USPEŠNI UŽIČANI: Ljiljana Lazić – Kafe „Lazić“ na Slanuši
Retki su ugostiteljski objekti u Užicu koji su opstali u vremenu tranzicije i teške ekonomske krize i po nekoliko decenija, a da u svom načinu rada nisu mnogo toga menjali. Sasvim sigurno jedan od takvih objekata je i Kafe “Lazić“, vlasnika Zorana i Ljiljane Lazić na Slanuši, koji iduće godine obeležava dvadeset i pet godina uspešnog rada.
– Počeli smo sa radom 1991. godine na mestu nekada vrlo popularnog kafića „Kod Doce“, koji je bio i prvi kafić u Užicu. I to, ali i lokacija na Slanuši, koja je izuzetno dobra za rad ugostiteljskih objekata ovog tipa, dosta su nam pomogli da posao u startu krene dobro – kaže vlasnica Kafea „Lazić“.
Kao što su imali uslugu pre dvadeset i četiri godine, Lazići po istom principu rade i danas.
– Ništa nismo menjali, što je neverovatno za ugostiteljstvo, u kome se ljudi da bi opstali, odlučuju na česte promene. Mi smo ostali dosledni toj prvoj ideji koju smo imali i našim gostima koji Kafe „Lazić“ vole baš ovakav kakav jeste.
Na pitanje kada je bilo teže opstati na tržištu, devedesetih ili danas, naša sagovornica kaže „da je suština raditi ono što voliš i da u tom slučaju ni jedno vreme nije teško“.
– Važno je da je začinjeno s ljubavlju, a u našem slučaju cela porodica je uključena u rad ovog kafea. Pored mog supruga Zorana, tu su i deca Vladimir i Maja, koji su odrasli uz ovaj kafe i ovde ispekli zanat.
U Kafe „Lazić“ Užičani najčešće svraćaju zbog dobre kafe i kvalitetnog doručka.
– Pravimo uobičajene užičke specijalitete, ćevape, pljeskavice, komplet lepinju, kajmak lepinju, lepinju sa pretopom, i posebno što ljudi traže je komplet lepinja sa pet ćevapa, koju mlađa populacija naročito voli da jede, pošto je u pitanju kaloričan obrok. Više ljudi dolaze pre podne, zbog doručka, kada imamo i najviše posla, i koliko sam mogla da primetim svih ovih godina, kod nas dolazi ceo grad. Nema neke određene klijentele. Tu su, naravno, najčešći gosti naše komšije iz okolnih ustanova u kojima rade. Vrlo često imamo i goste iz drugih gradova, pa se tu sklapaju i poznanstva i prijateljstva. Oni vole da dođu na dobru domaću kafu i rakiju. Cene su jako pristupačne i više se i ne sećamo kada smo ih menjali. Mislim da uvek imamo najpristojnije cene u gradu- kaže Ljiljana.
Proteklih godina, dosta je sličnih ugostiteljskih objekata otvoreno u delu grada gde se nalazi i Kafe „Lazić“, ali se to nije osetilo na prometu, kaže naša sagovornica.
– Mislim da je presudno što moj suprug i ja volimo ljude, i oni vole druženje sa nama. Ima tu generacija i šezdesetih, i sedmadestih, i osamdesetih godina, ali i mlađe dece koja navrate. I oni koji odu iz Užica, kada se vrate jednom godišnje, obavezno dođu kod nas. Imamo puno mušterija iz drugih gradova koji dolaze po preporuci. Odnedavno imamo i Fejsbuk stranicu, i ljudi i tu mogu da se uvere u našu ponudu.
Budući da je Lazićima na istom mestu i kuća, kafana im je kao drugi dom.
– U ovoj kafani sam preko dvadeset godina, volim ovaj posao i ne pada mi teško. Radim sve, od konobarisanja do roštilja, kao i moja deca, koja su ovaj posao prihvatila jako dobro.
Jedina promena koju su Lazići napravili proteklih godina na objektu bila je letnja terasa koju su zastaklili i dobili veći prostor koji može da se koristi i zimi.
– Vrlo retko se dogodi da bude velika gužva, jer smo profesionalni što se usluge tiče, a uvek imamo i jedno ili dvoje zaposlenih, koji rade pored nas. Ovde vlada opuštena kafanska atmosfera, i baš su mi nedavno neki novinari koji dolaze na doručak u šali rekli da bi ovde trebalo postaviti skrivenu kameru, jer su gosti spontani. Ima tu more razgovora, bezbroj anegdota, a zanimljivo je da je ovo kafana u kojoj se niko nikada nije napio.
Naša sagovornica kaže da je u porodici jedino ona zagovornik da ipak treba nešto da se promeni, unese određena novina…
– Kažu mi, ako bi to uradili, ti bi pokvarila dušu ovog prostora. Ljudi izgleda najviše vole atmosferu i jednostavnost ovog prostora, i možda je moja porodica u pravu.
Na pitanje da li joj je ovaj posao nekada dosadio, naša sagovornica kaže „naprotiv, srodila sam se sa ovim poslom“.
– Mislim da sam i svojoj deci prenela do sada sve što im je neophodno da nastave da rade ovaj posao i da budu zadovljni. Ni ja, ni moj suprug nismo po obrazovanju ugostiteljski radnici, ali s obzirom da smo u njega ušli veoma mladi, stekli smo veliko iskustvo i radimo ga kao profesionalni ugostitelji. Posle toliko godina rada u ovom kafeu prosto je besmisleno i pomisliti da bi danas mogli da radimo nešto drugo.
– Još nisam razmišljala o penziji, ali sasvim sigurno da ne bih mogla da budem bez ljudi. Volim ovaj posao mnogo, volim kafanu, i ne mogu da zamislim neki miran period u životu u kome ne bih ovo radila. Osim nedelje koju najčešće provodimo na Zlatiboru, svih ovih godina, ostali dani u nedelji su nam bili radni.
Ljiljana kaže da je da je recept za opstanak ovakvog tipa ugostiteljskih objekata, ugođaj gostiju.
– To je ta neka opuštene atmosfera, u koju ljudi mogu da dođu, da popričaju, popiju dobru kafu, pojedu nešto i da ih to ne košta previše. U Kafe „Lazić“ zalazi najčešće neka srednja generacija, ali ima i mladih koji iz škole dođu da nešto pojedu. Mislim da je naš najveći uspeh to što nam je ovaj posao kao deo kućne svakodnevnice i ne opterećuje nas. I Zoran, kao i ja, radi sve. Pored toga kontaktira dobavljače, bavi se održavanjem objekta i sve što uz to ide. Sva hrana koja ovde dođe je domaćeg porekla, sa proverenih užičkih adresa i mogu da se pohvalim da imamo iste dobavljače kao i pre dvadeset godina. I receptura je ista, a budući da sam ja rođena Tuzlanka, mislim da su zato i naši ćevapi tako dobri.
Upitana da odgovori da li je privatnom sektoru, a posebno porodičnim firmama danas teže da opstanu na tržištu u odnosu na neki prethodni period, naša sagovornica na kraju razgovora kaže da je uvek država bila država i da privatni sektor jednostavno mora da živi sa njom.
– Nama su te obaveze koje moramo da platimo uvek bile nešto što je deo našeg posla i nikada nismo imali problema sa tim. Stvar je u odricanju, pa će biti i za državu. Mi, recimo imamo puno poverenja u naše radnike, ali retko kada smo odsustvovali s posla, i iskreno se nadam da će narednih dvadeset pet godina u svakom smislu biti bolje nego prethodnih.
LJ.K.
