početak GRADSKA Мандрагола на ужичкој сцени

Мандрагола на ужичкој сцени

od Užička Nedelja
259 pregleda

Николо Макијавели

Мандрагола

Адаптација и режија: Марко Торлаковић
Сценографија: Маријана Зорзић Петровић
Костимографија: Снежана Ковачевић
Сценски покрет: Ивица Клеменц
Сарадник за технику гласа: Александра Дурковић

Л И Ц А
КАЛИМАКО Вахидин Прелић
СИРО (његов слуга) Душан Радојичићма
МЕСЕР НИЧА Слободан Љубичић
ЛИГУРИО Александар Вучковић
СОСТРАТА Тања Јовановић
ФРА ТИМОТЕО Никола Пенезић
ЛУКРЕЦИЈА Даница Љубичић

Инспицијент: Милена Радомировић
Суфлер: Милетa Петровић

Техничко вођство: Маријана Зорзић Петровић
Мајстор сцене: Славољуб Васић
Мајстор светла: Александар Росић
Тон мајстор: Никола Пејовић
Сликар извођач: Радојко Веселиновић
Шминкер – власуљар: Мирјана Илић
Реквизитер: Милан Мијаиловић
Израда костима: Гордана Мајдов Марковић, Остоја Милошевић, Гордана Скакавац
Столарски радови: Томислав Јанковић
Сценска техника: Млађен Ћитић, Душко Јанковић, Миломир Богдановић

Организатор: Љиљана Матић

Уметнички руководилац: мр Немања Ранковић
Директор: Зоран Стаматовић

О писцу и делу:

