МИША БРКИЋ, ЕКОНОМИСТА

Јавни дуг је мерна јединица популизма наших власти

– Верујем да смо ми једно од ретких европских друштава које још прижељкује реинкарнацију социјализма, ми као народ не желимо да одрастемо, а као појединци не желимо да своју судбину узмемо у своје руке –

miša brkić

Дуг Србије данас је 21,9 милијарди, али то, очигледно, никог не тангира.. Пре неки дан апослутно сви медији су објавили износ јавног дуга од пре два месеца, када је био 1,5 милијарди мањи. Чему тај циркус? Зашто медији избегавају објављивање дуга иако је у питању државни сајт, свима доступан?

– Дуг је велики. Велики за тако крхку и слабашну економију као што је српска. И он постаје неподношљив, ма колико се наше политичко руководство трудило да ту чињеницу гурне под тепих. За тако велики јавни дуг одговорност сноси и садашња политичка гарнитура на власти, која стално потенцира да су за све лоше ствари криве претходне власти. Јавни дуг је важна тема, јер је један од елемената који може државу да одведе у банкрот. Јавни дуг у огољеној форми показује неодговорност наше политичке елите и њену ”лаку руку” да се задужује а да онда тим новцем купује социјални мир и прикрива чињеницу да је Србија држава у којој се и даље много више троши него што се зарађује. У време Војислава Коштунице и ”раног” Бориса Тадића нама је годишње требало 500-700 милиона евра више него што створимо, да би наши политичари одржали привид стабилне државе. ”Касном” Тадићу, а затим Дачићу и сада Вучићу треба да позајме најмање 1,5 милијарда евра да би одржили главу државе изнад воде. Тако се нагомилао дуг и његова висина и однос према бруто домаћем производу постали су неиздржљиви, па се Србија све брже приближава опасном аргентинском сценарију (банкрот јавних финансија).

Јавни дуг је мерна јединица популизма наших власти. Што је дуг већи, веће је и удварање политичара бирачима, а већи је и дуг јер се то удварање плаћа зајмовима које наша Влада узима на домаћем (издавање државних обвезница) и страном (кредити) финансијском тржишту. Кад дуг почне да пада, то ће бити знак да су се наши политичари ”узели у памет” – тада почињу штедња, неопходне реформе, рад, зној и сузе.

Фискални савет прича глувима. Дачић се, док је био премијер, спрдао са професором Павлом Петровићем, шефом Фискалног савета. Вучић је једно време спомињао опасност од банкрота, а све што је до сада урадио не показује да има жељу да озбиљно ради на смањењу јавног дуга.

И медији усрдно служе томе да сви постанемо глуви. Толику количину ”гловуће” у медијима одавно није забележена, некадашње медијске професионалне перјанице труде се да нас забезекну непрофесионализмом и глупошћу. Та количина таблоидизације, фармеризације, булеваризације и ”башмебригизма”, с једне и удвориштва с друге стране, кад су у питању суштинске економске и друштвене теме, направили су од медија орвелијанску верзију похованог мозга – осим што је укусан, ничему другом не служи.

Тако ни дуг Србије, ни одговорност оних који га стварају, није тема о којој ће медији проговорити неку реч, јер не треба се замерати властима.

Ових дана причало се о састанку са представником ММФ-а, али о садржају разговора нико ни речи. Хоће ли бити смањења плата запосленима у јавном сектору?

– Сви ти важни преговори, не само ови актуелни са представницима ММФ-а, кад их саопштавају представници наших власти, саопштавају се у форми усхићене тривијалности. Као кад провинцијалац стигне у Београд и сав је срећан што је од аутобуске станиице успео да стигне до Београђанке да јој се диви, а кад се врати у своју варош свима с усхићењем прича оно што је свима општепознато. То је петпарачка реторика пуна провинцијалних фраза и општих места.

