Просечна плата у полицији 73.000

- Изађе Вучић пред камере и каже да разбивамо, свакодневно ничу фабрике као печурке после кише, а киша ових дана жестока, и то би требало да буде довољно покорном грађанству -

ФИСКАЛНА САВЕСТ
А рекоше да ће ово лето бити топлије и сувље него обично… Би пар дана мало топлије и одмах сва „средства јавног заглупљивања“ сложно кренуше са причама о „паклу“ који нас очекује, да ћемо „изгорети“ и бити „спржени“ наредних пар месеци. А онда нам изненада, ничим изазвана, стиже киша и поче „потоп“ у Ужицу, „катаклизма“ у Петровцу на Млави, „катастрофа“ у Чачку…. Слике потопљених аутомобила, угинуле стоке, уништених пољопривредних засада… Ових дана толико је хладно и кишовито, да по околним брдима увече није згорег мало и подложити, па је лако помислити да лета неће ни бити, иако, званично гледано, још није ни почело… А ако некад и стигне, одмах ће „средства јавног заглупљивања“ кренути са оним отрцаним формулацијама – Ада Циганлија – српско море, плажа на Ђетињи – ужичко море и сличним глупавим и неинвентивним насловима, не би ли подишли исто таквој читалачкој публици. Не кажем, и сам сам потрчао да снимам „катаклизмични потоп“ у Ужицу, и у мени је прорадио новинарски нагон (неки то нетачно називају професионализмом) да задовољим глад читалаца и гледалаца за сензацијом. И туђом несрећом, наравно. И заиста, та два клипа постигла су вансеријску гледаност, чак су и две агенције из Немачке тражиле одобрење да их пренесу. Наравно, паре не нуди нико. И то је наша стварност – написали смо и објавили хиљаде и хиљаде текстова о паметним стварима, и тек по који је изазвао дужну пажњу, али су зато сви, ама баш сви, отворених очију, нетремице, гледали снимак једног обичног јачег летњег пљуска. Добро, јесте био нешто екстремнији него обично, поготову град, али, руку на срце, после само сат-два скоро све улице биле су потпуно суве.
А кад смо код глупавих ствари, које већина обожава и диви им се, почело је светско првенство у фудбалу. Кад се само сетим како сам у младости зевао у телевизор и многе утакмице, не само наше репрезентације, доживљавао као битку на живот и смрт… А данас? Не кажем, погледам и данас, али, не траје то дуже од 10-15 минута, делом због моје скоро потпуне незаинтересованости и равнодушности, али још више због тога што сам одавно схватио да има много важнијих и занимљивијих ствари у животу од шутирања лопте у гол. Иако је и врапцима јасно да фубал служи властодршцима за замлаћивање широких народних маса, увек ме изнова фасцинира сазнање колико су милиони људи широм света спремни да баце и новца и времена на прилично необразоване униформисане пубертетлије да би, посредно, кроз њихово јурцање за лоптом, испунили своје неиспуњене дечачке снове и амбиције. Наравно, свако има право да свој новац троши по сопственом нахођењу, па макар га бацао на будалаштине, али, истини за вољу, чак и у озбиљним капиталистичким земљама, а шарлатанске државе сличне Србији да и не помињем, не троши се на „најважнију споредну ствар на свету“ само приватни новац, већ и новац пореских обвезника, који се, на овај или онај начин, отима, без њихове сагласности.
