Путеви су богатство

- Ако неко и студира дипломе морају имати тежину, а не бити роба са којом се тргује, што је данас често случај - Стичем утисак да је народ постао генерално апатичан и летаргичан, те маркетиншке активности ту не могу нешто нарочито променити - Ако се погледа број страних инвестиција у Србији, више од 90 посто је сконцентрисано у радијусу не већем од 50 км у односу на главне саобраћајнице -

ИНТЕРВЈУ: ДР ВЕЉКО МИЈУШКОВИЋ
За овај број Ужичке недеље говори др Вељко Мијушковић, млади Ужичанин, један је од млађих професора на Економском факултету у Београду.
Његов период детињства, одрастања и првих етапа школовања, које је провео у Ужицу (до своје 19. године), како каже, остао му је заиста увек у дивном сећању.

УН: Шта највише памтите из периода детињства?
– Захваљујући бризи својих родитеља и баке, провео сам безбрижно детињство. Волео сам да идем у школу и школске обавезе ми нису тешко падале. Завршио сам основну школу “Нада Матић”, а затим и друштвено-језички смер Ужичке гимназије, као носилац Вукове дипломе. Паралелно са процесом формалног школовања, интензивно сам изучавао енглески језик (од своје 4. године), шпански језик (од своје 12. године) и француски језик (од 15. године). Језици су од тада до данас остали моја велика љубав, а моје драге професорке, које су ме на путу њиховог изучавања пратиле: Ирена Бајић, Катарина Илић и сада, нажалост, покојна Борка Весовић, биле су и остале не само моји педагози, већ искрени и добри пријатељи. Захваљујући заједничком труду, успео сам да освојим неке од највреднијих, глобално афирмисаних сертификата за језике као веома млад- Ц2 ниво или Профициенцy за енглески језик са само 17 година, а Ц2 ниво или Супериор за шпански језик са свега 19 година. Крајем основне и почетком средње школе, кратко време сам тренирао и тенис, међутим само рекреативно. То је време и када сам стекао своје прве и сада већ најстарије пријатеље, који ме од тада до данас прате цео живот. Тај целокупан период пресудно је утицао на све остало што ће доћи у мом животу.

УН: Како и зашто сте се определили за економију?
– На бази свега што сам до сада изнео, није баш логично што сам се определио за студије економије. Наиме, до маја 2004. године, што је 2 месеца пре пријемног испита, спремао сам се за Филолошки факултет Универзитета у Београду и студије шпанског језика и књижевности. Међутим, у последњи час и под великим утицајем своје професорке управо шпанског језика, моје драге пријатељице Катарине Илић (тада Живић), одлучио сам се да се ипак опробам у нечему што је деловало као рационалније решење са једне стране, али и доста рискантније за упис, будући да до тада нисам имао никакву припрему за економију, те да ми математика никада није била јача страна, а да је управо она била један од потребних предмета за пријемни испит. Посебно ми је било страно што сам тако напрасно донео тако важну одлуку, што мени који сам прилично промишљен и систематичан то није било својствено. Међутим, коренима, породица Мијушковић јесте имала уплив у економску браншу и њена занимања. Деда, отац и стриц имали су своје приватне послове и трговине, док је брат Марко већ озбиљно развијао своју пословну мрежу, као магистар економије и пословни консултант у Сједињеним Америчким Државама. Вероватно ме је и то негде вукло и определило. Донео сам одлуку и кренуо у непознато. Био је то одличан избор. Данас, 15 година после, то могу да кажем са сигурношћу.

УН: Завршили сте факултет са виском просечном оценом 9,42, а докторске студије сте завршили са 9,78. Шта за Вас значе ове оцене и која је порука студентима?
– Често понављам студентима свој став о томе да оцена никад није комплетно мерило знања. Свакако да она пуно говори у смислу систематичности, приступа раду и посвећености. Али, она не гарантује паметно решавање проблема у раду и пракси, нити успех на пољу посла. Често волим да кажем да је књишко знање потребан, али никако и довољан услов. Ако особа не садржи емпатију, емоционалну интелигенцију, проницљивост и природну сналажљивост, ниједна оцена јој неће помоћи у животу. Стога, на своје оцене сам увек гледао као на средство на путу ка циљу. Много ми је било важније које ћу вештине стећи и задржати, јер вештине су те које омогућују трајне бенефите, финансијску сигурност и задовољавајућу егзистенцију. Све остало је мртво слово на папиру и лепа декорација за нечију биографију.

