1.
Ako je ko od vas, prijatelji moji, migrirao ka crnogorskom moru i mramorju na koji dan, ili imao posla oko Duklje pa odmramorao malo, imao je čast i priliku da vidi gradilište novog autoputa.
Iz kolone, kilometarske.
Monumentalni stubovi, kao monoliti iz neke nove „Odiseje u svemiru“ i brdo zasečeno pri vrhu.
Ako ste videli, garant ste pomislili da, eto, nekadašnje drugo oko u glavi pravi autoput do Albanije, novijih i nepohabanijih prijatelja; ako ste i tablu sa špicom tog graditeljskog filma, piše „Bar – Boljare“.
Neta nema, prenos podataka isključen i očas ste proglasili Boljare albanskim pograničnim mestom; a i pravac na tom delu je odgovarajući.
Pu!
2.
A nije pu!, već „Pu! spas za sve nas!“. Za neke više, za neke manje; za neke pre, a i mi ćemo, kume, ali sutra.
Jer, Boljare su mesto na granici sa Srbijom, sećate se tih naziva „Srbija i Crna Gora“, iz one bajke sa dva oka i dinarskom glavudžom na iskrivljenim ramenima: jedno rame je povijeno na jedno, drugo na neku drugu stranu.
Crnogorci, Crnomorci (susedi s mora i mramorja) i Montegrini uveliko gledaju kako im Kinezi grade put, kojim će se povezati ljudi i privrede, zbog kog će bespuća izgledati kao pitomine. Pastorala.
E, sad što budućnost putuje Pešterom, a ne preko Zlatara, Zlatibora i Užica, nanosi nam bol.
3.
Na prelomu 19. i 20. veka, Užice se upiralo da radi i napreduje.
Umesto golih brda, gujinjaka i đubrišta, umesto crkotina i strvolja svakojakog u Đetinji, užiki časovničar Risto Tešić video je Veliki park: more zelenila i kiseonika i sandoline s finim, lepim svetom.
Umesto čađavih petrolejki i parnog pogona, koji podrazumeva loženje, Borisav iz Zaglavka, u gradu poznat kao Mališa Atanacković, video je čistu energiju i auru sačinjenu od električnog svetla iznad grada okruženog mračnim brdima.
I još dobrih ljudi je sanjalo, maštalo i priviđalo, ko je šta umeo i mogao; ali bez puta, pruge ili cepelina, nisu ovde život videli. I bez karti, pasulja, plećke ili pregorele sijalice umesto kristalne kugle.
4.
Ovako je to bilo, prijatelji moji, baš kako je u onoj knjizi o pecanju i pruzi napisano:
„Zbog gradnje pruge, zakuvalo se u Srbiji, a nijedan sukob nije se mogao lako rastumačiti. Kad je Austro-Ugarska besnela oko izbora kalibra topova, bilo je to zbog železnice. I kad su se radikali, na vlasti inače, pocepali. I kad su se Trojni savez i Atanta nadigravali u igrama moći po ovim brdima.
Više puta je izgledalo da će Užice izvisiti i ostati izolovano u bespuću.
Pominjalo se i skretanje pruge od Požege ka Ivanjici. Gradski prvaci, predvođeni upornim protom Mihajlom Đurićem, neumorno su dokazivali Tamo Gde Treba da se Zapadna Srbija iseljava, da je roba skuplja i dvadeset posto zbog transporta i da od grada nema ništa ako ga železnička veza promaši.
Maja 1905. na velikom i gnevnom zboru, upućena je vrlo oštra poruka vlastima. Poslušale su.
Ravno vek kasnije, tiho je prošao nevidljivi rat oko auto puta. Glas obitelji Rujanske nije primećen.
Uglavnom, voz je dočekan 3/16. juna 1912. godine, bezbrojnim zastavama i pucanjem iz gore pomenutih topova, i koncertom. Užice nije više bilo činovnički Sibir i, umesto ljudi, roba je mogla krenuti u svet.
Uhvaćen je priključak za Evropu, vikalo se, vikalo, pa se, polako, ućutalo. I o tom ćutanju biće koja reč, onako, u prolazu.“
5.
Autoput je okrenut od Požege ka Ivanjici, pa će preko Pešterske visoravni do Boljara i monolita/stubova.
U Klarkovoj „Odiseji u svemiru 2001.“ ima monolit koji vibrira; ima i napredni građanin pećinskog doba, zgodno imenovan Gleda Mesec, od onih neobičnih i zaludnih likova od kojih nikakve koristi nema, sve dok ne naprave iskorak dostojan Titana, božje dece.
