ОПАЛА МИ СО

1.
Имали смо ми наше море; имали смо и најмање четири мора поред морског пута, слатководна додуше, и ненападнута.
Дивља, интимна.
Негде у ово доба, ђаци су се распуштали а родитељи самоуправљачи су вадили из нафталина неискоришћене одморе, дане, прековремено, наградно; у доба првог поласка и смена, ко је од Ужичана био докон и на добром месту, могао је гледати бескрајну траку светала на Златиборском путу и ванредне возове на прузи Београд-Бар, претрпане више и боље од оних шверцерских из Трста.
Нас шака зналаца или шака јада, ко ће знати, с неком врстом презира смо између себе размењивали тајне кодове: Рибица, Кока, Радоиња и Сјеничко. Јер, лети је и овде добро.
Четири језера, мора практично, између брда и планина, четири мора практично, а нас шака. Небо с највише звезда, вода богата рибом, пријатељски настројени мештани раштркани по слабо насељеним селима, речице што шапућу твоје име у сумрак… Све нама.
Отприлике се знало ко се за који залив, рт или ушће везао, па смо били склони да уприличимо посету неком с ким се у Ужицу не би дружили; то кад се с екипом излажеш темељно, а не умеју да ћуте који дан.
Ишло се, наравно и на црногорско море и мраморје, јер „Је ли тако, Моке?“.
Због те соли нарочито.

2.
У прошлом веку, планету је обишло учење о четири беле смрти, четири јахача прехрамбене апокалипсе.
Со, бело брашно, шећер (бели) и маст.
Ми смо били у кањону Тисовице, па нисмо чули.
Речица, која се улива у Златарско језеро и има свој залив невероватне лепоте: стрме обале обрасле омориком и нестварно зелену воду, била је добра према нама и издашна, па се на нашем преживљавању добро јело.
Сагнеш се, подигнеш камен обрастао капиталним чаурашима и узмеш најдебљег, станеш иза дрвета и пласираш га на прелив. Лепо видиш кад се пастрмка или клен лагано дигну и покупе га.
Пред пећином, добро: окапином, у којој смо спавали, огњиште. Крчка се чорба, на решеткамо од гранчица румени пастрмка и одваја се корица укуса који не би заборавила ни непца трагача за чудесним укусима…
И Боре Шус соли, а Фипа бибери. Издашно.
То се знало и то се тражило. Јако и снажно.
И укусно.

3.
Полако смо сазнавали све о соли; годинама је то освајање важних знања трајало.
А гледаш, све живо у природи тражи со, бар да лизне; милиони лептира, птица, неких што личе на оне гнуове на чији долазак стрпљиво чекају сви крокодили реке Мара, задња пошта Масаи Мара, Серенгети; има индиција и снимака да се слично владају и крупни сисари, биволи и слонови.
Ако мислиш да се бавиш сточарством, пријатељу мој, важно је да научиш да то без осољавања стоке, била она ситног или, крупног зуба, неће моћи. Кад изађе из зиме, со и минерали јој враћају снагу и припремају за нови циклус.
Пре учења о четири беле смрти, знали смо да со не ваља у земљи; ако порасте њен удео, ништа више беће рађати и велики труд и збање су потребни да се земља врати у стање плодности. Отприлике, то је соли била једина мана…
Опет, озбиљни људи знају те ствари о притиску, осмози и нашим ћелијама; било би нељубазно да им не верујемо.

4.
Док лежиш у врећи за спавање на некој од стрмих ливада Ојковице, ноћу, и гледаш сребро језера које упорно зовемо Кокин брод, иако карте, уџбеници, туристичке брошуре и кандидати за одборнике тврде да је то Златарско језеро, и пружаш руке да покупиш при бекству просуту Кумову сламу, Божићну, и вратиш је у кумовске домове из којих је украдена, со дозива.
И нема везе што си управо научио да ћутиш, сем кад ти се река директно обрати, по имену, лагано, да те не престрави; ваљда је то због састава свих течности што збуњено тумарају нашим ћелијама – со зове.
То што ти млада девојка из Јасенова сваког јутра, док још спаваш, остави поред вреће теглицу шумских јагода, раслих међу ретким травама што сигурност дају и опраних росом, јесте лепо и племенито, али, шта рећи: умишљаш да чујеш таласе од Златара.
Кад Персеиди укрсте путање у небески вез покрстицом, и кад проговориш с друговима само да разјасните може ли метор иза ког се вуче траг набојен свим бојама змајевог репа, одступити од смера роја, слетети међу брда, ићи полако изнад воде, па се нагло винути ка звезданом небу изнад Муртенице, погледате се и закључите немо: идемо на море, доста је.

5.
Некад давно, без соли јела су била нејестива, и зачина; некада давно, владари су давали оку злата за оку соли.
Шверц соли био је узбиљан и угледан посао, са загарантованим обезглављивањем ако те државна рука ухвати за торбу од штављене коже.
Кад се и гологузија докопала соланика, опште мљацкање је завладало за средњевековним трпезама, и ручак се од нужности издигао до ужитка, до уметности и својеврсног култа.
Док није стигла депеша.
Здраво или добро, питање је сад.

6.
Последњи пут у Тисовици, били смо нас двојица. Уместо пећине, добро: окапине, рибарска кућица Бора Шуса; уместо врећа и неба тесног за све звезде, кревет и лимени кров.
Син Прле, Мијацикин, синовац Комаданта Саве из Ојковице, није био добро.
Рекли су: нека пије терапију, тебе ће слушати.
Рекли су: ти спремај и не соли, иначе нема ништа од њега.
Стрпљиво сам пецао оне најслађе кленове, порцијаше и спремао и сазнао да сам заборавио како се пржи ћапло у тавиџону и да нема ништа од оног човека и див-јунака какав сам био, да ми је ватра јака, види: само што се није угасила, уље је превруће, да сам ставио рибе у хладно уље, да негде опасно грешим јер ни једна вечера откад смо дошли није ни за го курац.
Вече уочи поласка, пробрао сам кленове малопре ухваћене и очишћене на води, најаргао сувих дрва да уље запева, јер масти нисмо понели; утрљао сам соли у савршено чисту утробу и засолио као Боре Шус некад и ето радости кад је цвркнуло и замирисало!
Затворених очију Син Прле јео је, баш као што је и ред и пун среће рекао: „Јој, Фићо, како је добро! Шта си сад урадио?“
„Посолио.“

7.
Андрић је писао о неком селу изнад Рзава, које се наљутило на неког пу!трговца у долини и није куповало код њега.
Соли, нигде друго нису могли добити.
Без ње, стока им је метиљавила и венула, деца постајала све глупља и све је ишло низбрдо.
Да ли би то Иво данас исписао, после сазнања да нашим унутрашњостима харају четири јахача гастроноске Апокалипсе? Не знам.
Ја да знам, бих. Он како хоће.

8.
Ноћу смо се одвезли чамцем од Батаковића до бране Кокин брод, оно кад нас је ухватио неиздрж; у кафани „Сидро“ затекли смо све за које смо знали да су на језеру и исто толико Ужичана за које појма нисмо имали да су у околини.
Све нас је нека сила потерала и сабила.
Пиво по пиво, и лако смо закључили да приморска јара, врућ шљунак под табанима и вода у којој не поплавиш пребрзо јесу значајне ставке у припреми нејаких младих организама за ужичку зиму. А и сва племена с Рајских отока, чули смо, већ су расута и разуђена јадранском обалом.
А када падне со…

Драган Р. Филиповић (Ужичка недеља 961)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.