Да, морало би да буде смањења плата у јавном сектору. Смањење за 20-25 одсто била би социјална правда којом су иначе пуна уста напредњацима и социјалистима. Како? Па тако што су запослени у јавном сектору од 2008. године, кад је почела светска економска криза, добијали сваке године веће и веће плате које су 35 одсто веће него у приватном сектору. И ко је у Србији највише поднео терет кризе? Па запослени у приватном сектору. Сада је ред да се запослени у јавном сектору одуже Србији.

И пензије морају да се смање. Није то питање да ли су пензионери то заслужили или нису. Једноставно, привреда Србије не може да опслужује толику количину и толику висину пензија. Пензионери се с правом љуте и кажу да су они те пензије зарадили. Нека буде и тако, мада мислим да се многи од данашњих пензионера нису претрзали на послу док су радили. Али, то што нема пара за пензије – хајде да погледамо ко је испразнио Пензиони фонд. Па Милошевић, онај љубимац српских пензионера, коме су клицали кад је водио омладину у рат и кад се инатио с целим светом. Е, та подршка кошта и пензионери у Србији треба да плате пуну цену за то што су подржавали Милошевића. Ништа нема бесплатно, а добро је и као наук за будућност.

Зашто мора да се смањују плате и пензије. Да би се избегла зла судбина банкрота, јер уколико крахирају јавне финансије – нема ни плата, ни пензија најмање шест месеци. Па, бирајте господо шта вам је милије. До краја ове године, да би сачувала стабилност јавних финансија, Влада Србије мора да уштеди милијарду евра. Да је Вучић почео са штедњом одмах по формирању Владе, дакле од јуна, тад би му било лакше, јер би имао на располагању више инструмената за штедњу. Али, он није имао политичке смелости да донесе ребаланс буџета, смањи плате и пензије, почне с отпуштањем вишкова запослених код државе, прекине са субвенцијама за предузећа у реструктурирању, разјури партијске кадрове у јавних фирмама и прекине да им покрива губитке. Уместо смелог политичког потеза, Вучић је себе и нас заваравао причом о штетама од поплава које су пореметиле рачунице за бруто домаћи производ, па је одложио ребаланс буџета. Тај политички кукавичлук ће сада много више да нас кошта.

Од јуна до, ево, септембра Вучић се мрцвари с ребалансом, све бежећи да се суочи с одговорношћу коју је добио после избора. Страх и популизам премијера били су јачи од његове реформске реторике. Он је само причао о потреби штедње и реформи, а заправо је све то одлагао. Проблем нашег премијера није ”меко срце”, како рече министар финансија Крстић, наш премијер нема храбро срце.

По Вашем мишљењу хоће ли бити отпуштања вишкова запослених у државној служби и када?

– Кад човек слуша премијера стиче утисак као да су све реформске мере спремне и као да су почеле јуче да се спроводе. Али, од тога нема ништа. Ако Вучић у првој години своје владавине не отпусти 30.000 људи, који иначе ништа не раде у државној управи, касније неће бити у прилици да то уради.

Готово сам сигуран да када би сада државну управо напустило 30.000 запослених, ми грађани и предузетници који користе услуге државе то не би осетили.

misa brkic

Да ли знате колико има вишка запослених у просвети и здравству и да ли вам је позната његова струкура?

– Пре скоро осам година, дакле пре економске кризе, Светска банка направила је студије о реформама српског школства и здравства да би показала колико су те друштвене делатности скупе за државу и да би указала на неопходност реформи. Те студије су показале огромне нерационалности у организацији образовног и здравственог система Србије, о нерационалној мрежи основних, средњих школа и факултета, домова здравља, болница и клиничких центара. Показале су колико непотребног особља ван основног посла (образовања и лечења) ради у школству и здравству и предложиле да теткице и чувари у школама, али и куварице, праље, електричари и водоинсталатери по болницама буду ангажовани ”са стране”, а не да буду у сталном радном односу у тим установама. Студије су, на крају, показале да би реформе у те две делатности донеле годишње уштеде од десетина, па и стотина милиона евра. Ако се добро сећам, реформом система основних и средњих школа уштедело би се 36 милиона евра на годину.

