba štampanih medija, dok su se hrabro krčili putevi u tabloidno novinarstvo, prvih dana leta drug novinar s fasciklom punom tekstova o vanzemaljcima, dvoglavim životinjama i čudnim bićima bio je uzdanica, bio je spas; u to mitsko doba, na naučnoj bazi se skrivala istina da je šaka pismenih i obrazovanih ljudi obazrivo pokušavala da nam saopšti koliko smo zglajzali, a da između vesti o dvadeset pataka i osam članova predsedništva SFRJ ima samo jedna razlika: ako zakuretaš o patkama, neće te zgaziti.
TV ovih leta, i dalje oslonjena na nauku, letnju šemu planira tako da onaj zbog kog je tako udešena, po povratku s tih odmora na redovne radne aktivnosti, ustanovi da nema kancelariju, sto i stolicu. E, da: nema ni emisiju. Ugovor je istekao lane, niko nije primetio; novi nije potreban nikome.
Onima što ostaju, invencija nije neophodna; može i da zasmeta. Jer, sve je to prostudirano od najboljih i najvećih, i zna se kako se pakuje – tvoje je da odeš na kurs i ne brljaš previše… I da znaš ko te ‘lebom ‘rani.
Štampanim medijima nastupilo je večito leto praćeno kvakanjem pataka i mutavošću vukova; i oni što misle za sebe da su potkovani i društveno odgovorni, bilo s koje strane novčića da se nalaze, uozbiljeni kao dete umalo stiglo do noše, pišu trivije.
Za one za koje su, genijalni su; za one protiv kojih su, mlatikuri i liomudi su, aktivisti s komesarskim torbicama o ramenu u najboljem slučaju.

4.
Izgleda da se učenje o letnjim šemama bazira na parametrima iz Zlatnih sedamdesetih, tamo onog veka. I milenijuma.
Tad su, verovalo se, radnici, seljaci i poštena inteligencija masovno jurišali na naše more, Jadransko, protegnuto od Bojane do Istre; tad su radnička odmarališta bila puna nasmejanih samoupravljača, njihovih brižnih drugarica i ushićene dece.
Tad su, izgleda, gradovi leti ostavljani prazni, pogodni za letnje šeme, a odmarališta punjena, pogodna za letnje šeme, i nije van pameti bilo da se na TV za vikend pusti filmski maraton filmova u kojima se neki tamo biju da sve prašti, a spotovi i reprize popune sve između Dnevnika.
Ako izuzmemo malinarske krajeve (neka onog što se setio tog spasa za mnoge porodice večno miluju Sunce, povetarac i topla voda njegove svete reke!), i to samo početkom leta, pustoš više nije opšta i desanti na letovališta su, čini se, manji; tako jedan važan razlog postojanja letnjih šema nije više presuda.

5.
Kad neko namerno uvaljuje gluposti u novine, zove se novinarska patka; to ako se piše o dečaku šišmišu ili propasti sveta za koji dan; ako piše gluposti o ratu, krvi i krivici, zove se Pulicerova nagrada.
Ima više tumačenja o poreklu tog izraza. Najčešće, to je zbog objavljene novinske priče o dvadeset gladnih pataka, čiji je vlasnik, inače narednik, iseckao jednu i nahranio ostalih devetnaest, pa drugu da namiri osamnaest što kvakanjem zahtevaju obrok; na kraju, ostala je samo jedna, koja je pojela svih devetnaest drugarica iz početnog jata.
Po internetu piše da je to priredio poznati belgijski humorista Kornelisen, a da su novine i po inostranstvima rado proširile vest; posle je autor obelodanio da je namerno navukao pošten radni svet prijateljske Belgije i još nekih uvaženih zemalja.
Ako neko poznaje neku nekretninu koja pamti čitanje s papira, ona će mu, ako joj točkići i zupčanici još rade, kategorično ustvrditi da se radi o piskaralu, novinaru kubikašu, iz neke američke zabiti, i da je taj sistematski filovao novine kratkim, ludim vestima o životinjama kadrim da tačno izvedu američku himnu, kokoški koja je snela jaje u kom se nalazio zlatan sat i, uglavnom, sličnim ruralnim srednjezapadnim legendama; taj novinar nije ništa dematovao, a urednici su bili svesni da laže i oduševljeno su ga štampali.
Pritom nekretnina preti skidanjem „Izbora iz svetske štampe“ s tavana, otpakivanjem i pronalaženjem broja na čijoj letnjoj naslovnoj ona džepna Venera sedi na peščanoj plaži i gleda te pravo u oči; u tom broju je objavljen i tekst s preporukama nekog EU tela da se evro u svakom jeziku izgovara isto kao što se izgovara Evropa, a to itekako ima veze s letnjim šemama nemedijskog, takoreći privatnog tipa.
Po svemu sudeći, obojica su objavili.
Pitanje je ko je bio prvi; da tako rečemo: kokoš ili jaje?
Nebitno, iz dva razloga, koji se svode na jedan.

6.
Vezivanje patki i lagarija vuče se vekovima; kod Nemaca se jako davno pominje da kad neko laže, priča o plavim patkama.
Francuski rečnik iz 1834. godine kaže da je canard (patka) lažna vest; a rečnik njihove Akademije iz 1842. dodaje značenja „letak“ i „loše novine“.
Vidi jada!
Za poreklo izraza i manira, prvenstvo je nevažno, jer takve priče i pod sličnim imenom kvaču još od mračnog srednjeg veka; besmisleno je priznavanje začetništva ikom u svetlu tog mraka.
A Belgijanac je, očito, imao nameru da razgoliti lakovernost, površnost i spremnost svojih sugrađana da poveruju u budalaštine, što ga suštinski odvaja od ove priče i smešta u folder s Orsonom Velsom i Ratom svetova; takvi tipovi povremeno uzdrmaju naše mudre klimoglave i promišljanja nad tekstovima ološa i škodljivih nastavljača tradicije pripovedanja o plavim patkama, ma šta one bile.
Ono tumačenje francuske Akademije baca novo svetlo na sve što o živini znamo: nije to samo do vesti, i novine mogu biti canard.
Loše novine.

7.
Za njih, za te loše, nema letnje šeme; njihovo leto je beskrajno, a krvoločne patke što u njima stanuju čekaju da budemo dovoljno iseckani, pa da nas progutaju.

8.
Letnje šeme, prijatelji moji, temelje se na uverenju planera da smo se razbežali tamo gde se govori euro, ojro, juro ili još čudnije; ako smo još tu, a izgleda da jesmo, svoje postojanje opravdavaju tajnim učenjima o loćikavom funkcionisanju neurona, sinapsi i mozga, uopšte uzev, tri meseca posle junskog solisticija.
Ako Veliki Planeri to znaju, zašto je Minić od nejakog mene očekivao da će mi mozak bolje upiti matematiku u avgustu, kad već nije mogao da je savlada u vreme dok zuji od sreće, izvan svakog leta?
Krhko je znanje.
Od rečenice „Mali, letos knjigu pod mišku, pa na Đetinju, pa se vidimo u avgustu!“, shvatao sam samo da dolazi leto, sa svim svojim šemama.
Vidimo se u avgustu!

Dragan R. Filipović (Užička nedelja 963)

Comments

comments