USPEŠNI UŽIČANI: DRAGAN STOJANOVIĆ – ĆUMUR
Vlasnik firme „Ćumur“ Dragan Stojanović, u gradu poznat kao Ćumur, rođen je 1954. godine u Kačeru. Ima ženu Zoru i tri sina (Miloša, Marka i Milana).
Kada je firma osnovana i jeste li prvi vlasnik?
– Jesam prvi vlasnik. Firmu sam osnovao 1975. godine i zvala se „Autoprevoznik Dragan Stojanović – Ćumur“. Sada se zove GPR „Ćumur“. Prvo sam se bavio autoprevozničkom delatnošću. Tada potpisujem ugovor sa „Mlekarom“. Imao sam manji kamion i prevozio robu, odnosno mleko i mlečne proizvode za njihove potrebe. Od otkupljivača iz Zlatiborskog regiona do „Mlekare“. Sa njom sarađujem oko tri i po do četiri godine. Završavam saradnju sa „Mlekarom“ prodajem to vozilo i kupujem kiper. I tada me je moja zvezda vodilja uputila da se bavim poslovima vezanim za putarstvo i hidrogradnju. Nekoliko godina radim sa kiperom, ali 1985. godine kupujem prvi profesionalni bager rovokopač. To mi je mnogo bitno, jer sam po tome veoma poznat. Sa njim započinjem karijeru u putarstvu i zemljanim radovima. Tada je velika ekspanzija privatne gradnje, jer narod ima dosta novca. Dugo godina se bavim zemljanim radovima, a bavio sam se i putarstvom. Počinjem pribavljati građevinske mašine, koje mi služe u tim radovima i firma se polako širi.
Ko Vam pomaže da krenete sa poslom?
– Kada sam došao iz JNA, osetio sam želju i potrebu da se bavim nekim poslom. Razmišljao sam da li da se zaposlim u državnu firmu ili da krenem sa privatnim poslom. Samu podršku i sugestiju mi je dao moj otac, poznati Svele Ćumur, koji je uvek zagovarao privatan rad, jer naši preci su uvek bili dobri domaćini i bavili se nekim privatnim poslovima. I sam otac se u nekim prethodnim vremenima bavio sličnim poslovima. Prvo je radio sa zapregama, a potom i traktorima. Zaradom od toga rada pomogao mi je i finansijski, odnosno kupio mi prvo vozilo.
Firma slavi 40 godina postojanja. Da li je bilo teško biti privatni vlasnik u vreme vladavine komunističkog režima?
– Nismo imali nikakvih smetnji. Usudio sam se i ušao u ta vremena i obavljao sam posao. Nikome nisam smetao. Obavljao sam obaveze i to je to. Bilo je jednostavnije raditi u industriji, javnim firmama, ali ipak smo se, kao porodica i kuća, usudili da se bavimo privatnim poslom, jer je otac uvek zagovarao privatni sektor. Ko radi, Bog ne brani.
Kako je firma radila kada je pao komunizam? Da li je to bilo bolje ili lošije za Vašu firmu?
– Radili smo normalno. Meni ništa to nije smetalo. Radio sam isto. Ne bih to poredio. Uvek je stajao dobar rad, odgovornost, ispunjenje radnih obaveza. Nije se gledalo u sat. Radilo se i po 16 sati dnevno. Što se zarade tiče, čovek može da zaradi u bilo kom režimu, samo ako želi da radi. Što se tiče vozila, na primer, neke stvari sam rešavao tokom noći. Radio sam odmah, da vozilo može sutra da ide na određenu relaciju.
Sledi ratni period, hiperinflacija i svaka moguća izolacija od sveta. Kako ste se tada snalazili i da li ste uopšte nešto radili?
