Kvalitet je najvažniji za uspeh

USPEŠNI POŽEŽANI: LJUBOMIR MARJANOVIĆ – „PRINC LEATHER“
Firma „Princ“ iz Požege postoji već 27 godina i neprekidno, uzlaznom putanjom, grabi napred. Njihov proizvod je ručno izrađena poslovna kožna galanterija. „Prinčeva“ filozofija se prvenstveno bazira na ispunjenju želja kupaca, tako da se svi proizvodi mogu raditi i sa logom naručioca i, kao takvi, predstavljati unikatni poslovni poklon.
Kada je 1990. godine počeo posao u zanatskoj radnji veličine tri sa tri, Ljubomir Marjanović iz Požege tačno je znao šta želi: kvalitet i uspeh.
– Od prvog dana sam shvatio da se samo kvalitetom, a to stalno ponavaljam, može doći do uspeha. Kada bih postavljao kanalizacione cevi, bile bi kvalitetno postavljene i imao bih posla. Svaka naša odluka se donosi temeljno – kaže Ljubomir.

U početku je radio samo popravku, a onda je počeo sa izradom kaiša.
– Nekako je to u početku bilo najjednostavnije i ličili su na pijačne kaiše. Odustao sam od toga i sebi sam rekao: ili ćemo pravite prave kožne kaiše, na način kakvih nema u Jugoslaviji (tada je bila Jugoslavija), ili ih nećemo praviti. Pokojni Kurlagić, stari majstor tašner iz Užica, kada je došao kod mene, i, kada je video da radim na mašini kojih on ima tri, začuđeno je rekao da nije znao da mašina može to da uradi. Zvao me je da dođem kod njega, da mi pokaže još neke stvari, ali nisam hteo, jer sam znao, ako odem, biću kao svi – običan majstor. Isto tako, jedan majstor iz Čačka mi je nudio da dođem kod njega, ali, nikada nisam hteo da gledam kako oni rade, jer sam hteo da se razlikujem od ostalih. A počeo sam tako što sam prvi novac pozajmio, i evo, gde smo sada. U međuvremenu sam radio u „Jugopetrolu“ i posle jedanaest godina sam napustio državni posao. Ljudi nisu mogli da veruju, a napustio sam kada je moj radnik imao veću platu, nego ja u firmi – rekao je Marjanović.
Ideja da proizvodi poslovnu galanteriju rodila se baš u „Jugopetrolu“, kada je dobio kožni poslovni rokovnik. U njemu je, kako kaže, sitno pisao, da bi ga čuvao i koristio duže, a rokovnike od skaja davao je deci da čvrljaju.
– Shvatio sam, ako neko poklanja 15 rokovnika od skaja, onda mora imati i pet rokovnika od kože koji se poklanjaju. Poslovnu galanteriju sam krenuo da pravim pre 20 godina. Uporedo sa proizvodnjom, Ljubomir je otvorio i maloprodajnu radnju u Požegi, koja nije dugo trajala.
– To je bila prva i poslednja prodavnica. Zatvorili smo je kada smo se odlučili da radimo samo proizvodnju. Smatram da je to bila jedna od dobrih odluka. To znači da ostavimo prostora između nas i trgovca, jer treba i oni da zarade. U celom svetu se tako radi, samo u Srbiji ne. U Srbiji ima dosta primera kada proizvođači ne mogu više da prodaju, pa otvaraju svoje prodavnice. To se ne odnosi samo na moju branšu. E, mi baš to pokušavamo da izbegnemo. Mi nismo izašli ni na jedan sajam, da bi zaštitili pedesetak kuća koje kupuju od nas. Inače, po tom pitanju smo jako odgovorni, kao na primer sa Užicem. Imamo jednog zastupnika, „Petar Pan“ i normalno da ljudi više neće dolaziti kod nas i ovde kupovati, već u toj prodavnici – dodao je Marjanović i dodao da je moto „Princa“: „Poštovani, pre svega, mi se bavimo samo proizvodnjom i veleprodajom. Mi po gradovima imamo osobu kojoj da se obratimo i njoj prosleđujemo kontakte“.
Nakon zanatske radnje, proizvodnja firme se seli na potkrovlje Marjanovićeve kuće. Prvi objekat namenjen za proizvodnju, od oko 1.000 kvadrata, napravio je 2000. godine.
– Tako ide kada čovek temeljito radi, kada se ne zaleće. Ima nas trideset u firmi i svi smo praktično u proizvodnji, nemamo neproizvodnih radnika. Da smo ih imali, možda ne bismo mogli doći dovde. Supruga je sve vreme u proizvodnji i sve stvari ona pakuje, da se slučajno ne bi provukao feler. Bitno nam je da bude lepo spakovano. I ćerka polako preuzima posao. I sin i ćerka su završili fakultete i vratili se u Požegu, što smatram velikim uspehom. Rade ovde sa nama. Sin je trenutno u Njujorku, jer smo prošle godine od Privredne komore Srbije proglašeni za najbolje malo preduzeće u Srbiji.
Zbog takvog odgovornog pristupa i poštovanja kupaca, firma „Princ“ za 27 godina postojanja sve vreme je na uzlaznoj putanji.
– Nisam imao strah da li ću nešto da propustim, jer sam znao dokle su mi granice i u tim granicama sam odlično plivao. Tako je i danas. Znam gde su mi granice. Razmišljali smo o proširenju kapaciteta, čak sam i išao na sajam da kupim neke mašine, ali smo sve to ostavili za naredne godine. Mi sa našom robom takođe ne idemo na sajmove, jer se plašim da bi bilo velikih porudžbi i poslova koje ne bih mogao da ispoštujem. Plašim se da bismo zapostavili domaće tržište, a to ne dolazi u obzir, jer ono nema alternativu – rekao je Marjanović.