Naš Gleda Mesec gledao je na drugu stranu, biće u kakvu zgodnu građanku predpećinskog doba, i jednim uvom hvatao mudre misli o sjeničkoj varijanti: jevtinije, ravnomeran razvoj, povezivanje s ovim ili onim, geostrateška globalna situacija s posebnim osvrtom na turski uticaj i pare, proći će blizu, šta ti je do Požege, deset minuta…
Telefonom. Alo, Požega.
Dobili smo utešno obećanje, polu-autoput do Višegrada, pa smo se malo umirili; pošto smo i pre utjehe bili umireni, nekom sa strane možemo izgledati kao da smo u blažem komatoznom stanju.
Oprezno, pošta se probni balon da se i taj put okrene, recimo na Valjevo, pa da izbije na Drinu negde kod Zvornika…
Sve to zajedno liči na anesteziju; totalnu.
6.
Teško je govoriti i pisati o Sjenici/Pešteru/Raškoj/Sandžaku/Muslimanima/Bošnjacima, a da neko ne Primeti, naročito ako bi za sebe voleo nešto što je taj kraj dobio. Prosto se sve prekriva pronicljivim prošlomilenijumskim zaključkom da si protiv bratstva i jedinstva, i da ga ne čuvaš kao zjenicu svoga oka; uglavnom neizrečenim.
A radi se samo o tome da Užice bez puteva neće biti ono što je, ponekad, bilo i što bi moralo da bude: dinarska kapija.
Do Balkanskih ratova, započetih devedesetih, bili smo spona, bili smo odskočna daska za živalj iz BiH i CG; kod nas su tražili lekara, posao i odskočnu dasku za Beograd; kod nas su kupovali, štampali i ponešto prodavali.
Bilo je to prirodno, izgledali smo isto i govorili isto; jesmo mi odustali od ijekavskog pre koju deceniju i počeli pre ostalih da izgovaramo „F“ i „H“ znatno pre ostalih iz dinarskog korpusa, ali to je to.
U „Istoriji Titovog Užica“, koja se bavi našim gradom u vremenima pre nego što je ponelo to džoker, koje je sve kase otvaralo, na najmanje dva mesta piše da je zatvorena granica prema Bosni izazvala propadanje Užica, siromašenje i raseljavanje; sve to tamo pre koji vek. Danas, ni šrafciger industrije neće da prihvate poklonjenu zemlju, infrastrukturu i povlastice, ako se s kapije preduzeća ne vidi autoput.
Ali, ta priča je ispisana, ukoričena i odložena na police, između ispušenih lula izduvanih balona očekivanja i ljubavi na daljinu.
Rešeno je, i to je jedna od sudbina koja nam se smeši, očito dobro se zabavljajući; na nama je da ne bude jedina.
7.
Da rečemo, ako ostane Srbija u ovom obliku i granicama, „Pu! spas za sve nas!“ bi trebalo da se širi kao krugovi u vodi kad baciš zlatan grumen i raznosi poslove i novac po Zapadnoj Srbiji, pa i šire; tako će se boljitak jednog dana i kod nas osetiti, bar kod onih što se neće raseliti.
Čini mi se, prijatelji moji, pa po cenu Primećivanja, da bi užički grumen bio veći i da bi talasi ozbiljnije zapljusnuli sušne i krševite obale, s kojih se narod ubrzano raseljava; a bitno nam je vreme, svima: dok jaknu svi talasi, umreće mnoga mesta i ostati pusta zemlja.
8.
Ako je ko od vas, prijatelji moji, migrirao ka crnogorskom moru i mramorju na koji dan, ili imao posla oko Duklje pa odmramorao malo, video je i ostatke graditeljskog čuda, pruge Beograd-Bar; još je neprekinuta i neki vozovi putuju, ali se ubrzano beton kruni a armatura, šine i gvožđe su zarđali. Vegetacija dolazi po svoje.
Pomene se, ponekad, kako je bilo i kako bi bilo… Na dugom dršku je njena obnova.
Ovako odsečenima od odlučivanja o sopstvenoj sudbini, može nam se činiti da su putevi i pruge nešto što će nekad i negde doći na red; ako se ne zainteresujemo, već od sledeće dekade bićemo još nebitniji.
Naš Gleda Mesec odlutao je Bosanskim putem kroz kanjon Male svete reke ili nevidljivim rimskim drumovima po brdima, verovatno za mirisom, koji još od proleća remeti prijem važnih poruka iz naše sutrašnjice, i šumom suknje od batika na promaji Crvenog tunela; naš Gleda Mesec će se veoma začuditi kad ponovo pogleda u nebo i ugleda Mesec u sred Kumove slame, i moći će čuti kako nam se već dugo svima smije Mjesec žuti.
I Žuga.
Dragan R. Filipović (Užička nedelja 964)