– Bilo je nešto posla i tada, ali u smanjenom obimu i odmah sam razmišljao čime bih se bavio. Imao sam rezervnu varijatntu. Nakon sankcija i rata vrlo brzo se promenila situacija i krenule su potrebe za nekim radovima, počeli da se raspisuju tenderi. Tada su prvi put uvedeni i počeli da se raspisuju tenderi. Tokom 1991/92. godine javlja se potreba za većim obimom posla i to kod javnih firmi, odnosno grada Užica. Počinju da se traže potrebne licence i raspisuju tenderi za određene radove u putarstvu. Tada obezbeđujem licence za te radove i predstavljam svu potrebnu dokumentaciju. Počinje malo obimnije da se radi i nabavlja još mehanizacije. Tako se sve više ulazi u putarske radove. Kasnije se javlja potreba i za radovima u hidogradnji, gde takođe obezbeđujem licencu i nabavljam potrebnu opremu. Za one koji ne znaju, da kažem da se u hidrogradnji radi postavljanje cevi i instalacija, kopaju rovovi. U selu, na primer, iskopamo sve. Od kaptaže do kuća se iskopaju rovovi i postave cevi. Kroz posao se širi vizija i mogućnost za nove vrste poslova. U putarstvu se podrazumeva probijanje, nasipanje i valjanje puteva, izrada podloga asfaltiranje, izrada parkinga, aero pisti itd. Sposobni smo da uradimo aerodrom na Ponikvama, na primer.
Koliko imate zaposlenih ljudi?
– Nemam tačan broj, jer ih angažujem po potrebi. Njih angažujem na privremenim i povremenim poslovima. Imam i porodične radnike, odnosno članove moje porodice. Nikada više od 10 radnika.
Došao je i 5. oktobar 2000. godine, a sa njim i demokratska vlast. Kako ste radili pod trećim različitim režimom u 40 godina Vašeg rada?
– Radilo se. Uvek se radilo. I dao Bog da uvek ima posla. Razvijali smo se i počeli da nabavljamo mehanizaciju. Taj period je bio veoma dobar.
Možete li da uporedite ta tri perioda? Koji je najbolji, a koji najlošiji i zbog čega?
– Ne bih poredio te periode, jer uvek sam dosta radio i ostvarivao. Radilo se punom parom po 16-17 sati, odnosno dok se ne završi posao. Uvek smo poštovali ugovorene poslove. Ne zanima me ko je vlast. Ja sam umeren čovek i ne gledam to. Mašina ne poznaje ko je na vlasti. Sada moram da kažem da se od ovog posla ranije moglo mnogo više zaraditi. Bile su bolje cene i bolje vreme. Sada je veća konkurencija i padaju cene. Nije jednostavno opstati. Baš zbog velike konkurencije i nestašice posla. Iako, uvek je bilo teško, odnosno nikada nije bilo lako. Ovaj posao je bio cenjen, bolje plaćen, a sada, na žalost, mnogo se radi za manje novca, a troškovi su veliki. Da ne pominjem obaveze prema državi. Naravno, tu je i održavanje mašina.
Da li vlasnik firme mora da uđe u politiku da bi ostvario bolju zaradu?
– Nije me niko uslovljavao. Nije uslov i sarađivao sam dobro sa svim vlastima. Moje je da radim kvalitetno i da ispoštujem ugovor. Ja sam izvođač i samo sam vodio računa da uspešno i kvalitetno obavim posao. I to me krasi. Dobro sam sarađivao sa svim vlastima. Nikada nisam imao problema ni sa jednom vlašću. Iskreno Vam kažem. Niko mi nikada ništa nije zamerio.
Da li ste sarađivali ili da li sada sarađujete sa, po poslu, bliskim firmama? Na primer „Putevima“. Ako sarađujete, kakva iskustva imate sa njima?
– Retko se desi da imam neku saradnju. Povremeno sam sarađivao sa JKP „Niskogradnja“. Širim mehanizaciju i nisam do sada radio ni sa jednom drugom firmom, koja se bavi istom ili sličnom delatnošću. Širim se prema mogućnosti i poslu. Koliko imam posla toliko se i modernizujem.
Da li ste u poslednje vreme uveli neke novine u Vašem radu i poslovanju?
– Nova delatnost je to što smo otvorili Stovarište građevinskog materijala „Ćumur“.
Imate li neku vrstu saradnje sa lokalnom samoupravom i jeste li zadovoljni saradnjom sa gradskom vlašću i drugim firmama?
– Normalno je da imam saradnju sa njima, jer takva mi je vrsta posla. Oni su, pretpostavljam, zadovoljni mojim radom, jer da nije tako, ne bih opstao ovoliko dugo i ne bismo ovako dugo sarađivali. Mogu da kažem da sam zadovoljan saradnjom sa njima.
