ДИНАРСКА КАПИЈА

1.
Ако је ко од вас, пријатељи моји, мигрирао ка црногорском мору и мраморју на који дан, или имао посла око Дукље па одмраморао мало, имао је част и прилику да види градилиште новог аутопута.
Из колоне, километарске.
Монументални стубови, као монолити из неке нове „Одисеје у свемиру“ и брдо засечено при врху.
Ако сте видели, гарант сте помислили да, ето, некадашње друго око у глави прави аутопут до Албаније, новијих и непохабанијих пријатеља; ако сте и таблу са шпицом тог градитељског филма, пише „Бар – Бољаре“.
Нета нема, пренос података искључен и очас сте прогласили Бољаре албанским пограничним местом; а и правац на том делу је одговарајући.
Пу!

2.
А није пу!, већ „Пу! спас за све нас!“. За неке више, за неке мање; за неке пре, а и ми ћемо, куме, али сутра.
Јер, Бољаре су место на граници са Србијом, сећате се тих назива „Србија и Црна Гора“, из оне бајке са два ока и динарском главуџом на искривљеним раменима: једно раме је повијено на једно, друго на неку другу страну.
Црногорци, Црноморци (суседи с мора и мраморја) и Монтегрини увелико гледају како им Кинези граде пут, којим ће се повезати људи и привреде, због ког ће беспућа изгледати као питомине. Пасторала.
Е, сад што будућност путује Пештером, а не преко Златара, Златибора и Ужица, наноси нам бол.

3.
На прелому 19. и 20. века, Ужице се упирало да ради и напредује.
Уместо голих брда, гујињака и ђубришта, уместо цркотина и стрвоља свакојаког у Ђетињи, ужики часовничар Ристо Тешић видео је Велики парк: море зеленила и кисеоника и сандолине с финим, лепим светом.
Уместо чађавих петролејки и парног погона, који подразумева ложење, Борисав из Заглавка, у граду познат као Малиша Атанацковић, видео је чисту енергију и ауру сачињену од електричног светла изнад града окруженог мрачним брдима.
И још добрих људи је сањало, маштало и привиђало, ко је шта умео и могао; али без пута, пруге или цепелина, нису овде живот видели. И без карти, пасуља, плећке или прегореле сијалице уместо кристалне кугле.

4.
Овако је то било, пријатељи моји, баш како је у оној књизи о пецању и прузи написано:
„Због градње пруге, закувало се у Србији, а ниједан сукоб није се могао лако растумачити. Кад је Аустро-Угарска беснела око избора калибра топова, било је то због железнице. И кад су се радикали, на власти иначе, поцепали. И кад су се Тројни савез и Атанта надигравали у играма моћи по овим брдима.
Више пута је изгледало да ће Ужице извисити и остати изоловано у беспућу.
Помињало се и скретање пруге од Пожеге ка Ивањици. Градски прваци, предвођени упорним протом Михајлом Ђурићем, неуморно су доказивали Тамо Где Треба да се Западна Србија исељава, да је роба скупља и двадесет посто због транспорта и да од града нема ништа ако га железничка веза промаши.
Маја 1905. на великом и гневном збору, упућена је врло оштра порука властима. Послушале су.
Равно век касније, тихо је прошао невидљиви рат око ауто пута. Глас обитељи Рујанске није примећен.
Углавном, воз је дочекан 3/16. јуна 1912. године, безбројним заставама и пуцањем из горе поменутих топова, и концертом. Ужице није више било чиновнички Сибир и, уместо људи, роба је могла кренути у свет.
Ухваћен је прикључак за Европу, викало се, викало, па се, полако, ућутало. И о том ћутању биће која реч, онако, у пролазу.“