А шта смо ми урадили? Уместо предложених реформи, партије у коалиционим владама масивно су од 2008. до 2013. године запошљавале родбину, пријатеље, партијске сараднике на тим пословима. Школе данас личе на сервисе за изнајмљивање ”теткица” и чувара, а болнице на мајсторске радионице.

Да ли очекујете да Вучић и његова влада заиста и нешто урадити у циљу спровођења реформи или су све то шупље приче само да прође време?

– Како време одмиче, чини ми се да је систем већ победио Вучића, ”реформисту на речима” који је наговештавао да ће ”огњем и мачем” спроводити реформе. Оно што је он најавио као реформе, то је био наговештај озбиљног демонтирања система у коме многи слојеви становништва и даље уживају неоправдане привилегије и живе као паразити. Запослени у администрацији, полиција, војска, ”радничка класа” у јавним и предузећима у реструктурирању, део сељаштва, професори, теткице у школама, лекари, водоинсталатери по болницама, национални радници, попови, ”поштена” интелигенција… све су то паразити који живе изнад могућности српске привреде. Тај систем мора да се демонтира, мора да се ”дигне у ваздух”, то су реформе. Наравно, да је то болно и да ће се томе опирати две трећине српског становништва, јер су до сада живели у систему у коме је било ”хлеба без мотике”. Ако Вучић не реформише систем и створи ”ново друштво” у којем ће добро живети и бити задовољна она једна трећина радника и сељака који су до сада стварали нову вредност (и били незадовољни) – онда ће Србија наставити да се ваља по блату транзиције још много година.

Запослени у Застави су наставили са радом, али су већ затражили да држава одвоји новац како би се правио нови модел аутомобила. Наставља се стара безобразна пракса, да се стално, путем пореза, узима од најсиромашнијих и даје онима који нешто раде. Иста је ствар са Сартидом, Бором, Етихадом… Има ли икакве шансе да ова земља крене путем капиталистичком тржишног система, где свако плаћа казну за сопствене промашаје? Зашто би ми из Ужица обезбеђивали плате и запослење радницима у Крагујевцу и обрнуто?

– Најновији пример је Симпо коме је Фонд за развој на предлог Владе дао кредит од пет милиона евра за покретање производње. Влада ће од Симпа да откупи порески дуг те фирме и тако ће постати већински власник фабрике намештаја. Влада се нада да ће онда да прода Симпо некој страној компанији. А шта ако не прода?

То је та вечита прича о мешању државе/политичара у привреду и стално слање сигнала како ће ”мајка држава” или ”наш премијер” да спасе неку фирму и како ће да дели плате радницима у тој фирми. Зато је Србија и стигла до пред банкрот, зато има тако велики јавни дуг и зато се радници у Србији пишу у загради – ”радници”. Јер, радник је онај ко крваво заради своју плату, а не онај који цео месец седи поред машине и кад је време за плату он трчи пред Владу да демонстрира у кука ”како смо ми радници јадни и бедни” и како ”држава треба да нахрани и обуче нашу децу”. Не треба, ако је радно способан, нека свако брине о себи и својој деци.

Очигледно је да и већина народа сања недовољно досањани социјалистички сан. Да ли у таквим околностима уопште може доћи до неких реформи? Како је могуће да у Србији ниједна партија јавно не прокламује тржиште и капитализам, него све заговарају стару социјалистичку праксу, данас је називајући социјал-демократијом?

– Много сам очекивао од Вучићеве изјаве у Бору, тада је био први потпредседник Владе, да Србија мора да се мења, јер ми немамо радну филозофију и радну етику. Мислио сам да ће Вучић, кад је постао премијер, то спровести у делу, а он наставља да баца паре пореских обвезника у бунар и подстиче нераднике.