Da li sarađujete samo sa velikim firmama ili mogu i fizička lica da dobiju uslugu od Vas?
– Mogu da dobiju uslugu svi koji se jave. Radili bi i za njih. Što u filmu „Ko to tamo peva“ kaže Pavle Vujisić „Vozi se svako ko plati kartu“.
Da li radite negde van Užica? Prijavljujete li se na tendere u okolini?
– Ne baš toliko. Sveo sam priču samo na Zlatiborski okrug. Gde god se pojave tenderi ja se prijavim. Išao sam na primer u Prijepolje i Sjenicu da radim. Pratim sve te tendere koji su raspisani. Pretplaćen sam na Službeni glasnik i „Službeni list“ i tu pročitam sve što mi je interesantno.
Da li imate primedbu na neku zakonsku regulativu koja Vam smeta da radite bolje?
– Nemam nikakvih smetnji. Ne mogu da se setim da imam bilo kakvih problema po tom pitanju. Mi se prilagođavamo njihovim uslovima i obezbeđujemo sve potrebne licence. I mnogo će mi pomoći ovaj „Zoranin“ zakon da se građevinske dozvole izdaju za najduže 28 dana. Ako to tako bude, biće mnogo bolje za nas, izvođače. Još samo fali „žito“.
Uvodite li u posao nekog od mlađih članova Vaše porodice, koji bi, jednog dana, preuzeo „komande“ od Vas?
– Kako da ne. Tu su moja tri sina, koja su obrazovani. Imaju više i visoko obrazovanje i usmereni su ka delatnosti naše firme. Sada nam je mnogo lakše poslovati i raditi jer sve to povećava rad i produktivnost. Ja sam morao da radim dok su se oni školovali i bio je to mnogo težak period. Moram sve sam da radim, sve sam da popravljam… Sada je drugačije. Moram da napomenem i da su oni dok su bili u osnovnoj školi, išli sa mnom i usput učili posao. Nisu se uzdržavali ni od kakvog teškog rada. Između ostalog i tako su se osposobili za ovaj posao. Moram da dodam i veliku ulogu moje žene Zore koja je, dok sam ja radio i bio na terenu, podizala naše sinove i vodila brigu o njima.
Da li se bavite još nekim poslom ovim ovog?
– Ja lično imam posed u Kačeru i Sevojnu, koji sam nasledio, u većem delu, od roditelja. Tu ću da širim delatnost, pošto imam veliko domaćinstvo i veći posed zemlje sa povoljnim uslovima, infrastrukturu i sve ostalo. Građevine smo adaptirali, a imamo nameru da sredimo i koristimo zemljište za stočarstvo i poljoprivredu. Jednog dana sinovi će da preuzmu firmu, a ja ću da počnem da se bavim drugim poslom. Hoći u i dalje da radim. Neću da sedim dokon. To je pohvalno.
Kako provodite slobodno vreme?
– Ijooooojjj!!! To je najteže pitanje. Samo rad, rad i rad. Posle rada opuštanje, kafana, kafana, druženje, muzika. Hvala Bogu imam mnogo prijatelja i u kafani i kod kuće. Imam kafanu i u kući. Što kaže Haris Džinović „Kafana je moja sudbina“. Sada je red da se, nakon 40 godina rada, opustim i malo proživim. Stigli su i naslednici i sada će oni da rade. Stigla je i moja kraljica, moja unuka Nikolina, tako da ću imati slobodnog vremena i svo to vreme posvetiću njoj. Sinovi su već počeli da osnivaju porodice i nadam se da će u skorijoj budućnosti biti još pojačanja u porodici. Posle 40 godina mog uspešnog i mukotrpnog rada došlo je vreme, na svu moju radost i sreću da deca nasleđuju firmu i da rade uz njega. Osim u sat nisu gledali ni u kalendar, tako da je bilo bitno samo da se odradi posao. Samo rad, red i odgovornost. Bilo je mnogo rada i odricanja.
U Sevojnu, u svojim poslovnim prostorijama, 25. decembra 2015. godine, firma „Ćumur“ obeležila je, u prisustvu vlasnika Dragana Stojanovića, porodice, prijatelja i saradnika, jubilarnih 40 godina postojanja firme.
Milan Đokić
