Javni dug je merna jedinica populizma naših vlasti
– Verujem da smo mi jedno od retkih evropskih društava koje još priželjkuje reinkarnaciju socijalizma, mi kao narod ne želimo da odrastemo, a kao pojedinci ne želimo da svoju sudbinu uzmemo u svoje ruke –
Dug Srbije danas je 21,9 milijardi, ali to, očigledno, nikog ne tangira.. Pre neki dan aposlutno svi mediji su objavili iznos javnog duga od pre dva meseca, kada je bio 1,5 milijardi manji. Čemu taj cirkus? Zašto mediji izbegavaju objavljivanje duga iako je u pitanju državni sajt, svima dostupan?
– Dug je veliki. Veliki za tako krhku i slabašnu ekonomiju kao što je srpska. I on postaje nepodnošljiv, ma koliko se naše političko rukovodstvo trudilo da tu činjenicu gurne pod tepih. Za tako veliki javni dug odgovornost snosi i sadašnja politička garnitura na vlasti, koja stalno potencira da su za sve loše stvari krive prethodne vlasti. Javni dug je važna tema, jer je jedan od elemenata koji može državu da odvede u bankrot. Javni dug u ogoljenoj formi pokazuje neodgovornost naše političke elite i njenu ”laku ruku” da se zadužuje a da onda tim novcem kupuje socijalni mir i prikriva činjenicu da je Srbija država u kojoj se i dalje mnogo više troši nego što se zarađuje. U vreme Vojislava Koštunice i ”ranog” Borisa Tadića nama je godišnje trebalo 500-700 miliona evra više nego što stvorimo, da bi naši političari održali privid stabilne države. ”Kasnom” Tadiću, a zatim Dačiću i sada Vučiću treba da pozajme najmanje 1,5 milijarda evra da bi održili glavu države iznad vode. Tako se nagomilao dug i njegova visina i odnos prema bruto domaćem proizvodu postali su neizdržljivi, pa se Srbija sve brže približava opasnom argentinskom scenariju (bankrot javnih finansija).
Javni dug je merna jedinica populizma naših vlasti. Što je dug veći, veće je i udvaranje političara biračima, a veći je i dug jer se to udvaranje plaća zajmovima koje naša Vlada uzima na domaćem (izdavanje državnih obveznica) i stranom (krediti) finansijskom tržištu. Kad dug počne da pada, to će biti znak da su se naši političari ”uzeli u pamet” – tada počinju štednja, neophodne reforme, rad, znoj i suze.
Fiskalni savet priča gluvima. Dačić se, dok je bio premijer, sprdao sa profesorom Pavlom Petrovićem, šefom Fiskalnog saveta. Vučić je jedno vreme spominjao opasnost od bankrota, a sve što je do sada uradio ne pokazuje da ima želju da ozbiljno radi na smanjenju javnog duga.
I mediji usrdno služe tome da svi postanemo gluvi. Toliku količinu ”glovuće” u medijima odavno nije zabeležena, nekadašnje medijske profesionalne perjanice trude se da nas zabezeknu neprofesionalizmom i glupošću. Ta količina tabloidizacije, farmerizacije, bulevarizacije i ”bašmebrigizma”, s jedne i udvorištva s druge strane, kad su u pitanju suštinske ekonomske i društvene teme, napravili su od medija orvelijansku verziju pohovanog mozga – osim što je ukusan, ničemu drugom ne služi.
Tako ni dug Srbije, ni odgovornost onih koji ga stvaraju, nije tema o kojoj će mediji progovoriti neku reč, jer ne treba se zamerati vlastima.
Ovih dana pričalo se o sastanku sa predstavnikom MMF-a, ali o sadržaju razgovora niko ni reči. Hoće li biti smanjenja plata zaposlenima u javnom sektoru?
– Svi ti važni pregovori, ne samo ovi aktuelni sa predstavnicima MMF-a, kad ih saopštavaju predstavnici naših vlasti, saopštavaju se u formi ushićene trivijalnosti. Kao kad provincijalac stigne u Beograd i sav je srećan što je od autobuske staniice uspeo da stigne do Beograđanke da joj se divi, a kad se vrati u svoju varoš svima s ushićenjem priča ono što je svima opštepoznato. To je petparačka retorika puna provincijalnih fraza i opštih mesta.