Мале су шансе за капитализам у Србији. Тржиште, слобода предузетништва и приватна својина тешко ће постати кључне вредности друштвеног система и тако ће бити све док Србија не постане чланица ЕУ. Овде, и једино овде у Србији, је жив и жилав социјализам, само још Срби верују да ће социјализам да победи на глобалном нивоу, само Срби још верују да ће се одавде до Москве подићи нови Берлински зид, само Срби још верују да ће победити осовина Београд – Пјонгјанг – Каракас, само још Срби верују да се не мора радити, а да се може добро живети…

Откуд толико мржња наших грађана према приватној својини? Не мислим на тајкуне, већ на обичне мале приванте фирме? У друштву се и даље сматра правим запослењем једино посао у дружавној служби, а на запослене у приватним фирмама се гледа као на губитнике? Зар је могуће да смо ми једино европско друштво које искрено жели да живи у извитопереном социјализму?

– Да, могуће је. Деценијама после смрти Јосипа Броза Тита и годинама после слома социјализма као неуспешног друштвеног система људи у Србији верују да само држава може да им обезбеди добар живот и да сви морају да имају једнако, без обзира колико раде и каквим вештинама располажу.

Мислим да нису криви само ти људи који у то верују, много више крива је држава, криви су политичари који су људима слали такве сигнале. Милошевић је то радио, Борис Тадић је на почетку глобалне економске кризе поручио грађанима Србије да се не секирају јер ће држава да брине о њима. У Србији би настао пакао кад би премијер или председник државе сада рекао да сваки појединац мора сам да брине о себи, наравно, сваки ”здрав и прав” појединац, овде не говоримо о немоћнима и социјалним случајевима.

Анимозитет према приватној својини траје деценијама, ми смо најбољи ђаци социјализма, да сви мало радимо, сви имамо једнако и сви добро живимо. Штрчи онај ко је вредан, ко зна вештине, ко је продуктиван и ко има, ко је зарадио. То су највећи непријатељи социјализма, јер су очигледан доказ да се може живети од рада и знања. Само на нашим факултетима професори уче студенте да знање није роба. Него шта је? Зашто студенти стичу знање? Да би се родитељима хвалили како имају диплому? Или да би с тим знањем зарадили себи и својој породици за добар живот?

Верујем да смо ми једно од ретких европских друштава које још прижељкује реинкарнацију социјализма, ми као народ не желимо да одрастемо, а као појединци не желимо да своју судбину узмемо у своје руке.

Miša Brkić

Зашто се сви медији додворавају властима? Зар није часније копати канале, него симулирати новинарство и бити ситан шраф у механизму медијске пропаганде владајуће касте? Шта је то са нашим људима, новинарима поготову, где је нестао идеал слободне мисли?

– Веровао сам да се слугерањство медија из времена Милошевића никада неће поновити.

Поједини медији су финансијски лако рањиви, други су жртве њихових покварених газда који су спремни да служе сваком политичком моћнику, трећу групу медија чине они који нису имали ни ”т” од демократске транзиције и остали су у слугерањском положају према властима, јер их власт издржава. Ако неки странац ујутру уз кафу чита српски престоничку штампу могао би да помисли да живи у Северној Кореји или Венецуели, новине врве од антиглобализма, од антиевропеизма, од антикапитализма…

Није то само проблем медија. Прогрес једног друштва зависи од ”количине” јавног дијалога о разним важним темама. Та дебата је у Србији потпуно утихнула. Ми ни о чему не водимо дијалог, него један човек или једна партија све знају, а то понављају истомишљеници. Ми смо папагајско друштво, не чује се други цвркут од званичног, ко се усуди да ”цвркуће на друге ноте”, тога одмах прогласе за мрзитеља Србије. Спорадичне покушаје својом нетрпељивошћу према критичком мишљењу угушио је премијер Вучић. Стручни људи иза којих стоје професионални резултати су се повукли ”у илегалу”, поново су најгласније кадије, фукаре и удворице. То није добро за напредак друштва.

