Nikolo Makijaveli
Mandragola
Adaptacija i režija: Marko Torlaković
Scenografija: Marijana Zorzić Petrović
Kostimografija: Snežana Kovačević
Scenski pokret: Ivica Klemenc
Saradnik za tehniku glasa: Aleksandra Durković
L I C A
KALIMAKO Vahidin Prelić
SIRO (njegov sluga) Dušan Radojičićma
MESER NIČA Slobodan Ljubičić
LIGURIO Aleksandar Vučković
SOSTRATA Tanja Jovanović
FRA TIMOTEO Nikola Penezić
LUKRECIJA Danica Ljubičić
Inspicijent: Milena Radomirović
Sufler: Mileta Petrović
Tehničko vođstvo: Marijana Zorzić Petrović
Majstor scene: Slavoljub Vasić
Majstor svetla: Aleksandar Rosić
Ton majstor: Nikola Pejović
Slikar izvođač: Radojko Veselinović
Šminker – vlasuljar: Mirjana Ilić
Rekviziter: Milan Mijailović
Izrada kostima: Gordana Majdov Marković, Ostoja Milošević, Gordana Skakavac
Stolarski radovi: Tomislav Janković
Scenska tehnika: Mlađen Ćitić, Duško Janković, Milomir Bogdanović
Organizator: Ljiljana Matić
Umetnički rukovodilac: mr Nemanja Ranković
Direktor: Zoran Stamatović
O piscu i delu:
Nikolo Makijaveli (ital. Niccolò Machiavelli; 3. maj 1469 — 21. jun 1527), kao retko koji drugi autor tokom moderne istorije, tumačen je na onoliko mnogo načina koliko ta ista istorija prepoznaje različitih filozofskih, etičkih, verskih, političkih, socioloških, ekonomskih, kulturnih i svakih drugih naracija.
Zahvaljujući svom spisu Vladalac (ital. Il principe) proglašavan je, pre svega kao politički mislilac, kako za liberalistu i republikanca, tako i za konzervativca i monarhistu. Za jedne je bio revolucionar, antihrišćanin, amoralist, a za druge duboko hrišćanski nadahnuti teoretičar, neko ko vodi računa o temeljnim moralnim vrednostima, pre svega o vrednostima čovekove slobode itd.
Jezuiti i protestanti smatrali su ga „instrumentom Satane“. Šekspir je makijavelizam nazvao ubilačkim. Tomas Hobs, inspirisan Makijavelijevom tezom o „ratu svih protiv svih“, to stanje uzeo je za polazne premise svog Levijatana. Francuski enciklopedisti u Vladaocu su videli „satiru“. Bertrand Rasel ga je smatrao pretečom političke moderne. Na Vladaoca su se podjednako pozivali Hegel i Niče, komunista Gramši i marksista Altiser, kao i Hitler i Musolini. Folker Rajnhard vidi u Makijaveliju, pod maskom cinika bez iluzija, zapravo idealistu-utopistu, odnosno eksponenta klasičnog republikanizma koji veruje u savršenu republiku.
Mnogostrukost tumačenja i interpretacija, njihovo ukrštanje i polemičnost proizilaze iz suštinske ambivalentnosti tog dela – iz problema sa kojim se delo suočava u svom nastojanju da taj problem predstavi i opiše.
Delo je naslov dobilo posthumno, prilikom prvog izdanja iz 1532. Sam Makijaveli je, u svojim pismima, o delu govorio pod naslovom De principatibus . Ovaj izvorniji i verovatno bolji naslov je višesmislen: on govori o tome šta sve može biti neki principatus (država), o tome koje su moći i mogućnosti vladavine, vladanja. Ako se ove višeznačnosti ne uzmu u obzir, pa delo shvati – jednim površnim ili jednostrukim čitanjem koje potom postaje izvor izvedenih, tekstu naknadno pripisanih nedoumica – kao priručnik za vladara, tada je put kratak da se delo Makijavelija razume kao jedno „makijavelističko” delo.
Upravo iz razloga da bi se takva heterogena slika o Makijaveliju ako ne promenila, onda svakako približila postmodernističkom jedinstvu višeglasnosti, istoričari političkih ideja poslednjih decenija nastoje da njegovo delo situiraju u živi kontekst renesansnog vremena, tumačeći ga kao mislioca krize i kriznih konstelacija par excellence.
Dve godine pred kraj svoga života Makijaveli će u jednom pismu sebe označiti kao „istoričara, komičara i tragičara“.