Da, moralo bi da bude smanjenja plata u javnom sektoru. Smanjenje za 20-25 odsto bila bi socijalna pravda kojom su inače puna usta naprednjacima i socijalistima. Kako? Pa tako što su zaposleni u javnom sektoru od 2008. godine, kad je počela svetska ekonomska kriza, dobijali svake godine veće i veće plate koje su 35 odsto veće nego u privatnom sektoru. I ko je u Srbiji najviše podneo teret krize? Pa zaposleni u privatnom sektoru. Sada je red da se zaposleni u javnom sektoru oduže Srbiji.
I penzije moraju da se smanje. Nije to pitanje da li su penzioneri to zaslužili ili nisu. Jednostavno, privreda Srbije ne može da opslužuje toliku količinu i toliku visinu penzija. Penzioneri se s pravom ljute i kažu da su oni te penzije zaradili. Neka bude i tako, mada mislim da se mnogi od današnjih penzionera nisu pretrzali na poslu dok su radili. Ali, to što nema para za penzije – hajde da pogledamo ko je ispraznio Penzioni fond. Pa Milošević, onaj ljubimac srpskih penzionera, kome su klicali kad je vodio omladinu u rat i kad se inatio s celim svetom. E, ta podrška košta i penzioneri u Srbiji treba da plate punu cenu za to što su podržavali Miloševića. Ništa nema besplatno, a dobro je i kao nauk za budućnost.
Zašto mora da se smanjuju plate i penzije. Da bi se izbegla zla sudbina bankrota, jer ukoliko krahiraju javne finansije – nema ni plata, ni penzija najmanje šest meseci. Pa, birajte gospodo šta vam je milije. Do kraja ove godine, da bi sačuvala stabilnost javnih finansija, Vlada Srbije mora da uštedi milijardu evra. Da je Vučić počeo sa štednjom odmah po formiranju Vlade, dakle od juna, tad bi mu bilo lakše, jer bi imao na raspolaganju više instrumenata za štednju. Ali, on nije imao političke smelosti da donese rebalans budžeta, smanji plate i penzije, počne s otpuštanjem viškova zaposlenih kod države, prekine sa subvencijama za preduzeća u restrukturiranju, razjuri partijske kadrove u javnih firmama i prekine da im pokriva gubitke. Umesto smelog političkog poteza, Vučić je sebe i nas zavaravao pričom o štetama od poplava koje su poremetile računice za bruto domaći proizvod, pa je odložio rebalans budžeta. Taj politički kukavičluk će sada mnogo više da nas košta.
Od juna do, evo, septembra Vučić se mrcvari s rebalansom, sve bežeći da se suoči s odgovornošću koju je dobio posle izbora. Strah i populizam premijera bili su jači od njegove reformske retorike. On je samo pričao o potrebi štednje i reformi, a zapravo je sve to odlagao. Problem našeg premijera nije ”meko srce”, kako reče ministar finansija Krstić, naš premijer nema hrabro srce.
Po Vašem mišljenju hoće li biti otpuštanja viškova zaposlenih u državnoj službi i kada?
– Kad čovek sluša premijera stiče utisak kao da su sve reformske mere spremne i kao da su počele juče da se sprovode. Ali, od toga nema ništa. Ako Vučić u prvoj godini svoje vladavine ne otpusti 30.000 ljudi, koji inače ništa ne rade u državnoj upravi, kasnije neće biti u prilici da to uradi.
Gotovo sam siguran da kada bi sada državnu upravo napustilo 30.000 zaposlenih, mi građani i preduzetnici koji koriste usluge države to ne bi osetili.
Da li znate koliko ima viška zaposlenih u prosveti i zdravstvu i da li vam je poznata njegova strukura?
– Pre skoro osam godina, dakle pre ekonomske krize, Svetska banka napravila je studije o reformama srpskog školstva i zdravstva da bi pokazala koliko su te društvene delatnosti skupe za državu i da bi ukazala na neophodnost reformi. Te studije su pokazale ogromne neracionalnosti u organizaciji obrazovnog i zdravstvenog sistema Srbije, o neracionalnoj mreži osnovnih, srednjih škola i fakulteta, domova zdravlja, bolnica i kliničkih centara. Pokazale su koliko nepotrebnog osoblja van osnovnog posla (obrazovanja i lečenja) radi u školstvu i zdravstvu i predložile da tetkice i čuvari u školama, ali i kuvarice, pralje, električari i vodoinstalateri po bolnicama budu angažovani ”sa strane”, a ne da budu u stalnom radnom odnosu u tim ustanovama. Studije su, na kraju, pokazale da bi reforme u te dve delatnosti donele godišnje uštede od desetina, pa i stotina miliona evra. Ako se dobro sećam, reformom sistema osnovnih i srednjih škola uštedelo bi se 36 miliona evra na godinu.
