УСПЕШНИ УЖИЧАНИ – МИЛОМИР МИШО СТАРЧЕВИЋ
Ужичанин Миломир Мишо Старчевић прави рибице мамце, који су постали хит не само у Србији, већ широм света. На његове рибице пеца се по целој Европи, Русији, далеке Аустралије.
УН: Како сте почели са производњом воблера?
– Производњом вештачих мамаца за лов рибе (варалицa – воблер) званично сам почео 2001. године. Сам почетак производње сматрам онај дан када сам регистровао СЗР „МБ Стар“ и преко ње почео израђивати и продавати моје производе. Не могу рећи да се почело много раније, пре 2001, јер се раније дељало и шмирглало све ручно, а најчешће на тераси чувеног нашег риболовца и мени веома драгог и доброг друга учитеља Шекија, са којим сам много времена провео пецајући и анализирајући разно-разне варалице које је он израђивао. Ту су и остали ужички мајстори, који су чувени и ван наших простора, а међу њима и Неђа Павловић. Варалице, које смо ручно правили, биле су намењене за лов пастрмке и младице. Практично, све што се направи дељено је пријатељима и за своје потребе. Пред само бомбардовање наше земље, први пут сам се на дуже време, због сплета разних околности, вратио из Русије у којој сам до тада радио десетак година. Тада сам 80 посто времена проводио пецајуци на Дрини, Ђетињи, Рзаву и другим рекама и језерима, а и у иностранству, на разним водама. У то време се и рађала идеја да се то наше знање израде варалица, претвори у неки мали бизнис.
УН: У почетку сте правили за пријатеље. Како се фирма развијала и како је дошло до иностранства?
– Почеци су били јако тешки. Било је то време после несрећних ратова на нашим просторима. Време када си тешко долазио до разних материјала који су потребни за производњу. Време где си био изолован и само преко разних пријатеља у свету могао доћи до потребних материјала.
Да се разумемо, била је то у почетку производња са пар модела у десетак декора. Сав новац који сам зарадио радећи у Русији сам улагао у алате, машине и раднике који су радили. Од продатих варалица нису се могли покрити трошкови. Од самог старта сам доста радио на маркетингу и реклами. У томе ми је много помогао мој покојни рођак Звонко Шоштар, који је важио за једног изврсног дизајнера. У то време у граду Ужицу практично нико није имао свој сајт, а ми смо га имали. Посећивао сам разне сајмове у нашој земљи и у бившим републикама Југославије. Морам навести један интересантан сајам у Загребу. Био је то сајам лова, риболова и производња вина. Ја сам био први излагач из Србије, који је излагао после несрећних ратова и распада Југославије, у Хрватској. Све сам добио бесплатно, од штанда који је био импозантан, до разних телевизијских и медијских кућа које су то пренеле, а то ми је омогућио и испословао пријатељ кога сам познавао преко риболова, Игор Здењак, а он је био у организацији за промовисање сајма.
Стратегија је била извоз и само извоз, а да би то остварили, предузели смо многе кораке око маркетинга и промоција наших производа. Почели смо спонзорисати разне риболовачке експедиције, где се ловило на наше варалице, разна такмичења. Постали смо чланови светске организације ЕФТА, која се бави промоцијом производа везаних за риболов, организовањем јединог сајма у Европи на коме учествују само произвођачи из целог света и на који долазе само велетрговци и трговци из целог света, а који се сваке године одржава у некој другој држави Европске уније. Чланство се плаћа годишње, а учествовање на сајму уопште није јефтино за наше услове.
Пролазиле су године, и наш асортиман се ширио. Схватио сам да једино можемо опстати ако будемо извозили. У почетку све је ишло тешко, јако тешко. Конкуренција огромна, а долазили смо из Србије, која је политички сатанизована. Посматрали су нас и тако се понашали, као да долазимо да би им продали то што производимо, а да ништа не зарадимо. Ишли смо са ценама од којих практично нисмо могли имати никакву акумулацију. На тај начин смо правили бренд, не код трговаца, већ код риболоваца који су куповали наше производе. Били смо убеђени у квалитет и ловност наших производа.
На жалост, од овога ништа не би било, да нисам имао додатне приходе поновним враћањем на рад у Русији и улагањем у даљу производњу и решавањем потребног простора за прозводњу.