Nakon strahovlade, od 1494. do 1498, dominikanskog monaha, propovednika pokajanja i radikalne askeze – Savanarole, koji je hteo da preobrazi Republiku Firencu u srednjovekovnu fundamentalističku teokratiju i koji je u svojim oštrim propovedima sa pretnjom i besom ispoljavao retorički otrov protiv Medičija i njihove “estetike moći”, te protiv pape Bordžije i katoličke crkve, a zbog čega će zato, najzad, izgoreti na lomači, slede godine republikanske slobode u kojoj će se Makijavelijeva karijera rascvetati. Makijaveli je bio postavljen za sekretara “Saveta desetorice” Republike Firence i na tom će mestu višestruko biti biran. U svojstvu državnog sekretara za spoljne poslove i odbranu, preduzeće mnoga diplomatska putovanja u inostranstvo i prestrojiti skupu i nedelatnu firentinsku vojsku, koja se dotad sastojala od plaćenika, u vojsku građanske milicije, koja će otcepljenu Pizu, 1509, vratiti u svoje okrilje. Tome će nasilni kraj biti označen povratkom Medičija, 1512, u Firencu. Makijaveli će biti zatočen, zlostavljan i najzad, pomilovan. U izgnanstvu, u toskanskoj idili na porodičnom imanju, posvetiće se pisanju komedija, tragedija, istorijkih i političkih spisa – najpoznatiji: Mandragola (napisana 1513/objavljena 1524), Rasprava o Titu Liviju (dovršena 1518) Istorija Firence (dovršena 1525), kao i Vladalac (napisan 1513).
Komedija Mandragola može se uzeti kao možda najbolji primer renesansne komedije: brzi prelazi kratkih scena, slojevit jezik, oštro ocrtani karakteri, komika izraza i situacije, erotski sadržaj, oštroumnost zapleta, koja već u naslovu upućuje na dvosmislenost, koja upravo zbog toga za mnoge interpretatore Makijavelijevog dela jeste izvorište i ishodište „makijavelizma“ i „antimakijavelizma“.
Mandragola (ili, ponekad kod nas, mandragora) jeste biljka koja svojim izgledom podseća na ljudsko telo, pa se za nju verovalo da ima svojstva afrodizijaka, da leči impotenciju i, naročito, da omogućuje začeće. Istovremeno, taj isti lek koji daje snagu, tu snagu može i oduzeti, kao kakav otrov – tako da bi Kalimako, mladi plemić koji želi da osvoju Lukreciju, suprugu gospara Niče, uz pomoć spletki fra Timotea, Lukrecijinog ispovednika, i koji treba da učini uslugu gosparu Niči i da mu omogući da Lukrecija začne potomstvo, zapravo treba da strada od mandragole.
Komedija tematizuje, propituje, kritikuje, izvrće ruglu i podsmehu upravo sve one teme oko kojih se sučeljavaju interpretacije o Makijavelijevom delu evo već skoro 600 godina: osvajanje, pitanje veštine osvajanja, i pitanje sredstava – leka/otrova – koje je uvek ambivalentno, koje donosi uspeh,ali može dovesti i do poraza. To je i pitanje odnosa snage – premoći ili nemoći, tj. kvalitet relacije kvantiteta, odnos u nekom dinamičkom polju potencija – koje treba oštroumno koristiti. Makijaveli na svoj način razvija, u ovoj komediji, ali i u drugim delima, temu fortune (sreće, sudbine, sticaja okolnosti) i onoga što je bila virtu (sposobnost pojedinca, njegova oštroumnost, „vrlina” pre svega u intelektualnom značenju). Baš kao u Vladaocu: „Tu se sad postavlja pitanje: da li je bolje da te ljudi ljube ili da te se boje. Odgovor je da bi najbolje bilo i jedno i drugo; no kako je to dvoje teško sastaviti, mnogo je sigurnije, da te se ljudi boje, negoli da te ljube, ako već oboje ne možeš postići. Jer o ljudima se uopšteno može kazati: nezahvalni su, nepouzdani, pritvorni, izbegavaju opasnosti i pohlepni su za dobitkom; dok im dobro činiš, tvoji su, nude ti svoju krv, imetak, žene i decu, kako sam vam već kazao, kad je potreba daleko; no kad se nevolja primakne, okreću se. Propada vladar, koji se posve oslonio na njihove reči, pa se nije ni na šta pripremio; jer prijateljstva, koje se dobijaju za platu, a ne veličinom i plemenitošću duha, kupuju se, a ne poseduju, pa se u pravo vreme ne mogu upotrebiti. Osim toga, ljudi se manje ustručavaju da uvrede nekoga, koji želi da ga ljube, nego li nekoga, koji im uliva strah; jer ljubav se podržava vezom zahvalnosti, samo što ljudi, budući da su opaki, tu vezu raskidaju, kad god im je to od koristi; strah se pak podržava neprestanom pretnjom kazne…“
Spasoje Ž. Milovanović
Reč reditelja:
Često puta je pozorište nazivano mestom nemorala. Kad malo bolje razmislim i danas neki „važni“ ljudi gledaju na pozorište istim očima. Ovo je predstava koja slavi prljavštinu i karneval, slavi lakrdiju, slavi život i radost pozorišne igre, slavi slobodu. Ona je napravljena u ime nemorala i svega onoga što bi neke „moralne“ institucije nazvale nečistim.
O reditelju:
Rođen 4. maja 1992. u Somboru. Završio je pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Egona Savina. Dobitnik je nagrade Hugo Klajn za najboljeg studenta pozorišne režije. Svoju diplomsku predstavu, pod naslovom VATRENA ĆELIJA, radio je u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. U Šabačkom pozorištu režirao predstavu Revizor za Jugoistok po tekstu Svetislava Basare.