Николо Макијавели (ital. Niccolò Machiavelli; 3. maj 1469 — 21. jun 1527), као ретко који други аутор током модерне историје, тумачен је на онолико много начина колико та иста историја препознаје различитих филозофских, етичких, верских, политичких, социолошких, економских, културних и сваких других нарација.
Захваљујући свом спису Владалац (ital. Il principe) проглашаван је, пре свега као политички мислилац, како за либералисту и републиканца, тако и за конзервативца и монархисту. За једне је био револуционар, антихришћанин, аморалист, а за друге дубоко хришћански надахнути теоретичар, неко ко води рачуна о темељним моралним вредностима, пре свега о вредностима човекове слободе итд.
Језуити и протестанти сматрали су га „инструментом Сатане“. Шекспир је макијавелизам назвао убилачким. Томас Хобс, инспирисан Макијавелијевом тезом о „рату свих против свих“, то стање узео је за полазне премисе свог Левијатана. Француски енциклопедисти у Владаоцу су видели „сатиру“. Бертранд Расел га је сматрао претечом политичке модерне. На Владаоца су се подједнако позивали Хегел и Ниче, комуниста Грамши и марксиста Алтисер, као и Хитлер и Мусолини. Фолкер Рајнхард види у Макијавелију, под маском циника без илузија, заправо идеалисту-утописту, односно експонента класичног републиканизма који верује у савршену републику.
Многострукост тумачења и интерпретација, њихово укрштање и полемичност произилазе из суштинске амбивалентности тог дела – из проблема са којим се дело суочава у свом настојању да тај проблем представи и опише.
Дело је наслов добило постхумно, приликом првог издања из 1532. Сам Макијавели је, у својим писмима, о делу говорио под насловом De principatibus . Овај изворнији и вероватно бољи наслов је вишесмислен: он говори о томе шта све може бити неки principatus (држава), о томе које су моћи и могућности владавине, владања. Ако се ове вишезначности не узму у обзир, па дело схвати – једним површним или једноструким читањем које потом постаје извор изведених, тексту накнадно приписаних недоумица – као приручник за владара, тада је пут кратак да се дело Макијавелија разуме као једно „макијавелистичко” дело.
Управо из разлога да би се таква хетерогена слика о Макијавелију ако не променила, онда свакако приближила постмодернистичком јединству вишегласности, историчари политичких идеја последњих деценија настоје да његово дело ситуирају у живи контекст ренесансног времена, тумачећи га као мислиоца кризе и кризних констелација par excellence.
Две године пред крај свога живота Макијавели ће у једном писму себе означити као „историчара, комичара и трагичара“.
Након страховладе, од 1494. до 1498, доминиканског монаха, проповедника покајања и радикалне аскезе – Саванароле, који је хтео да преобрази Републику Фиренцу у средњовековну фундаменталистичку теократију и који је у својим оштрим проповедима са претњом и бесом испољавао реторички отров против Медичија и њихове “естетике моћи”, те против папе Борџије и католичке цркве, а због чега ће зато, најзад, изгорети на ломачи, следе године републиканске слободе у којој ће се Макијавелијева каријера расцветати. Макијавели је био постављен за секретара “Савета десеторице” Републике Фиренце и на том ће месту вишеструко бити биран. У својству државног секретара за спољне послове и одбрану, предузеће многа дипломатска путовања у иностранство и престројити скупу и неделатну фирентинску војску, која се дотад састојала од плаћеника, у војску грађанске милиције, која ће отцепљену Пизу, 1509, вратити у своје окриље. Томе ће насилни крај бити означен повратком Медичија, 1512, у Фиренцу. Макијавели ће бити заточен, злостављан и најзад, помилован. У изгнанству, у тосканској идили на породичном имању, посветиће се писању комедија, трагедија, историјких и политичких списа – најпознатији: Мандрагола (написана 1513/објављена 1524), Расправа о Титу Ливију (довршена 1518) Историја Фиренце (довршена 1525), као и Владалац (написан 1513).
Комедија Мандрагола може се узети као можда најбољи пример ренесансне комедије: брзи прелази кратких сцена, слојевит језик, оштро оцртани карактери, комика израза и ситуације, еротски садржај, оштроумност заплета, која већ у наслову упућује на двосмисленост, која управо због тога за многе интерпретаторе Макијавелијевог дела јесте извориште и исходиште „макијавелизма“ и „антимакијавелизма“.
Мандрагола (или, понекад код нас, мандрагора) јесте биљка која својим изгледом подсећа на људско тело, па се за њу веровало да има својства афродизијака, да лечи импотенцију и, нарочито, да омогућује зачеће. Истовремено, тај исти лек који даје снагу, ту снагу може и одузети, као какав отров – тако да би Калимако, млади племић који жели да освоју Лукрецију, супругу госпара Ниче, уз помоћ сплетки фра Тимотеа, Лукрецијиног исповедника, и који треба да учини услугу госпару Ничи и да му омогући да Лукреција зачне потомство, заправо треба да страда од мандраголе.
Комедија тематизује, пропитује, критикује, изврће руглу и подсмеху управо све оне теме око којих се сучељавају интерпретације о Макијавелијевом делу ево већ скоро 600 година: освајање, питање вештине освајања, и питање средстава – лека/отрова – које је увек амбивалентно, које доноси успех,али може довести и до пораза. То је и питање односа снаге – премоћи или немоћи, тј. квалитет релације квантитета, однос у неком динамичком пољу потенција – које треба оштроумно користити. Макијавели на свој начин развија, у овој комедији, али и у другим делима, тему фортуне (среће, судбине, стицаја околности) и онога што је била вирту (способност појединца, његова оштроумност, „врлина” пре свега у интелектуалном значењу). Баш као у Владаоцу: „Ту се сад поставља питање: да ли је боље да те људи љубе или да те се боје. Одговор је да би најбоље било и једно и друго; но како је то двоје тешко саставити, много је сигурније, да те се људи боје, неголи да те љубе, ако већ обоје не можеш постићи. Јер о људима се уопштено може казати: незахвални су, непоуздани, притворни, избегавају опасности и похлепни су за добитком; док им добро чиниш, твоји су, нуде ти своју крв, иметак, жене и децу, како сам вам већ казао, кад је потреба далеко; но кад се невоља примакне, окрећу се. Пропада владар, који се посве ослонио на њихове речи, па се није ни на шта припремио; јер пријатељства, које се добијају за плату, а не величином и племенитошћу духа, купују се, а не поседују, па се у право време не могу употребити. Осим тога, људи се мање устручавају да увреде некога, који жели да га љубе, него ли некога, који им улива страх; јер љубав се подржава везом захвалности, само што људи, будући да су опаки, ту везу раскидају, кад год им је то од користи; страх се пак подржава непрестаном претњом казне…“

Спасоје Ж. Миловановић

Реч редитеља:
Често пута је позориште називано местом неморала. Кад мало боље размислим и данас неки „важни“ људи гледају на позориште истим очима. Ово је представа која слави прљавштину и карневал, слави лакрдију, слави живот и радост позоришне игре, слави слободу. Она је направљена у име неморала и свега онога што би неке „моралне“ институције назвале нечистим.

О редитељу:
Рођен 4. маја 1992. у Сомбору. Завршио је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду у класи професора Егона Савина. Добитник је награде Хуго Клајн за најбољег студента позоришне режије. Своју дипломску представу, под насловом ВАТРЕНА ЋЕЛИЈА, радио је у Српском народном позоришту у Новом Саду. У Шабачком позоришту режирао представу Ревизор за Југоисток по тексту Светислава Басаре.

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.