Na brodu ludaka

Stanje ovdašnjeg duha određuju činjenice koje nam nameću simboli globalizacije i neoliberalizma. Misao da ćemo u ovom vremenu izgraditi normalnije ljudske odnose, kao što su solidarnost, empatija, istina, dobro, zamire u tami nastupajućeg zla. Svako ko ne prihvati nametnuta pravila igre postaje meta za uništenje. Životni stil loših đaka i pokvarenost se drsko nameću drugima. I lako prihvata, u nedostatku svesti savesti i duha. Kreiraju se krize jedna za drugom, problemi dolaze jedan za drugim i gubi se zamah konstruktivnih rešenja. Govore nam o budućnosti, navodno nas tamo vode, a ponašaju se kao u prošlosti. U rukama drže Pandorinu kutiju, isti oni koji su je devedesetih već otvarali. I prete. Ništa se nisu promenili. A i zašto bi, kada ima dovoljno glupih, koji ne razumeju šta se dešava i kuda to vodi, pa ih podržavaju. Glupost nije nikakav kvalitet, već društveni proizvod onih koji truju i zakuvavaju čorbu, gorku i tešku i sve ubeđuju kako je to dobro, zdravo i delotvorno. Njihova jedina snaga je da ne znaju ništa bolje. Ljudi iz kojih je uvek izviralo zlo, odredili su našu zlu današnjicu i prete da odrede i sutrašnjicu u najvećoj meri.
„Komunizam“ nije imao budućnost. Umesto da napravimo nastavak, tako što ćemo odbaciti loše, nasloniti se na ono što je dobro, sačuvati vredno, okrenuli smo se destrukciji i niskim strastima i sejanju zla koje danas, nažalost, žanjemo. Potcenili smo ljude koji su stvarali prethodno društvo, a precenili ratne huškače, manipulatore, sumnjive. To nisu uradili neki drugi koji su bili daleko iza nas – Bugari, Rumuni, Mađari, Česi, Slovaci, Poljaci. . . Ne rade ni danas. Zato su sada daleko ispred nas. Osnovna nit našeg bitisanja postala je laž i pokvarenost. U njima se gušimo, dok nas drugi prolaze. Izazovi lakih mogućnosti, uz odsustvo morala, časti i čovekoljublja, dodatno su probudili pohlepu i odrođenje od Boga. Ne živimo život pun rizika, već garantovane propasti. Izašli smo iz pomračenja sunca i ušli u pomračenje uma. Kupuju se oni koji su izgubili dostojanstvo, uvećava se broj i stvara mehanizam besmislenog i nakaznog vladanja. Da bi se svi držali pod kontrolom, ukrcavaju nas na brod ludaka. Plovimo, a nigde mirne luke. Kao da je svesno zaobilaze, kao da se boje da će ludilo proći, a samim tim i čarolija vladanja i moći.
Ovde je, za kratko vreme, moć izgubila snagu običaja i potrebu opravdanja u svakom momentu. Vlast, čija je moć postala uzurpatorska, sa izraženim razlogom opreznosti od izdajnika. Gospodari moći skloni nepravdi, perfidno traže podršku, krijući se iza manipulacije i laži. Spas nalaze u uspostavljanju revolucionarne moći, gde zakoni ne postoje. Važi disciplinovanje i sud partije. Sve uz podršku najprimitivnijeg verskog vrača, koji sveopštem ludilu daje krajnji pečat. Sveštenici su postali posebna kasta, izuzeta i samoizuzeta od stvarnosti koju svi živimo. Ravnodušni prema potrebama, ličnim i religijskim uverenjima naroda, traže zaštitu za sebe, a ne spas za narod.