УН: Колики је сада асортиман и који су се воблери показали као најбољи или то зависи од вода где се користе? Нека Ваша препорука које рибице за коју воду или рибу?
– Поред нашег огромног рада, труда и вере у успех, успели смо да направимо светски познати бренд воблера, под именом који је заштићен “GOLDY”. Сада у свом асортиману имамо преко 420 производа који се продају у многим земљама. Не могу рећи који је наш најбољи производ, могу само рећи да су сви добри за ону рибу за коју су намењени. Могу само рећи да се на наше производе пеца клен, пастрмка, смуђ, штука, сом, буцов, младица, гргеч и друге грабљивице.
УН: Ако није тајна, колика је сада производња на годишњем нивоу и где све извозите?
– Навешћу неке земље у којима имамо продају: Аустрија, Словенија, Босна, Бугарска, Румунија, Русија, Немачка, Швјцарска, Француска, Енглеска, Естонија, Пољска, Чешка, Аустралија, Арапски емирати. Прошла година је била најбоља година за нас. Извезли смо преко 90 посто наше производње.
УН: Производите и ексклузивне воблере у ексклузвним паковањима.
– Доста купаца из света тражи од нас да им израдимо уникатне варалице. На жалост, годишње можемо израдити веома малу количину, али су то варалице које су ексклузивне и тако упаковане и означене. Свака има свој број и потпис и гаранцију да је 100 посто ручни рад и уникатна.
УН: Ви сте поново у Русији. Ко води посао око производње воблера, док сте тамо?
– Многе послове везано за продају, маркетинг, осмишљавањем нових моделе водим из Русије, јер то модерна технологија дозвољава, а у Србији производњу води мој син Бојан Старчевић и Неђо Павловић. То је практично породична у фирма.
УН: Ваши планови за даље?
– У овој години треба да се појаве нови производи, у које смо уложили много, сво наше знање и искуство стечено на пређашњим моделима. То су четири нова модела (четири величине) са разним варијацијама декора. Укупно преко 80 нових производа, што значи до краја године ћемо имати преко 500 наших различитих производа. То је веома озбиљан асортиман, мерен, не код нас, већ по светским најпознатијим произвођачима и брендовима. У будућности планирамо већа улагања и производњу мамаца за риболов на мору.
УН: Да ли сте имали било какву помоћ од државе?
– Морам да напоменем да смо све ово остварили без ичије помоћи, а када кажем без ичије помоћи, имам у виду на помоћ наше државе и локалне управе Ужица. Ту сам имао само тешкоће и спотицања и једно велико разочарање.
УН: Колико ми је познато, планирали сте отварање велике хале у Турици. Докле се стигло са реализацијом?
– Нисам се обраћао за било какву помоћ, само једанпут, а то је да ми реше добијање грађевинске дозволе за изградњу производне хале од 350 метара квадратних. На плацу који се налази у Турици, а који сам купио, платио порез на пренос, платио разне трошкове, што судске, што катастарске, да би плац био на мом имену 1/1, за коју сам поднео захтев да ми се изда дозвола за градњу, доставио идејни пројекат који сам платио, добио све сагласности од ЕПС-а, Водовода, Поште, Ужица гаса (у то време је била обавеза), направио сам трошкове у висини око 18.000 евра. Све је то почело пре 5 година и до данашњег дана нисам добио грађевинску дозволу. Не само да нисам добио грађевинску дозволу, већ су у међувремену господа уцртала пут преко мог плаца, који сам купио, платио за пренос, геодетски извршио омеђавање и увео судски и геодетски да сам власник 1/1. Тај плац сам купио баш за намену изградње производне хале, а сада су га претворили у некористан плац, а да мене, као власника плаца, нису ни обавестили. То не могу да разумем. Е, то је помоћ нашем малом бизнису. То је помоћ грађанима. То је доказ да су многи недодирљиви и нестручни. Нисам ја једини који има такве проблеме.То је само разочарање и схватање да ми не можемо ићи напред, ако не променимо многе ствари у нашем друштву. Све док господа не схвате да су на својим радним местима због нас грађана, који запошљавају људе, који плаћају разне порезе (а сваким даном су све већи и већи), а не ради себе, нема бољитка.
Звездана Глигоријевић