A šta smo mi uradili? Umesto predloženih reformi, partije u koalicionim vladama masivno su od 2008. do 2013. godine zapošljavale rodbinu, prijatelje, partijske saradnike na tim poslovima. Škole danas liče na servise za iznajmljivanje ”tetkica” i čuvara, a bolnice na majstorske radionice.
Da li očekujete da Vučić i njegova vlada zaista i nešto uraditi u cilju sprovođenja reformi ili su sve to šuplje priče samo da prođe vreme?
– Kako vreme odmiče, čini mi se da je sistem već pobedio Vučića, ”reformistu na rečima” koji je nagoveštavao da će ”ognjem i mačem” sprovoditi reforme. Ono što je on najavio kao reforme, to je bio nagoveštaj ozbiljnog demontiranja sistema u kome mnogi slojevi stanovništva i dalje uživaju neopravdane privilegije i žive kao paraziti. Zaposleni u administraciji, policija, vojska, ”radnička klasa” u javnim i preduzećima u restrukturiranju, deo seljaštva, profesori, tetkice u školama, lekari, vodoinstalateri po bolnicama, nacionalni radnici, popovi, ”poštena” inteligencija… sve su to paraziti koji žive iznad mogućnosti srpske privrede. Taj sistem mora da se demontira, mora da se ”digne u vazduh”, to su reforme. Naravno, da je to bolno i da će se tome opirati dve trećine srpskog stanovništva, jer su do sada živeli u sistemu u kome je bilo ”hleba bez motike”. Ako Vučić ne reformiše sistem i stvori ”novo društvo” u kojem će dobro živeti i biti zadovoljna ona jedna trećina radnika i seljaka koji su do sada stvarali novu vrednost (i bili nezadovoljni) – onda će Srbija nastaviti da se valja po blatu tranzicije još mnogo godina.
Zaposleni u Zastavi su nastavili sa radom, ali su već zatražili da država odvoji novac kako bi se pravio novi model automobila. Nastavlja se stara bezobrazna praksa, da se stalno, putem poreza, uzima od najsiromašnijih i daje onima koji nešto rade. Ista je stvar sa Sartidom, Borom, Etihadom… Ima li ikakve šanse da ova zemlja krene putem kapitalističkom tržišnog sistema, gde svako plaća kaznu za sopstvene promašaje? Zašto bi mi iz Užica obezbeđivali plate i zaposlenje radnicima u Kragujevcu i obrnuto?
– Najnoviji primer je Simpo kome je Fond za razvoj na predlog Vlade dao kredit od pet miliona evra za pokretanje proizvodnje. Vlada će od Simpa da otkupi poreski dug te firme i tako će postati većinski vlasnik fabrike nameštaja. Vlada se nada da će onda da proda Simpo nekoj stranoj kompaniji. A šta ako ne proda?
To je ta večita priča o mešanju države/političara u privredu i stalno slanje signala kako će ”majka država” ili ”naš premijer” da spase neku firmu i kako će da deli plate radnicima u toj firmi. Zato je Srbija i stigla do pred bankrot, zato ima tako veliki javni dug i zato se radnici u Srbiji pišu u zagradi – ”radnici”. Jer, radnik je onaj ko krvavo zaradi svoju platu, a ne onaj koji ceo mesec sedi pored mašine i kad je vreme za platu on trči pred Vladu da demonstrira u kuka ”kako smo mi radnici jadni i bedni” i kako ”država treba da nahrani i obuče našu decu”. Ne treba, ako je radno sposoban, neka svako brine o sebi i svojoj deci.
Očigledno je da i većina naroda sanja nedovoljno dosanjani socijalistički san. Da li u takvim okolnostima uopšte može doći do nekih reformi? Kako je moguće da u Srbiji nijedna partija javno ne proklamuje tržište i kapitalizam, nego sve zagovaraju staru socijalističku praksu, danas je nazivajući socijal-demokratijom?
– Mnogo sam očekivao od Vučićeve izjave u Boru, tada je bio prvi potpredsednik Vlade, da Srbija mora da se menja, jer mi nemamo radnu filozofiju i radnu etiku. Mislio sam da će Vučić, kad je postao premijer, to sprovesti u delu, a on nastavlja da baca pare poreskih obveznika u bunar i podstiče neradnike.