И управо та трагична незаинтересованост народа за то шта власт и државни апарат ради са нашим новцем, прилично забрињава и љути. Тешко је објаснити шта се десило овдашњим људима последњих деценија. Пре само петанестак година, на и најмање помињање трошења дневница или сличних ситних неподопштина политичара, усталасала би се целокупна јавност, а данас, када се краде и отима на сваком кораку и у милионима, то практично никога не занима, чак многи прихватају да је такво понашање потпуно у складу са свим моралним и законским нормама. Неки су склони да лаконски, али са пуно једа, кажу како је то нормално у капиталистичком друштву, али то напросто не одговара истини, јер капиталистичке земље корупцију озбиљно санкционишу, а плус што је Србија километрима далеко од било каквог капитализма. „Средства масовног заглупљивања“ препуна су патетичних (да не кажем нешто теже) Вучићевих изјава о свему и свачему, свакодневно нас засипају бесмислицама неких тупаља из Задруге и Парова, детаљно извештавају која је певаљка показала голо дупе, међуножје и остале делове тела (што би они рекли – атрибуте), чак су почели да нас обавештавају о бесмислицама као што су температура и брзина ветра у руским градовима где се одржавају утакмице, али нигде, примера ради, не можемо да прочитамо да је просечна плата у полицији у 2018. години 73.000 динара, одбрани 62.000, просвети 58.000, здравству 55.000 и у државној управи 53.000. У земљи која је, уз Албанију, најсиромашнија у Европи, у земљи у којој власт стране инвеститоре намамљује огромним новцем отетим од домаћих пореских обвезника, па им потом рентира домаће становништво за 25 до 30.000 динара месечно, у таквој земљи просечна плата запосленог у полицији је два и по пута већа него запосленог радника у приватном сектору! И власт још бахато најављује ново повећање плата државном сектору! Да је ово сурови капитализам, како запомажу избезумљени левичари, било би потпуно супротно, плате у полицији биле би далеко ниже него у привреди. И после се чудимо зашто нема опоравка привреде већ деценијама; па ко је луд да се запосли у фабрику, када је далеко уносније радити у полицији, па и ако ми је „запало“ да будем радник, како да изгарам на послу када знам да ми је школски друг, са исто или мање знања – господин полицајац! А да не помињемо и преобуку, бенефицирани радни стаж, бесплатна летовања, дневнице и слично, када све то урачунамо, само потпуни лузери, наивчине и људи без икаквих родбинских или партијских веза допашће фабрике или приватног сектора, а сви „нормални“ – напред на буџет!
Ако се питате откуд ми ови подаци, када свакодневно слушамо јадиковке о тешком животу државних службеника, не бојте се, нисам их измислио (кад крену са жалопојкама, дође ми да од ове моје беде одвојим пар хиљада динара и уплатим им на рачун да преживе до краја месеца). Фискални савет је ових дана на сајту објавио анализу јавног сектора (и то прилично афирмативну, јер су и они сами државни службеници), па када већ о томе неће да пишу тугомири који себе називају новинарима, може свако сам да је прочита, написана је врло пријемчљиво. Знам, знам, немате паметнија посла, него да одвојите десетак минута и прочитате извештај. Ту сам прочитао и да је на државној плати, не рачунајући јавна и разна државна предузећа, како претпоставља Фискални савет, јер тачних података нема, запослено 490.000 људи, од тога 45.000 у републичкој администрацији, 40.000 у општинским администрацијама, 21.000 у правосуђу, 10.000 у фондовима, као и даљих 35% у просвети, 25% у здравству, 9% у полицији и 7% у војсци. Проценили су да у државним и јавним предузећима ради око 190.000 људи, што даје укупну цифру око 680.000 људи. Ја лично сам уверен да има много више запослених на терет пореских обвезника од поменуте цифре, али се до таквих података не може доћи, јер политичари и државни службеници, једноставно речено – лажу. Они одбијају да објаве тачан број повремено запослених, запослених на одређено и слично, које су запослили из својих партија последњих деценија, чиме су, да будемо отворени, направили огромну војску пљачкаша који су спремни на све, само да се одржи постојећа ситуација. Фискални савет је конзервативно проценио да тих „повремених“ има око 22.000, иако закон допушта 10 посто од укупног броја, па, судећи по дешавањима у нашем велом мисту, процењујем да их има бар још 50.000. Нашло би се ту још разних агенција, установа и слично, које овде нису обухваћене, а реално се финансирају пореским новцем, а када би урачунали и разне назови приватнике, као запослене у већини медија, примера ради, а који се претежно финансирају из буџета, онда би та цифра сигурно догурала до милиончета.
