UŽIČKA NEDELJA, 929. BROJ: SVI U VLADAJUĆE PLEME
Živimo u državi u kojoj jedan dan pada kiša i nastane haos. Samo jedan dan. Jedan jedini dan. Danas pada, i sutra, kada prestane, popisujemo katastrofalnu štetu. Tačnije, ONI popisuju, našu štetu. I našu muku. A nikako da dođe dan kada će se popisati šteta koju decenijama proizvodi ova bahata vlast…
Gledam juče onog sa cvikerima, on je, tobož, šef nekog vanrednog štaba ili tako nečeg, pompeznog naziva. Onog istog koji je prošle godine pričao apsolutno istu priču. U dlaku istu. I ne samo prošle godine, gledamo, tog istog, već 4-5 godina kako, zabrinutim, ali odlučnim glasom, mlati praznu slamu. Olučno mlati praznu slamu… Šta ovi poltronski, nemoralni, mediji napraviše ovom veselom narodu… Dovedu nekog bašibozuka, koji može da lupa šta god mu padne na pamet, o ekonomiji, saobraćaju, atomskoj fizici.., apsolutno je nevažna tema, važno je kako se govori – odlučno, namrgođeno, zabrinuto za narod i državu… Ovoj vlasti nije potrebna ni pamet, ni argumenti, jedino su potrebni uverljivi glumci, a kada na pet medija ponove istu laž, čak i njihovi najveći neprijatelji, počinju da verglaju baš ono što vlast želi – Rusija, NATO, Sirija, izbeglice…. Naš narod rešava sudbinu Sirije, a ovde, gde živi, mrtav ladan, iz godine u godinu, prihvata ista tupa obrazloženja glumaca-političara.
Zlakusa pod vodom…. Ona ista, koja je idealno mesto za mega, giga fabriku za prečišćavanje otpadne vode…
Dao je izjavu i gradonačelnik Tihomir. Imali smo sreće, reče. Da, baš smo se usrećili…. Đetinja, koja je više potok nego reka, milioni i milioni dinara, na nameštenim konkursima, godinama su bacani u, očigledno, loše urađeno korito, koje brekće pod kišama od jednog dana, a šta bi tek bilo da je padala celih dva dana? Izvodili su razni političari, razne novinarske ekipe, poslednjih dvadesetak godina, da veličaju senzacionalnu izgradnju korita Đetinje kroz grad, a sada, svakog proleća, posle samo jedne ozbiljnije kiše, svi strepimo šta će biti poplavljeno. A kad ta voda protutnji kroz grad, razlije se čim naiđe na ravnicu, jer u Sevojnu i Zlakusi, našim nazovim političarima, nije bilo bitno da poreskim novcem urede korito Đetinje, već su imali preča posla – da formiraju Opštinu i zaposle još po koju partijsku spodobu. Ali, zašto ja o tome da pričam? Zar Sevojničani i Zlakušani nisu sami trebali da razmisle – da li im je bilo potrebnije urediti korito Đetinje ili da bacaju pare na nove funkcionere, od kojih, i novorođenčadima je jasno, nikakave koristi nema? Trčali su skoro svi na te besmislene izbore, agitovali su razno-razni, bacile se debele pare, a, očigledno je, pametnije im je bilo da su tu energiju i novac uložili u uređenje korita Đetinje. Ne kaže stara poslovica džabe, svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje. Obećaju mu državnu službu za familiju, parče asfalta u u svom sokačetu i eto glasova. A kad padnu stoletne kiše od jednog dana (kakva ironija), onda se svi za glavu hvataju…. Tako to rade neorganizovana, zato i večno siromašna, plemena…
Da, Srbija sve manje liči na državu, a sve više na teritoriju sa više plemena, gde se sva filozofija svodi na otimačinu. Okupi se pleme, zauzme vlast i pljačka dok može, onda se organizuje drugo pleme, otmu presto od prvih, pa kad zasednu, krenu nemilice u otimačinu. Nema ovde odavno nikakve proizvodnje, napretka, niti budućnosti, pa onda i običan narod vremenom shvati da od poštenog rada nema vajde, nego se priključi pobednicima, pa otimaju, dok mogu. Onima goramo, veće parče, ali, bude i za njih doljamo, po koja mrvica… I, naravno, svi juriš na državnu platu… Bez izuzetka. Iako su bili niko i ništa pre ulaska u političko pleme, odmah po primanju prve državne plate, počinje kupovina garderobe, kravate i cipela, da ih rulja ozbiljnije shvata, da budu lepši i značajniji na seljačkoj televiziji, zatim ide skup državni mobilni telefon sa impulsima koje plaćaju poreski obveznici, pa sedenje u kafanama, u toku radnog vremena, koje i nemaju na izmišljenim radnim mestima… Posle par meseci zaposle ženu ili muža u državnu službu. Onda se državnim novcem napravi neka besmislena ustanova, pa tu zaposle ćerku, pa nova besmislena državna ustanova, u koju zaposle sina… I cela čaršija bruji o tome, ali niko ne sme javno ni da pisne. A i kako će da pisne, kada su svi deo tog primitivnog plemena, uključujući i nazovi novinare, koji poslušno čuče pored stola i čekaju da padne po koja mrvica… Dal’ ono bi čuče ili kleče, ne mogu da se setim….