Ekskluzivna kožna galanterija „Princa“ je završila u rukama mnogih poznatih domaćih i svetskih ličnosti. Najčešće ličnosti iz visokog političkog života Srbije poklanjaju ove skupocene predmete svojim gostima.
– Kada je dolazio ruski predsednik Putin, od predsednika naše države je dobijao poklone upakovane u ambalaži moje firme. I tako u Vladi Srbije, kada dođe neko bitan, koriste moje proizvode. Kada je prvi put došao Putin, patrijarh mu je poklonio Orden Svetog Save prvog reda, a to je radila firma „Princ“, dobio je Bibliju i isto je na poleđini pisalo „Princ“, od Tadića je dobio poklon, opet firma „Princ“, u „Crvenoj zvezdi“ je dobio pet do šest poklona, koje je isto radila naša firma. Za sledeći Putinov dolazak, zvali su nas da za šest flaša rakije uradimo sanduk kao kofer i to smo uradili baš dobro. I svaki grad i gradonačelnik, kada hoće nekim značajnim ličnostima nešto pokloniti, tada zovu nas. Dizajn radimo sin, ćerka i ja. Uvek se crta, sve se pripremi i uradi, ali se ne ponavljamo. Krenuli smo i sa svilenim ešarpama, ubacili smo i kravate od nemačkog materijala, jer je potrebno zadržati nivo. Može mnogo toga da se nabavi od Kineza i to mnogo jeftinije, ali nije to kvalitet. Kod nas se svaki proizvod ručno radi i obrađuje – rekao je Marjanović.
– Napravili smo i naš proizvod, na koji smo posebno ponosni i koji smo zaštitili u Zavodu za patente – metalnu olovku sa natpisom Srbija, kao i stalke. Zaista perfektno izgleda – rekao je Marjanović i dodao da svake godine za svoje proizvode pravi katalog, koji je izuzetnog kvaliteta, a radi ga novosadska firma Stojkov, koja je sa katalogom „Princa“ na sajmu u Nemačkoj osvojila nagradu za štampu i dizajn.
Inače, u „Princu“ se sve radi sa kožom, osim prerade – reže se, kroji, šije, lepi, pravi dizajn… Zato se sa ovim skupim materijalom, čija je cena od 14 do 58 evra, radi obazrivo i pažljivo.

