УСПЕШНИ УЖИЧАНИ: Љиљана Лазић – Кафе „Лазић“ на Слануши
Ретки су угоститељски објекти у Ужицу који су опстали у времену транзиције и тешке економске кризе и по неколико деценија, а да у свом начину рада нису много тога мењали. Сасвим сигурно један од таквих објеката је и Кафе “Лазић“, власника Зорана и Љиљане Лазић на Слануши, који идуће године обележава двадесет и пет година успешног рада.
– Почели смо са радом 1991. године на месту некада врло популарног кафића „Код Доце“, који је био и први кафић у Ужицу. И то, али и локација на Слануши, која је изузетно добра за рад угоститељских објеката овог типа, доста су нам помогли да посао у старту крене добро – каже власница Кафеа „Лазић“.
Као што су имали услугу пре двадесет и четири године, Лазићи по истом принципу раде и данас.
– Ништа нисмо мењали, што је невероватно за угоститељство, у коме се људи да би опстали, одлучују на честе промене. Ми смо остали доследни тој првој идеји коју смо имали и нашим гостима који Кафе „Лазић“ воле баш овакав какав јесте.
На питање када је било теже опстати на тржишту, деведесетих или данас, наша саговорница каже „да је суштина радити оно што волиш и да у том случају ни једно време није тешко“.
– Важно је да је зачињено с љубављу, а у нашем случају цела породица је укључена у рад овог кафеа. Поред мог супруга Зорана, ту су и деца Владимир и Маја, који су одрасли уз овај кафе и овде испекли занат.
У Кафе „Лазић“ Ужичани најчешће свраћају због добре кафе и квалитетног доручка.
– Правимо уобичајене ужичке специјалитете, ћевапе, пљескавице, комплет лепињу, кајмак лепињу, лепињу са претопом, и посебно што људи траже је комплет лепиња са пет ћевапа, коју млађа популација нарочито воли да једе, пошто је у питању калоричан оброк. Више људи долазе пре подне, због доручка, када имамо и највише посла, и колико сам могла да приметим свих ових година, код нас долази цео град. Нема неке одређене клијентеле. Ту су, наравно, најчешћи гости наше комшије из околних установа у којима раде. Врло често имамо и госте из других градова, па се ту склапају и познанства и пријатељства. Они воле да дођу на добру домаћу кафу и ракију. Цене су јако приступачне и више се и не сећамо када смо их мењали. Мислим да увек имамо најпристојније цене у граду- каже Љиљана.
Протеклих година, доста је сличних угоститељских објеката отворено у делу града где се налази и Кафе „Лазић“, али се то није осетило на промету, каже наша саговорница.
– Мислим да је пресудно што мој супруг и ја волимо људе, и они воле дружење са нама. Има ту генерација и шездесетих, и седмадестих, и осамдесетих година, али и млађе деце која наврате. И они који оду из Ужица, када се врате једном годишње, обавезно дођу код нас. Имамо пуно муштерија из других градова који долазе по препоруци. Однедавно имамо и Фејсбук страницу, и људи и ту могу да се увере у нашу понуду.
Будући да је Лазићима на истом месту и кућа, кафана им је као други дом.
– У овој кафани сам преко двадесет година, волим овај посао и не пада ми тешко. Радим све, од конобарисања до роштиља, као и моја деца, која су овај посао прихватила јако добро.
Једина промена коју су Лазићи направили протеклих година на објекту била је летња тераса коју су застаклили и добили већи простор који може да се користи и зими.
– Врло ретко се догоди да буде велика гужва, јер смо професионални што се услуге тиче, а увек имамо и једно или двоје запослених, који раде поред нас. Овде влада опуштена кафанска атмосфера, и баш су ми недавно неки новинари који долазе на доручак у шали рекли да би овде требало поставити скривену камеру, јер су гости спонтани. Има ту море разговора, безброј анегдота, а занимљиво је да је ово кафана у којој се нико никада није напио.
Наша саговорница каже да је у породици једино она заговорник да ипак треба нешто да се промени, унесе одређена новина…
– Кажу ми, ако би то урадили, ти би покварила душу овог простора. Људи изгледа највише воле атмосферу и једноставност овог простора, и можда је моја породица у праву.
На питање да ли јој је овај посао некада досадио, наша саговорница каже „напротив, сродила сам се са овим послом“.
– Мислим да сам и својој деци пренела до сада све што им је неопходно да наставе да раде овај посао и да буду задовљни. Ни ја, ни мој супруг нисмо по образовању угоститељски радници, али с обзиром да смо у њега ушли веома млади, стекли смо велико искуство и радимо га као професионални угоститељи. После толико година рада у овом кафеу просто је бесмислено и помислити да би данас могли да радимо нешто друго.
– Још нисам размишљала о пензији, али сасвим сигурно да не бих могла да будем без људи. Волим овај посао много, волим кафану, и не могу да замислим неки миран период у животу у коме не бих ово радила. Осим недеље коју најчешће проводимо на Златибору, свих ових година, остали дани у недељи су нам били радни.
Љиљана каже да је да је рецепт за опстанак оваквог типа угоститељских објеката, угођај гостију.
– То је та нека опуштене атмосфера, у коју људи могу да дођу, да попричају, попију добру кафу, поједу нешто и да их то не кошта превише. У Кафе „Лазић“ залази најчешће нека средња генерација, али има и младих који из школе дођу да нешто поједу. Мислим да је наш највећи успех то што нам је овај посао као део кућне свакодневнице и не оптерећује нас. И Зоран, као и ја, ради све. Поред тога контактира добављаче, бави се одржавањем објекта и све што уз то иде. Сва храна која овде дође је домаћег порекла, са проверених ужичких адреса и могу да се похвалим да имамо исте добављаче као и пре двадесет година. И рецептура је иста, а будући да сам ја рођена Тузланка, мислим да су зато и наши ћевапи тако добри.
Упитана да одговори да ли је приватном сектору, а посебно породичним фирмама данас теже да опстану на тржишту у односу на неки претходни период, наша саговорница на крају разговора каже да је увек држава била држава и да приватни сектор једноставно мора да живи са њом.
– Нама су те обавезе које морамо да платимо увек биле нешто што је део нашег посла и никада нисмо имали проблема са тим. Ствар је у одрицању, па ће бити и за државу. Ми, рецимо имамо пуно поверења у наше раднике, али ретко када смо одсуствовали с посла, и искрено се надам да ће наредних двадесет пет година у сваком смислу бити боље него претходних.
Љ.К.