Male su šanse za kapitalizam u Srbiji. Tržište, sloboda preduzetništva i privatna svojina teško će postati ključne vrednosti društvenog sistema i tako će biti sve dok Srbija ne postane članica EU. Ovde, i jedino ovde u Srbiji, je živ i žilav socijalizam, samo još Srbi veruju da će socijalizam da pobedi na globalnom nivou, samo Srbi još veruju da će se odavde do Moskve podići novi Berlinski zid, samo Srbi još veruju da će pobediti osovina Beograd – Pjongjang – Karakas, samo još Srbi veruju da se ne mora raditi, a da se može dobro živeti…
Otkud toliko mržnja naših građana prema privatnoj svojini? Ne mislim na tajkune, već na obične male privante firme? U društvu se i dalje smatra pravim zaposlenjem jedino posao u družavnoj službi, a na zaposlene u privatnim firmama se gleda kao na gubitnike? Zar je moguće da smo mi jedino evropsko društvo koje iskreno želi da živi u izvitoperenom socijalizmu?
– Da, moguće je. Decenijama posle smrti Josipa Broza Tita i godinama posle sloma socijalizma kao neuspešnog društvenog sistema ljudi u Srbiji veruju da samo država može da im obezbedi dobar život i da svi moraju da imaju jednako, bez obzira koliko rade i kakvim veštinama raspolažu.
Mislim da nisu krivi samo ti ljudi koji u to veruju, mnogo više kriva je država, krivi su političari koji su ljudima slali takve signale. Milošević je to radio, Boris Tadić je na početku globalne ekonomske krize poručio građanima Srbije da se ne sekiraju jer će država da brine o njima. U Srbiji bi nastao pakao kad bi premijer ili predsednik države sada rekao da svaki pojedinac mora sam da brine o sebi, naravno, svaki ”zdrav i prav” pojedinac, ovde ne govorimo o nemoćnima i socijalnim slučajevima.
Animozitet prema privatnoj svojini traje decenijama, mi smo najbolji đaci socijalizma, da svi malo radimo, svi imamo jednako i svi dobro živimo. Štrči onaj ko je vredan, ko zna veštine, ko je produktivan i ko ima, ko je zaradio. To su najveći neprijatelji socijalizma, jer su očigledan dokaz da se može živeti od rada i znanja. Samo na našim fakultetima profesori uče studente da znanje nije roba. Nego šta je? Zašto studenti stiču znanje? Da bi se roditeljima hvalili kako imaju diplomu? Ili da bi s tim znanjem zaradili sebi i svojoj porodici za dobar život?
Verujem da smo mi jedno od retkih evropskih društava koje još priželjkuje reinkarnaciju socijalizma, mi kao narod ne želimo da odrastemo, a kao pojedinci ne želimo da svoju sudbinu uzmemo u svoje ruke.
Zašto se svi mediji dodvoravaju vlastima? Zar nije časnije kopati kanale, nego simulirati novinarstvo i biti sitan šraf u mehanizmu medijske propagande vladajuće kaste? Šta je to sa našim ljudima, novinarima pogotovu, gde je nestao ideal slobodne misli?
– Verovao sam da se slugeranjstvo medija iz vremena Miloševića nikada neće ponoviti.
Pojedini mediji su finansijski lako ranjivi, drugi su žrtve njihovih pokvarenih gazda koji su spremni da služe svakom političkom moćniku, treću grupu medija čine oni koji nisu imali ni ”t” od demokratske tranzicije i ostali su u slugeranjskom položaju prema vlastima, jer ih vlast izdržava. Ako neki stranac ujutru uz kafu čita srpski prestoničku štampu mogao bi da pomisli da živi u Severnoj Koreji ili Venecueli, novine vrve od antiglobalizma, od antievropeizma, od antikapitalizma…
Nije to samo problem medija. Progres jednog društva zavisi od ”količine” javnog dijaloga o raznim važnim temama. Ta debata je u Srbiji potpuno utihnula. Mi ni o čemu ne vodimo dijalog, nego jedan čovek ili jedna partija sve znaju, a to ponavljaju istomišljenici. Mi smo papagajsko društvo, ne čuje se drugi cvrkut od zvaničnog, ko se usudi da ”cvrkuće na druge note”, toga odmah proglase za mrzitelja Srbije. Sporadične pokušaje svojom netrpeljivošću prema kritičkom mišljenju ugušio je premijer Vučić. Stručni ljudi iza kojih stoje profesionalni rezultati su se povukli ”u ilegalu”, ponovo su najglasnije kadije, fukare i udvorice. To nije dobro za napredak društva.