Није се много о реалној економији писало ни пре ове осионе, бахате и безобразне власти (слична је то банда, иста идеологија, само што су они пре ових ипак били мало пристојнији), али се, ту и тамо, писало. Данас о буџетлијама и економији – ни слова. Изађе Вучић пред камере и каже да разбивамо, свакодневно ничу фабрике као печурке после кише, а киша ових дана жестока, и то би требало да буде довољно покорном грађанству. Рекао Вучић и тачка (што би он рекао). Шта ту има да коментаришу неки заблудели новинари или неки досадни доктори економије, Вучић све објаснио, а и откупна цена малине је подношљива и свака даља расправа је потпуно сувишна. Толико дивних тема за ћаскање – фудбалско првенство, Косово, Северна Кореја и Трамп, Република Српска, и ко смо уопште ми што плаћамо порез, па да постављамо глупа и провокативна питања. Да нас нису можда инструирали Ђилас, Јанковић и Јеремић? Или, далеко било, Мишковић?
Има једна занимљива реченица у извештају Фискалног савета, кажу да се за плате државног сектора, дакле оног дела без јавних и државних предузећа, одвоји годишње таман толико колико се прикупи од ПДВ-а. Дакле, све што се отме кроз енормно високу стопу ПДВ-а у Србији, списка се на њихове плате, без припадајућих трошкова, годишњих одмора, службених путовања, бања, радничко-спортских игара и других државних занимација. А кад на то додамо још и нелегалне приходе од намештених тендера, договорених послића и провизија, прековремених сати, и разних других облика отимачине, онда ова жалосна статистика постаје још тужнија.
Читао сам недавно текст у Недељнику о студентским демонстрацијама 68. у Београду, у коме се, за разлику од досадашњег романтичарског погледа на та збивања, студенти директно оптужују за рушење чувене привредне реформе 1965. године, која је требало да заустави економски суноврат и Југославијy приближи развијеном цивилизованом свету. Текст јасно показује да је у нашој земљи од краја Другог светског рата и доласка комуниста на власт практично све исто. Прво запослени код државе деле неколико година туђе, незарађене паре, онда се цела држава задужује у иностранству да би се тај лажни стандард одржавао неко време, онда потпуно пропаднемо, па правимо некакав програм стабилизације, у коме практично надрљају они који су на дну ланца исхране, који су политички најмање битни, управо они који једини те државне дугове враћају, иако те паре које су се делиле, нису ни добијали. Политичка врхушка и службеници, блиски државном казану, и у време тзв. стабилизације настављају по старом, и даље трпајући у џепове тај позајмљени новац, наравно, кукајући све време, да се неуки народ не би досетио ко је и због чека кризу изазвао. И тако у круг. За разлику од тог периода, данас је значајно мање државних фирми, па се те незарађене паре деле ужем кругу људи, искључиво јавном сектору, бирократији и политичарима, док је некадашња радничка класа остављена на милост и немилост страној конкуренцији и практично натерана или да буде јефтина радна снага страним инвеститорима или да се враћа у село, одакле су их педесетих година прошлог века потерали идеолошки родитељи садашњих властодржаца.
Ипак, чини ми се да ће се после пада овог бахатог режима напокон стећи услови за промену политичког и друштвеног система који је држи Србију окованом више од 70 година. Тај став заснивам на скоро општеприхваћеном мишљењу да опозиција не постоји, иако, реално гледано, опозиционе партије постоје и функционишу у скоро истом обиму као и раније. Рекао бих да је такво мишљење преовладало јер опозиција прича исте шупље приче које слушамо дуже од пола века, а које код данашњих гласача једноставно не пролазе. Како и актуeлни режим врти исту плочу и ради по скоро истој матрици, оног момента када падну са власти, и њих ће време прегазити, што би створило предуслове да се напокон формира истински вишепартијски систем са партијама које репрезентују одређену социјалну групу људи који деле слична идеолошка уверења. Не верујем да постоји ико ко би желео поново да слуша Тадића, а о Вучићу да и не говорим.
Све у свему, овој земљи неће бити боље само зато што Вођа и његови, плаћеничким „средствима јавног заглупљивања“, свакодневно тврде да нам је боље. Мора да се промени много, промене морају да буду озбиљне и темељне, а, барем за сада, нема на видику никога ко је за то расположен и способан. Питање је да ли ће и у будућности таквих бити, с обзиром да је шалабајзерски приступ животу постао доминантан.
Шта да се ради, историја нас учи да нису сви народи издржали тест времена…

Тони Станковић (Ужичка недеља 988, јун 2018.)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.