У унутрашњости се већ и голим оком види сиромаштво, које све више подсећа на деведесете. Упркос томе, владајућа каста ништа не предузима да би се предузетнички сектор покренуо. Зато се свакодневно затвара све више малих бизниса, блокирају рачуни, људи нису у стању да плате ни порезе, ни доприносе. Куда нас то води? Да сви постанемо социјални случајеви?

– Предузетници су, по дефиницији, слободни људи. И они су опасност за сваки политички систем који није довољно демократизован. Предузетништво у Србији данас је опасно занимање, много опасније од занимања криминалца или спонзоруше. Предузетника нико не воли: његови радници – јер мисле да је експлоататор, његове комшије – јер мисле да је богат, држава – јер мисли да је лопов.

А предузетници, уз стране компаније, једини могу да запошљавају и отварају нова радна места. Држава и даље мисли да је она једина та – да запошљава и прима нове раднике. Док је тако, држава ће у предузетницима увек гледати – противнике.

Сада су предузетници нужно зло које држава трпи, јер их треба ”ошишати”, узети им последњи динар и исисати крв. То што Симпо, Галеника или Србијагас дугују држави десетине милиона евра за порезе и доприносе није страшно, то држава толерише јер то су ”наши”. Али, сваки па и најмањи предузетник потенцијално је сумњиво лице на које држава помно мотри и једва чека да му загорча живот, затвори радњу, уништи бизнис и стрпа га у затвор.

Широм Србије партијско чланство се интезивно запошљава, чиме јачају снагу партија на власти, а додатно уништавају земљу. Последњих месеца по градовима и општинама Србије све више је самоуправа које су презадужене, и све већи проценат њихових буџета одлази на плате запослених. То за последицу има да се, као у Ужицу ове године, апсолутно ништа није радило. Као одговор на то имамо тоталну одсутност од стварности и грађана и партијске структуре на власти. Многи се понашају као да је све у најбољем реду, а други, опет, као да чекају неку неочекивану силу која ће се изненада појавити и решити ствари, а тако нешто се у реалном животу не дешава. Многи моји познаници, и таквих је сваким даном све више, једноставно не верују у било какав бољитак. Видите ли Ви било какав реалан начин да се ситуација промени на боље?

– Често имам утисак како нам је друштво подељена личност, да не кажем шизофренично. Можда најбољи и најкраћи опис те подељености је онај виц у коме се на питање шта је Србија одговара – Београд на води, Обреновац под водом и Ужице без воде.

Реалност карактеришу два процеса: власт се труди да нас убеди у њене брзе успехе, а с друге стране грађани постају апатични, јер је у њиховом окружењу све исто или горе пре него што су ”ови” дошли на власт. Бољитак је могућ ако се сви променимо. Ако само чекамо да Вучић ”нешто уради”, то нам неће поправити живот. Ми смо заборавили две ствари. Једна је да је република, као друштвено уређење, јавна ствар грађана. Друга је да се добро живи, само ако се добро ради.

Да сте у прилици да одлучујете, шта би прво урадили? Који је след правих потеза? Са друге стране, имајући све у виду, има ли икакве шансе да се било шта од тога и спроведе?

– Једног мог пријатеља – реформатора убила је она Србија која није желела да се мења. Кад ме је питао шта да каже за скупштинском говорницом у инаугуралном премијерском говору рекао сам му да каже само једну реченицу: ”поштовани грађани Србије, држава више нема посла и пара за вас, морате сами да зарадите за себе и своју породицу”. Он је то покушао, али су га убили да их не би променио.

Има шансе да се спроведу реформе, како да нема. Погледајте искуства Словачке, Пољске, Румуније… Али тај посао не сме да се мрцвари и траје деценијама као код нас. Да подсетим на Зорана Ђинђића који је рекао да ако сте приморани да мачки одсечете реп, урадите то одједном, јер ће само једном да јаукне. Ако је реп сечете седам пута, она ће седам пута да јаукне. Тако је и са транзицијом, ми стално јаучемо, јер наша политичка елита нема храбрости да нам одједном одстрани социјалистичке навике и привилегије.

Тони Станковић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.