5.
Аутопут је окренут од Пожеге ка Ивањици, па ће преко Пештерске висоравни до Бољара и монолита/стубова.
У Кларковој „Одисеји у свемиру 2001.“ има монолит који вибрира; има и напредни грађанин пећинског доба, згодно именован Гледа Месец, од оних необичних и залудних ликова од којих никакве користи нема, све док не направе искорак достојан Титана, божје деце.
Наш Гледа Месец гледао је на другу страну, биће у какву згодну грађанку предпећинског доба, и једним увом хватао мудре мисли о сјеничкој варијанти: јевтиније, равномеран развој, повезивање с овим или оним, геостратешка глобална ситуација с посебним освртом на турски утицај и паре, проћи ће близу, шта ти је до Пожеге, десет минута…
Телефоном. Ало, Пожега.
Добили смо утешно обећање, полу-аутопут до Вишеграда, па смо се мало умирили; пошто смо и пре утјехе били умирени, неком са стране можемо изгледати као да смо у блажем коматозном стању.
Опрезно, пошта се пробни балон да се и тај пут окрене, рецимо на Ваљево, па да избије на Дрину негде код Зворника…
Све то заједно личи на анестезију; тоталну.

6.
Тешко је говорити и писати о Сјеници/Пештеру/Рашкој/Санџаку/Муслиманима/Бошњацима, а да неко не Примети, нарочито ако би за себе волео нешто што је тај крај добио. Просто се све прекрива проницљивим прошломиленијумским закључком да си против братства и јединства, и да га не чуваш као зјеницу свога ока; углавном неизреченим.
А ради се само о томе да Ужице без путева неће бити оно што је, понекад, било и што би морало да буде: динарска капија.
До Балканских ратова, започетих деведесетих, били смо спона, били смо одскочна даска за живаљ из БиХ и ЦГ; код нас су тражили лекара, посао и одскочну даску за Београд; код нас су куповали, штампали и понешто продавали.
Било је то природно, изгледали смо исто и говорили исто; јесмо ми одустали од ијекавског пре коју деценију и почели пре осталих да изговарамо „Ф“ и „Х“ знатно пре осталих из динарског корпуса, али то је то.
У „Историји Титовог Ужица“, која се бави нашим градом у временима пре него што је понело то џокер, које је све касе отварало, на најмање два места пише да је затворена граница према Босни изазвала пропадање Ужица, сиромашење и расељавање; све то тамо пре који век. Данас, ни шрафцигер индустрије неће да прихвате поклоњену земљу, инфраструктуру и повластице, ако се с капије предузећа не види аутопут.
Али, та прича је исписана, укоричена и одложена на полице, између испушених лула издуваних балона очекивања и љубави на даљину.
Решено је, и то је једна од судбина која нам се смеши, очито добро се забављајући; на нама је да не буде једина.

7.
Да речемо, ако остане Србија у овом облику и границама, „Пу! спас за све нас!“ би требало да се шири као кругови у води кад бациш златан грумен и разноси послове и новац по Западној Србији, па и шире; тако ће се бољитак једног дана и код нас осетити, бар код оних што се неће раселити.
Чини ми се, пријатељи моји, па по цену Примећивања, да би ужички грумен био већи и да би таласи озбиљније запљуснули сушне и кршевите обале, с којих се народ убрзано расељава; а битно нам је време, свима: док јакну сви таласи, умреће многа места и остати пуста земља.

8.
Ако је ко од вас, пријатељи моји, мигрирао ка црногорском мору и мраморју на који дан, или имао посла око Дукље па одмраморао мало, видео је и остатке градитељског чуда, пруге Београд-Бар; још је непрекинута и неки возови путују, али се убрзано бетон круни а арматура, шине и гвожђе су зарђали. Вегетација долази по своје.
Помене се, понекад, како је било и како би било… На дугом дршку је њена обнова.
Овако одсеченима од одлучивања о сопственој судбини, може нам се чинити да су путеви и пруге нешто што ће некад и негде доћи на ред; ако се не заинтересујемо, већ од следеће декаде бићемо још небитнији.
Наш Гледа Месец одлутао је Босанским путем кроз кањон Мале свете реке или невидљивим римским друмовима по брдима, вероватно за мирисом, који још од пролећа ремети пријем важних порука из наше сутрашњице, и шумом сукње од батика на промаји Црвеног тунела; наш Гледа Месец ће се веома зачудити кад поново погледа у небо и угледа Месец у сред Кумове сламе, и моћи ће чути како нам се већ дуго свима смије Мјесец жути.
И Жуга.

Драган Р. Филиповић (Ужичка недеља 964)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.