U unutrašnjosti se već i golim okom vidi siromaštvo, koje sve više podseća na devedesete. Uprkos tome, vladajuća kasta ništa ne preduzima da bi se preduzetnički sektor pokrenuo. Zato se svakodnevno zatvara sve više malih biznisa, blokiraju računi, ljudi nisu u stanju da plate ni poreze, ni doprinose. Kuda nas to vodi? Da svi postanemo socijalni slučajevi?
– Preduzetnici su, po definiciji, slobodni ljudi. I oni su opasnost za svaki politički sistem koji nije dovoljno demokratizovan. Preduzetništvo u Srbiji danas je opasno zanimanje, mnogo opasnije od zanimanja kriminalca ili sponzoruše. Preduzetnika niko ne voli: njegovi radnici – jer misle da je eksploatator, njegove komšije – jer misle da je bogat, država – jer misli da je lopov.
A preduzetnici, uz strane kompanije, jedini mogu da zapošljavaju i otvaraju nova radna mesta. Država i dalje misli da je ona jedina ta – da zapošljava i prima nove radnike. Dok je tako, država će u preduzetnicima uvek gledati – protivnike.
Sada su preduzetnici nužno zlo koje država trpi, jer ih treba ”ošišati”, uzeti im poslednji dinar i isisati krv. To što Simpo, Galenika ili Srbijagas duguju državi desetine miliona evra za poreze i doprinose nije strašno, to država toleriše jer to su ”naši”. Ali, svaki pa i najmanji preduzetnik potencijalno je sumnjivo lice na koje država pomno motri i jedva čeka da mu zagorča život, zatvori radnju, uništi biznis i strpa ga u zatvor.
Širom Srbije partijsko članstvo se intezivno zapošljava, čime jačaju snagu partija na vlasti, a dodatno uništavaju zemlju. Poslednjih meseca po gradovima i opštinama Srbije sve više je samouprava koje su prezadužene, i sve veći procenat njihovih budžeta odlazi na plate zaposlenih. To za posledicu ima da se, kao u Užicu ove godine, apsolutno ništa nije radilo. Kao odgovor na to imamo totalnu odsutnost od stvarnosti i građana i partijske strukture na vlasti. Mnogi se ponašaju kao da je sve u najboljem redu, a drugi, opet, kao da čekaju neku neočekivanu silu koja će se iznenada pojaviti i rešiti stvari, a tako nešto se u realnom životu ne dešava. Mnogi moji poznanici, i takvih je svakim danom sve više, jednostavno ne veruju u bilo kakav boljitak. Vidite li Vi bilo kakav realan način da se situacija promeni na bolje?
– Često imam utisak kako nam je društvo podeljena ličnost, da ne kažem šizofrenično. Možda najbolji i najkraći opis te podeljenosti je onaj vic u kome se na pitanje šta je Srbija odgovara – Beograd na vodi, Obrenovac pod vodom i Užice bez vode.
Realnost karakterišu dva procesa: vlast se trudi da nas ubedi u njene brze uspehe, a s druge strane građani postaju apatični, jer je u njihovom okruženju sve isto ili gore pre nego što su ”ovi” došli na vlast. Boljitak je moguć ako se svi promenimo. Ako samo čekamo da Vučić ”nešto uradi”, to nam neće popraviti život. Mi smo zaboravili dve stvari. Jedna je da je republika, kao društveno uređenje, javna stvar građana. Druga je da se dobro živi, samo ako se dobro radi.
Da ste u prilici da odlučujete, šta bi prvo uradili? Koji je sled pravih poteza? Sa druge strane, imajući sve u vidu, ima li ikakve šanse da se bilo šta od toga i sprovede?
– Jednog mog prijatelja – reformatora ubila je ona Srbija koja nije želela da se menja. Kad me je pitao šta da kaže za skupštinskom govornicom u inauguralnom premijerskom govoru rekao sam mu da kaže samo jednu rečenicu: ”poštovani građani Srbije, država više nema posla i para za vas, morate sami da zaradite za sebe i svoju porodicu”. On je to pokušao, ali su ga ubili da ih ne bi promenio.
Ima šanse da se sprovedu reforme, kako da nema. Pogledajte iskustva Slovačke, Poljske, Rumunije… Ali taj posao ne sme da se mrcvari i traje decenijama kao kod nas. Da podsetim na Zorana Đinđića koji je rekao da ako ste primorani da mački odsečete rep, uradite to odjednom, jer će samo jednom da jaukne. Ako je rep sečete sedam puta, ona će sedam puta da jaukne. Tako je i sa tranzicijom, mi stalno jaučemo, jer naša politička elita nema hrabrosti da nam odjednom odstrani socijalističke navike i privilegije.
Toni Stanković