I dok nas pleme političara sa užom i širom rodbinom, duboko zavučenim rukama u naše džepove, brutalno pljačka, slušam lupetanja nekavkih samozvanih levičara da živimo u besnom kapitalizmu ili, kako to oni vole da kažu, neoliberalizmu…
A, veselnicima niko nije objasnio, da kapitalizam, za početak, podrazumeva neku proizvodnju, neke fabrike, a, u naske, toga retko gde da ima, pa me sve to podseća na priču kada je Dimitrije Tucović svojevremeno svojim seljacima u Gostilju pokušavao da objasni težak položaj radničke klase u fabrikama, a oni ga gledali belo, jer su od mašina videli samo preslicu za drndanje vune…
Sa druge strane, okružen sam ljudima koji o aktuelnoj vlasti u Užicu i u Beogradu misle sve najgore, svaki dan me bombarduju raznim besmislicama koje su čuli po tv kanalima, koje odavno ne gledam, ali apsolutno ne preduzimaju ništa da svoj potlačeni položaj promene. Što je najsmešnije, ali i najtužnije, kada sam im rekao, pa, ako nećete da nas više jašu, hajmo, ništa nas ne košta, da se organizujemo, napravimo listu i izađemo na lokalne izbore, odmah su počeli da me napadaju, kao da ja primam državnu platu, kao da sam ja zaposlio ženu u javno preduzeće, kao da sam ja zaposlio sina u jednu, a ćerku u drugu javnu ustanovu, kao da sam ja povećao takse i poreze, kao da sam im ja kriv što teško žive… Stekao sam utisak da, uprkos svemu, gaje patološku ljubav prema vladajućem plemenu, ono jes’ da ih gaze i pljačkaju, ali im ni oni ne ostaju dužni, ogovaraju ih po kafanama i kuhinjama…
Ne znam zašto, ali ja nisam, što bi Tadić rekao, iz tog filma. Mene apsolutno ne zanima koji je državni službenik podržao drugog državnog službenika, niti me zanima što državni službenici prelaze iz partije u partiju, oni su meni, bilo da su vlast ili opozicija, svi isti, kao braća rođena. Svi su oni deo plemena koji na mene gleda samo kao na objekt pljačke i nikako drugačije.
I da budem pošten, pisao sam i pisao, i, osim ponekog osmeha i tapšanja po ramenu, ništa se u ovoj čaršiji nije pomerilo, naprotiv, čini mi se da je žabokrečina još gušća, pa se rešavam da pokušam na drugi način – hajde da se mi, van budžetske kase, organizujemo i kandidujemo na izborima. Ko zna, možda to i upali, računica je prosta – što je nas u skupštini više, njih je manje. Da se mi u komšiluku organizujemo, pa nismo, valjda, toliko nesposobni, kada smo umeli da platimo porez, valjda ćemo umeti sutra i da ga trošimo?
Dakle, drage komšije, učinite nešto za sebe, evo prilike da se udružite i napravite listu za predstojeće izbore. A, ako vas mrzi da to radite sami, dođite, da pokušamo zajedno. Svaki, i najduži put, uvek počinje prvim korakom. Pogledajte razne, koji se guraju u prvim redovima i upitajte se, da li su oni bolji od vas? Pa, zašto im onda dozvoljavate da upravljaju ovim gradom?
Požurite, nema više vremena za čekanje. Obrni-okreni, to je jedini način da se nešto promeni, jedini način da se prekine ova plemenska stranačka otimačina. Nisu oni ništa bolji, samo su organizovaniji, jer, za razliku od nas, njima sve u životu od tih izbora zavisi. Možemo lako stvari da promenimo. Ako pokušamo.
Dušan Đurović
