На броду лудака

Стање овдашњег духа одређују чињенице које нам намећу симболи глобализације и неолиберализма. Мисао да ћемо у овом времену изградити нормалније људске односе, као што су солидарност, емпатија, истина, добро, замире у тами наступајућег зла. Свако ко не прихвати наметнута правила игре постаје мета за уништење. Животни стил лоших ђака и поквареност се дрско намећу другима. И лако прихвата, у недостатку свести савести и духа. Креирају се кризе једна за другом, проблеми долазе један за другим и губи се замах конструктивних решења. Говоре нам о будућности, наводно нас тамо воде, а понашају се као у прошлости. У рукама држе Пандорину кутију, исти они који су је деведесетих већ отварали. И прете. Ништа се нису променили. А и зашто би, када има довољно глупих, који не разумеју шта се дешава и куда то води, па их подржавају. Глупост није никакав квалитет, већ друштвени производ оних који трују и закувавају чорбу, горку и тешку и све убеђују како је то добро, здраво и делотворно. Њихова једина снага је да не знају ништа боље. Људи из којих је увек извирало зло, одредили су нашу злу данашњицу и прете да одреде и сутрашњицу у највећој мери.
„Комунизам“ није имао будућност. Уместо да направимо наставак, тако што ћемо одбацити лоше, наслонити се на оно што је добро, сачувати вредно, окренули смо се деструкцији и ниским страстима и сејању зла које данас, нажалост, жањемо. Потценили смо људе који су стварали претходно друштво, а преценили ратне хушкаче, манипулаторе, сумњиве. То нису урадили неки други који су били далеко иза нас – Бугари, Румуни, Мађари, Чеси, Словаци, Пољаци. . . Не раде ни данас. Зато су сада далеко испред нас. Основна нит нашег битисања постала је лаж и поквареност. У њима се гушимо, док нас други пролазе. Изазови лаких могућности, уз одсуство морала, части и човекољубља, додатно су пробудили похлепу и одрођење од Бога. Не живимо живот пун ризика, већ гарантоване пропасти. Изашли смо из помрачења сунца и ушли у помрачење ума. Купују се они који су изгубили достојанство, увећава се број и ствара механизам бесмисленог и наказног владања. Да би се сви држали под контролом, укрцавају нас на брод лудака. Пловимо, а нигде мирне луке. Као да је свесно заобилазе, као да се боје да ће лудило проћи, а самим тим и чаролија владања и моћи.
Овде је, за кратко време, моћ изгубила снагу обичаја и потребу оправдања у сваком моменту. Власт, чија је моћ постала узурпаторска, са израженим разлогом опрезности од издајника. Господари моћи склони неправди, перфидно траже подршку, кријући се иза манипулације и лажи. Спас налазе у успостављању револуционарне моћи, где закони не постоје. Важи дисциплиновање и суд партије. Све уз подршку најпримитивнијег верског врача, који свеопштем лудилу даје крајњи печат. Свештеници су постали посебна каста, изузета и самоизузета од стварности коју сви живимо. Равнодушни према потребама, личним и религијским уверењима народа, траже заштиту за себе, а не спас за народ.
Политика и црква створили су симбиозу моћи мача и моћи над душом. А моћ ко свака моћ, без љубави деформише, па се мач лако потеже, а душа још лакше искушава. Кад пробудимо свест да наше друштво, привреду, међуљудске односе и све друго треба да развијамо, а из тог развоја да дође профит, онда ћемо знати да смо на путу будућности. Празне приче и замајавање о будућности знак су наше неспособности и недостатак ефикасног одлучивања. Некомпетентност затире сваки прогрес, сваку реформу. Прича о будућности је прича о могућој будућности, прича о реформи била је само прича. Сада видимо, ништа се овде није десило, ништа реформисало. Друштво као заједница не постоји. Нема ту ничег заједнички организованог, ништа не функционише у заједничком интересу. Људима постаје јасно да то није место где ће остварити своје снове. Чак ни оне скромне, о нормалном животу достојном обичног човека.
Прилике пролазе поред нас. Као да не знамо да би следећи рат био суровији и погубнији од претходног. Као што увек бива. Као да следећа криза не би била разорнија од претходне. Изазивамо судбину подржавајући ненормалност и лудило.
Живимо у времену када за људскост постоји све мање занимања. Смисао се тражи у задовољењу одређених душевних потреба. Немоћ се огледа у изолованости и одсуству емпатије. Побуна лепог против вулгарног, побуна на економском и етичком плану довела је власт до срозавања у лаж, бешчашће и осећај сваке беспомоћности. Зато она потеже за пуком бахатошћу, криминалом, одбацујући етичке кодексе друштва. Пролазне слике хармоније и наводне доброте, само заваравају тако да се несметано наставља понижење укуса и обзира. Опасно је што не примећујемо да се иза повремено наглашене људскости крије нешто насилничко, што је већ прешло у узурпаторско. То се мора прекинути, јер сваки предах буди безброј непријатних питања, проистеклих из презира који показује владар. Његово архаично стилизовано изражавање има сврху да сакрије јасну мисао и истину на које ће га, сасвим извесно, сутра позивати. Тако поступање завршава истом оном лажи којом се одржава на површини већ одавно.
Ми смо дошли до тога да, ако следимо власт, онда морамо да ћутимо, ако не следимо, постајемо сирови, прости, неодговорни, ограничени само на себе. Но, владар нема више излаза, па постаје равнодушан према уништењу и нас и других.
Индустријско друштво деветнаестог и двадесетог века показало је склоност ка злу. Оно је користило све могућности манипулације или спина, како би то данас рекли, да би могли да поступају као злочинци без казне. До дана данашњег. Да ли је данас могуће покренути, или још суманутије, прихватити идеје које је историја одбацила? Наравно, сведоци смо окружења у коме живимо, ликова и идеја које се појављују и остају некажњени. Али и наше равнодушности. Присуство критичког и самокритичког садржаја наше мисли поништен је бескрајним временом испред нас, лагодом и конформизмом који нас обузима по питању малих, ситних ствари, типичних за људе који који мисле само на своје проблеме.
Плаћајући гласаче нашим новцем, владар плаћа ликвидирање онога што нам је потребно, а то су склоност према правди и слободи избора. Тако се гласачи преводе у надлежност пропаганде и чаробне глупости, а да тога нису ни свесни. Као ни тријумфа истински варварског над нашим духом. Привлачност власти и жељу владања над људским бићима свакако треба објаснити с оне стране психологије, као распадање етике и логичког ума. Очајни људи су поверовали да ће им бити боље у друштву, ако угоде оном најгорем. И преварили се. Питање свих питања је истина о власти. То питање истина мора поставити, ако не жели бити уништена од власти.

Здравко Тошић (Ужичка недеља 1012, један од последњих текстова нашег пријатеља, који, нажалост, више није са нама)

Comments

comments