Politika i crkva stvorili su simbiozu moći mača i moći nad dušom. A moć ko svaka moć, bez ljubavi deformiše, pa se mač lako poteže, a duša još lakše iskušava. Kad probudimo svest da naše društvo, privredu, međuljudske odnose i sve drugo treba da razvijamo, a iz tog razvoja da dođe profit, onda ćemo znati da smo na putu budućnosti. Prazne priče i zamajavanje o budućnosti znak su naše nesposobnosti i nedostatak efikasnog odlučivanja. Nekompetentnost zatire svaki progres, svaku reformu. Priča o budućnosti je priča o mogućoj budućnosti, priča o reformi bila je samo priča. Sada vidimo, ništa se ovde nije desilo, ništa reformisalo. Društvo kao zajednica ne postoji. Nema tu ničeg zajednički organizovanog, ništa ne funkcioniše u zajedničkom interesu. Ljudima postaje jasno da to nije mesto gde će ostvariti svoje snove. Čak ni one skromne, o normalnom životu dostojnom običnog čoveka.
Prilike prolaze pored nas. Kao da ne znamo da bi sledeći rat bio suroviji i pogubniji od prethodnog. Kao što uvek biva. Kao da sledeća kriza ne bi bila razornija od prethodne. Izazivamo sudbinu podržavajući nenormalnost i ludilo.
Živimo u vremenu kada za ljudskost postoji sve manje zanimanja. Smisao se traži u zadovoljenju određenih duševnih potreba. Nemoć se ogleda u izolovanosti i odsustvu empatije. Pobuna lepog protiv vulgarnog, pobuna na ekonomskom i etičkom planu dovela je vlast do srozavanja u laž, beščašće i osećaj svake bespomoćnosti. Zato ona poteže za pukom bahatošću, kriminalom, odbacujući etičke kodekse društva. Prolazne slike harmonije i navodne dobrote, samo zavaravaju tako da se nesmetano nastavlja poniženje ukusa i obzira. Opasno je što ne primećujemo da se iza povremeno naglašene ljudskosti krije nešto nasilničko, što je već prešlo u uzurpatorsko. To se mora prekinuti, jer svaki predah budi bezbroj neprijatnih pitanja, proisteklih iz prezira koji pokazuje vladar. Njegovo arhaično stilizovano izražavanje ima svrhu da sakrije jasnu misao i istinu na koje će ga, sasvim izvesno, sutra pozivati. Tako postupanje završava istom onom laži kojom se održava na površini već odavno.
Mi smo došli do toga da, ako sledimo vlast, onda moramo da ćutimo, ako ne sledimo, postajemo sirovi, prosti, neodgovorni, ograničeni samo na sebe. No, vladar nema više izlaza, pa postaje ravnodušan prema uništenju i nas i drugih.
Industrijsko društvo devetnaestog i dvadesetog veka pokazalo je sklonost ka zlu. Ono je koristilo sve mogućnosti manipulacije ili spina, kako bi to danas rekli, da bi mogli da postupaju kao zločinci bez kazne. Do dana današnjeg. Da li je danas moguće pokrenuti, ili još sumanutije, prihvatiti ideje koje je istorija odbacila? Naravno, svedoci smo okruženja u kome živimo, likova i ideja koje se pojavljuju i ostaju nekažnjeni. Ali i naše ravnodušnosti. Prisustvo kritičkog i samokritičkog sadržaja naše misli poništen je beskrajnim vremenom ispred nas, lagodom i konformizmom koji nas obuzima po pitanju malih, sitnih stvari, tipičnih za ljude koji koji misle samo na svoje probleme.
Plaćajući glasače našim novcem, vladar plaća likvidiranje onoga što nam je potrebno, a to su sklonost prema pravdi i slobodi izbora. Tako se glasači prevode u nadležnost propagande i čarobne gluposti, a da toga nisu ni svesni. Kao ni trijumfa istinski varvarskog nad našim duhom. Privlačnost vlasti i želju vladanja nad ljudskim bićima svakako treba objasniti s one strane psihologije, kao raspadanje etike i logičkog uma. Očajni ljudi su poverovali da će im biti bolje u društvu, ako ugode onom najgorem. I prevarili se. Pitanje svih pitanja je istina o vlasti. To pitanje istina mora postaviti, ako ne želi biti uništena od vlasti.

Zdravko Tošić (Užička nedelja 1012, jedan od poslednjih tekstova našeg prijatelja, koji, nažalost, više nije sa nama)

Comments

comments