Манастир Дубрава

За разлику од овог смрдљивог и прљавог града, у који смо се, заведени, безразложно још од малена заљубили, јучерашња недеља, 12. децембра 2016. године, на околним брдима била је идеална за шетњу и уживање. Ми смо се определили за пешачење од Стубла до манастира Дубрава. Сеоце Стубло се налази иза Торника и практично се простире по ободу брда, све до суседног села Доброселица, које се налази подно Борове главе и Водица. До Стубла се стиже уским асфалтним путем, када се, на путу за Јабланицу, код Ђуровића гробља иза Торника, скрене лево. Стали смо пар километара испред Стубла, на месту где се рачвају путеви за два манастира – Увац и Дубрава. Неколико пута смо већ обилазили пределе у залеђу Торника, али је ово био први пут да идемо до 12-13 километара удаљеног манастира Дубрава, који се налази високо изнад реке Увац, наспрам сурових литица према Брезни и даље према, Ужичанима веч легендарним, Рутошама и Кратову… Немам речи којима могу описати сва изненађења која ми је јуче природа подарила. Било је нешто пре 10 сати, па нам је сунце тукло у очи, али је провидност била тако добра, да смо успели, што се каже, као на длану, да видимо снегом прекривен Дурмитор, па десно, претпостављам, Мратиње, а онда још више десно, у правцу Јабланице, босанске планине, највероватније Бјелашницу. Нисам веровао да видимо Дурмитор, али ме је провера на гугл мапа уверила у то, и добрих 3-4 километара пешачења по практично нетакнутој природи имали смо задовољство да уживамо у том импресивном погледу.

Овде морам да направим једну малу дигресију. Многи дугогодишњи посетиоци свакодневно проклињу урбанизацију Златибора, некада сам и сам био сличног мишљења, али, после неколико година пешачења, апсолутно  се са тим не слажем. Не улазећи у саму естетику изграђених објектата, урбанизација очигледно смета људима који од Краљевог трга нису одмакли  више од 200-300 метара, најдаље до споменика, а  Златибор је толико велики, да сам центар може да се шири још сто година, па ће опет имати хиљаде хектара природе за уживање. Управо то и јесте предност ове платнине, цео дан можете провести у нетакнутој природи, а онда увече уживати у свим благодетима цивилизације, да би сутрадан поново кренули разним стазама и богазама. Наравно, ако нисте дошли на Златибор да седите испред викендице. За разлику од других земаља, примера ради, Словенаца, просто је невероватно колико наш народ нема навику да шета по природи. Златибор се може обилазити пешке или бициклом барем 3-4 године и опет се неће све обићи….

И управо овај пут до манастира Дубрава то потврђује. После само пар километара пешачи се по потпуној дивљини, где нема ниједног бетонског стуба и електричних жица, тек по који вајат ту и тамо… И импресивна стабла усамљених борова. Са леве стране пута, скоро све време се види Борова глава и Доброселица, а изнад њих, лево Чигота, десно Муртеница. Пут иде низбрдо и што је манастир ближе, литице постају све окомитије. Последњих километар-два стварно је права сурова природа, поготову у ово годишње доба, када нема вегетације. А дубоко доле чује се, добрим делом залеђени, Увац. Просто човек не може да поверује да је то иста река, на којој су нешто узводније направили онолика три огромна језера. Од Радоинског језера Увац тече управо овим непристучаним гудурама, да би, пред сам крај, заврнуо лево и изнад Прибоја улио се у Лим. Мислим да су ретки, осим мештана, који знају да је корито Увца тик испод центра Доброселице. За мене је то било изненађење, иако сам само на Кокином броду (Златарско језеро) провео ко зна колико времена…

Путем смо срели неколико аутомобила, чак и путнички комби, па смо закључили да је, без обзира на удаљеност, манастир Дубрава ипак пун живота. Претпоставили смо да се људи враћају са недељне литургије, што нам је и потврдила љубазна монахиња, која нас је, уз благи осмех, провела кроз две цркве, већу, посвећену Светом Василију Острошком и мању, посвећену светом Пантелејмону, због чега славе две славе. Сам манастир је засновао отац Данило, који је пронашао остатке старог манастира, ког су срушили Турци. Манастир је обновљен последњих десетак година, и даље је без струје, али сам сигуран, како каже и монахиња, да ће дати бог да се и то реши. Љубазне монахиње су нам скувале чај, да се мало окрепимо, па смо убрзо кренули назад, требало је прећи 13 километара до аутомобила, а мрак је пао већ пре 17 часова.
Шетња која се памти цео живот.

Тони Станковић

srodni linkovi:

ПОГЛЕДАЈТЕ ГАЛЕРИЈУ ФОТОГРАФИЈА

[Show slideshow]

Comments

comments