У НОВОМ БРОЈУ УЖИЧКЕ НЕДЕЉЕ: ЕВРОПА У ПЛАМЕНУ
Некада сам се радовао марту, јер је то месец у коме сам рођен, али, последњих деценија, гомила се много црних догађаја, због којих га, чини ми се, уопште више не волим…
Овај шокантни масакр у Бриселу је таквих размера, да човек пожели, кад би било могуће, да први пролећни месец потпуно преспава или заборави. Утисак запрепашћености посебно појачава црно-бели снимак безбедоносних камера у тренутку експлозије, тако да је овај хорор, на најбруталнији начин, доспео у сваки дом на кугли земаљској….
Иако смо се ми у Србији последње три деценије нагледали свега и доживели свакојаких ужаса, после овако тешких злочинa, морамо дубоко да се забринемо. И не могу, а да се не присетим оне играрије по друштвеним мрежама, после истих злочина у Француској, када је већина, као, у знак солидарности, своје коментаре бојилa француском тробојком. Баш тако, играрију, да не користим неку тежу реч. Толики народ изгинуо, а ми фарбамо коментаре, да сви виде нашу лажну хуманост…
Искрено, нисам, као сваки просечан Србин, експерт за светску политику. Заиста, немам апсолутно никакву представу какве ће последице на човечанство имати овакав злочин, али сам сигуран да се ништа добро неће десити. Сваки насилан чин, верски мотивисан или не, изазива насилну реакцију друге стране и спирала злочина само може да се убрза. Дај боже да не буде тако, али…
Намеравао сам за овај број Недеље да нешто напишем о предстојећим изборима, међутим, то ми се сада чини потпуно маргинално, иако сам сигуран, да ће се, као и увек, за пар недеља све наставити старим током… А и шта рећи о изборима у којима све партије, већ деценијама, гуслају исту песму? Обичан народ, тако ми се чини, уопште не интересује ко шта од политичара прича, већ, барем они што уредно гласају, имају своје фаворите, које ће заокружити на изборима и, велике су шансе, да се све настави по старом. Рекло би се да због тога и нема неке посебне еуфорије, сви само чекају да се и то отаља, у складу са тим какав нам је и живот постао у овој земљи – све се ради офрље…. Очигледно да ту успаванку једино могу удрзмати групе грађана, које се, широм земље, кандидују за локалне парламенте. То недвосмислено говори да је сазрело време за нове партије, које ће, и у стварности, а не само декларативно, имати другачији програм од овог једнопартијског система са више партија. На Западу, већ стотинама година, партије репрезентују различите социјалне групе, које се на тај начин боре за своја права, док је код нас све потпуно другачије – државне послове већ деценијама обавља бивша, али и садашња, комунистичка елита, тако да све партије, колико год начелно биле различите, искључиво заступају интерес запослених у државној служби. Остали се, једноставно, не рачунају и њихова једина обавеза, до скоро, била је да изађу и гласају за једног од понуђених државних службеника. Данас, чак ни то није потребно, упослени код државе предлажу и гласају једни за друге, а за остатак нације, баш их брига. И то је потпуно логично, свако се чеше где га сврби, природно је да се државни службеник прво брине за свој посао и плату, па тек онда за све остало. Друга половина Србије и даље очекује да се они сами промене, а то се још никада у историји није десило – промене нико није спровео добровољно, већ искључиво под притиском. Отуд, слободно се може рећи, више од половине становништва Србије живи у лажној нади да ће неко други да се избори за њихова права…. То никада није било, нити ће бити. Већина озбиљних социолога сматра да је нашем народу остала навика из социјализма да иде линијом мањег отпора и да препушта другима, онима „горе“, да одлучују у његово име, али, што се пре схвати да су таква времена давно прошла и да свако мора да се бори за своја права, пре ћемо и прекинути ову апатију и економско безнађе у коме се налазимо.
Тешка времена и велики изазови очекују и Србију и Европу, и политички и економски, и они који су себи наменили улогу аутсајдера и пасивног посматрача, тешко се доброме могу надати. Баш као у оном старом вицу, када је човек молио бога да му подари добитак на лотоу, а бог му каже – па уплати тикет, будало….
Душан Ђуровић