– Oko 90 posto odštampanih knjiga u Srbiji, koje su upakovane u kožu i koje imaju korice od kože, mi smo radili. Recimo, knjiga „Srbija na izvoru“, koju sam prepoznao da je izuzetno kvalitetna i koja se prevodi na sedam-osam jezika, ubedio sam izdavača da mi napravimo korice i kutiju za nju. Ta knjiga se sada najviše poklanja. Takođe, radimo i Bibliju u koži, koja je izuzetan poklon, ne samo za državnike i javne ličnosti, nego kao i poklon za mladence i slično – naveo je naš sagovornik.
Pre izvesnog vremena jedna od glavnih fabrika za preradu kože u Srbiji, u „Rumi“ je naglo zatvorena, pa je to malo uticalo na proizvodnju u „Princu“, ali su se brzo snašli.
– To je bio, reklo bi se, jedan peh, a sada, kada pogledam, možda i sreća. Ona je bila naš glavni snabdevač. Mnogo godina smo radili sa njima, međutim, ona je prodata, sećam se baš dobro, bio je 1. maj, a da o tome nisu nikoga obavestili. Samo smo dobili faks uoči prvog maja da je fabrika prodata i da se više neće baviti prodajom kože. Svi smo bili zatečeni. Mogli su da nas obaveste ranije, da bi se prilagodili. Onda smo krenuli da tražimo drugog dobavljača i ubrzo smo ga našli. Oni su imali u ponudi i druge boje, pa smo tako krenuli da pravimo proizvode u drugim bojama. Zato kažem, možda je ovako ispalo dobro, jer smo izašli iz nekog klišea. Inače, skoro sva koža u Srbiji se trenutno uvozi preko jedne italijanske firme, koja ima svoja predstavništva u Srbiji. Nešto malo kože nabavljamo u Zrenjaninu, gde je bivša fabrika kože i koja sada radi isto to, i nju su otvorili Italijani. Oni otkupljuju kožu po Srbiji, a zatim je prerađuju. Mogu reći da je naša koža dobra. Najkvalitetnije kože su od simentalskih rasa krava, naročito ako su krave u vezovima ili junci u štalama. Prava, originalna koža, ne sme da ima bore – objasnio je Ljubomir i dodao da je u Srbiji teže poslovati u ovoj grani, nego u razvijenijim zemljama, jer ima više brige oko nepotrebih stvari.

Iako imaju svoje proizvode, kod njih ponekad dođu pojedinci sa svojim zahtevima, da im se izradi novčanik ili nešto slično. Čak i donesu svoje kože, pa je nedavno jedna gospođa donela kožu od slonovog uva, a već jedno vreme u firmi stoji koža od pitona i krokodila.
– Oni će sigurno čekati na red, jer prvo moramo da ispoštujemo sve naše kupce. Doći će i oni na red, samo treba malo strpljenja – rekao je Marjanović.
Kožarstvo kao privredna grana u Srbiji nije mnogo zastupljena. Uglavnom su tu granu činile prerađivačke firme, koje su propale. U Srbiji ima samo nekoliko firmi, koji prave kvalitetne stvari od kože, a za koju vlasnik „Princa“ kaže da je, posle brilijantina i zlata, najskuplja, zbog ograničenih resursa. Ima i drugih manjih preduzeća i zanatlija, pa nije iznenađenje kada se pojavi i neki artikal sličan proizvodu iz „Princa“. Zbog toga je Ljubomir počeo da zaštićuje svoje proizvode, jer ima mnogih koji ih kopiraju.
Danas „Princ“ u Srbiji snabdeva oko 30 veleprodaja, a manjih prodavnica, u kojima se prodaje ova ekskluzivna kožna roba, ima mnogo, mnogo više. Pokriveni su svi veći gradovi. Takođe, „Princ“ svoju robu izvozi i u zemlje bivše Jugoslavije. U svom asortimanu ima 470 različitih proizvoda za različite namene.
Kada se uporede Požega i Užice, jasno je da je preduzetnički posao u Požegi mnogo jači nego u Užicu.
– Mi ovde u Požegi, od većih društvenih preduzeća imali smo samo „Budimku“, sa malim brojem zaposlenih u odnosu na užička preduzeća, poput „Valjaonice bakra“ ili „Prvog partizana“. Užičani su bili uljuljkani u tim jakim preduzećima, a za to vreme u Požegi ljudi su morali da se snalaze i otvaraju svoje poslove. Zato je u Požegi privatni biznis razvijeniji, nego u Užicu – prokomentarisao je naš sagovornik.
I na kraju, naš sagovornik je poručio da su mu Nemci i Amerikanci neki standard kome teži, a uspeh dolazi kada čovek ima svoj realan cilj, a kada dođe do njega, onda da postavi novi i nastavlja dalje.

Zvezdana Gligorijević

[Show slideshow]

Comments

comments