Palisad – Semegnjevo – Viogor – Mokra Gora – Kremna – Krnda – Stapari – Užice

Rešili smo, nas dva đaka pešaka, da ovog leta otpešačimo do Mokre Gore i nazad, i tu misiju smo, uspešno, i obavili poslednjeg avgustovskog vikenda. Do već standardne polazne tačke, Kraljevog trga na Palisadu, prebacili smo se, kao i uvek, uz pomoć iskusnog taksiste Miroslava Kursturića. Sa obilaznog puta na Zlatiboru krenuli smo prema Semegnjevu, i, posle nekih 12 kilometara, u centru Semegnjeva, na naše, ali i njegovo iznenađenje, iz suprotnog pravca, sreli, kolegu pešaka, Aćima, gradsku legendu. Bio je to prvi put da smo na ovim našim pešačenjima sreli nekog poznatog Užičanina… Odatle, po savetu iskusnog planinara, Bobana Stefanovića, skrenuli smo desno, put brda, pa, prateći znakove, uz malo lutanja i malo više nerviranja, nekako smo uspeli da se popnemo na jedan od najviših vrhova Zlatibora – Viogor. Jeste bilo napornije nego obično, ali je vredelo. Kakav fantastičan pogled! I prema Torniku, Čigoti, bosanskim planinama, Šarganu…. na sve strane puca pogled, ali, nažalost, nije bilo vremena za zadržavanje, jer je popodne bilo debelo odmaklo, pa smo se, tražeći znakove i uz telefonske sugestije planinarskog vuka Ivana Obućine, žurno sjurili do legendarnog Jovovog groba, a onda, opet nizbrdo, niz tzv. Krsmanski potok, nasutim putem, prema Mokroj Gori. Sa nešto iznad 1400 metara nadmorske visine, za samo par sati, spustili smo se na 400 i kusur metara…

Prvo što smo videli u Mokroj Gori bio je upečatljivi spomenik poginulima u Prvom svetskom ratu, a onda, iako umorne, prosto nas je ostavio bez daha ulazak na peron stare železničke stanice. Neverovatno! Pogledajte fotografije, očigledno, kada se hoće, i Javno železničko preduzeće može da uradi nešto čega se nećemo postideti i u svetskim razmerama. I sam smeštaj, restoran, sve je to urađeno vrlo pristojno i ukusno. Ujutru smo se, ispraćeni od viđenog Mokrogorca Miška Sredojevića, vozom prebacili do Šargana Vitasa, a onda, peške, zaputili prema Užicu, preko Kremana, Vračarića, Omara, Krnde… Bilo je oko 19 časova kada smo se spustili na branu Vrutci, pa, smo ubrzali korak, da bi, već uhodanom stazom, kroz tunele, ispred 22 časa stigli u Užice.

Po programu koji koristim na telefonu, prešli smo za ta dva dana, ne računajući vožnju železnicom, 113 kilometara, iako Google maps daju nešto kraću rutu. Nije bilo preterano naporno, ali je zato priroda bila impresivna. Iako smo puno prešli i videli ovoga leta, zaista je predeo od železničke stanice, pa do samog sela Semegnjevo za pamćenje. A vrh Viogor je tek priča za sebe. Impresivna šuma, fantastičan pogled, šumski plodovi… Prava je šteta što je taj kraj tako malo posećen, jer nimalo ne zaostaje za Tornikom, ako nije i lepši. Svakako da se mora mnogo više raditi na promociji ovog kraja, na uređenju pešačkih i biciklističkih staza, kako u Čajetini, tako i u Užicu. O mokrogorskoj stanici već je mnogo ispričano, ali, posle onoga što sam za to kratko vreme video, ipak nedovoljno. Kremna, Bioska, jezero Vrutci…, ta pešačka trasa apsolutno je nepoznata, a toliko toga može da ponudi, pejzaži nimalo ne zaostaju za Zlatiborom, a, preko brane i stare Ćirine trase, direktno se vezuje sa Užicem.

Toni Stanković

srodni linkovi:

POGLEDAJTE GALERIJU FOTOGRAFIJA

[Show slideshow]

Comments

comments