УН: Успешно сте завршили факултет и докторирали, а ипак сте остали у Србији. Зашто и Ваш коментар на то што млади све више одлазе из земље?
– Након завршених студија остао сам да радим на свом матичном, Економском факултету Универзитета у Београду. Следеће године напунићу већ 10 година радног стажа. Остао сам из више разлога. Прво, посао који радим ме испуњава у сваком смислу, укључујући и психолошку и материјалну валоризацију. Сјајно је кад имате на располагању разноврсност у раду: прилику за рад са најбољим младим људима, за писање књига и стручних публикација, за научно-истраживачки рад, за бављење професионалним консалтингом, за држање наставе широм света. Све то сам добио као прилику у својој земљи. Друго, нисам тај тип да бих отишао да трајно живим негде. Суштински ја јако волим да путујем. Вероватно је то пасија коју су ми пренели родитељи, који су и сами светски путници. Први пут сам био у иностранству, у Шпанији, са свега 2 месеца. Данас, више и не бројим земље које сам посетио – вероватно их има преко 40. Али увек волим да се вратим, да будем ту. Као што волим да и из Београда, где живим, долазим стално у Ужице. Србија, Београд, Ужице – ту сам свој на своме и ту ћу остати.
– Што се тиче тога што све већи број младих одлази, разлози су разни. Од недовољне бриге државе за задржавање младих кадрова, преко неадекватно постављеног система образовања у Србији, па негде и до иреалних очекивања младих да у иностранству “цветају руже”. Узроци су бројни и морају се што пре отклањати, уколико желимо искрено да Србија има будућност и континуитет.

УН: Какве су то мере које би саветовали или препоручили да млади остану у Србији?
– Што се тиче мера, оне су везане за неке од набројаних разлога због чега и иначе млади одлазе. Ти разлози су свакако повезани. Да бисте обезбедили да млади остају у земљи, морају им се пружити услови за нормалан живот и запослење. Да бисте пружили запослење, морате да имате кадрове који су тржишту потребни, а то значи комплетну реорганизацију система образовања и његово озбиљно усклађивање са реалним потребама тржишта рада. То значи да почнемо коначно да креирамо кадрове које тржиште заиста тражи, а не које факултети са устаљеним квотама и архаичним образовним програмима намећу. Данас, нажалост, имамо и тзв. инфлацију диплома. То значи да сви желе да заврше мастер студије, а све је већи број и оних на докторским студијама. Могуће да нам ипак ти кадрови не требају у толикој мери, нарочито не са упитним нивом квалитета готово свих приватних, а добрим делом и државних факултета. На пример, данас имате гомилу тзв. дипломираних менаџера ничега и свачега, без икаквог применљивог знања, а немате довољно шофера, кројача, обућара, месара и слично. Занати изумиру, а то је велики проблем. Коначно, ако неко и студира, дипломе морају имати тежину, а не бити роба са којом се тргује, што је данас често случај. Коначно, млади морају бити много више амбициозни, фокусирани и спремни да напорно раде. Ништа неће пасти са неба, ни овде, а ни у иностранству. Често, кад говорим о овој теми, цитирам једног мог драгог професора са факултета. Он каже: “Контекст је задат. Остаје да пливамо у њему”. Као што видите, мој став је да постоје озбиљни проблеми на обе стране (и понуде и тражње). То подразумева горућу потребу да се нешто промени, пре него буде прекасно.

УН: На факултету, између осталог, предајете Саобраћајну политику и развој, као и Економику саобраћаја. Како би сте одредили Србију у односу на Европу када је у питању саобраћај?
– Србија је увек била и биће нераскидиви територијални део европског континета. Кроз њу пролазе два изузетно важна паневропска коридора- коридор 7, који представља природни пловни пут реке Дунав и друмско-железнички коридор 10. Важност саобраћаја и саобраћајне инфраструктуре се најбоље види у једној старој кинеској пословици, коју мој ментор, проф. Аћимовић, често цитира:”Ако желиш да будеш богат, гради путеве”. Имам утисак да је Србија коначно схватила значај ове пословице, те да се интензивно улажу напори да се битни саобраћајни пројекти што пре приведу намени. Ту пре свега мислим на завршетак радова на коридору 10 најављен за ову годину, наставак радова на тзв. коридору 11 (траса од Љига до Обреновца која се пушта у оптицај до Видовдана, а затим и наставак радова на траси Прељина-Пожега), почетак радова на моравском коридору, завршетак радова на обилазници око Београда, изградњи и ревитализацији пруге Београд-Будимпешта и слично. Интерес за развој ових пројеката имају обе стране – и ми и Европа. Мислим да смо коначно ухватили добар ритам по питању ових активности и да у том ритму треба много интензивније наставити даље.

УН: Шта је оно што највише недостаје од саобраћајне инфраструктуре у Србији? Колико су економски исплативе главне саобраћајнице у Србији?
– Посматрано инфраструктурно, Србији највише недостаје добра конекција већих градова са већим саобраћајницама, брзим аутопутевима. Недопустиво је да се релација од 200 км, колико има од Ужица до Београда на пример, сервисира искључиво преоптерећеним магистралним путем какав је Ибарска магистрала и да се та релација прелази за више од 3 сата. Таквих примера је гомила у Србији. Потребна нам је много већа интерконекција земље, боља повезаност унутрашњости са главним градом, али и између себе, те са регионалним путевима. Наредни недостатак је свакако недовољно модернизована железница, јер је тренутно стање далеко од задовољавајућег и далеко озбиљније од стања у друмском саобраћају. Даље, потребни су нам логистички интермодални центри-конективна места друмског, железничког, водног, па чак и авио саобраћаја. Изградња главних саобраћајница и саобраћајних пројеката је више него исплатива, то је главни предуслов привредног развоја. Ако се погледа број страних инвестиција у Србији, више од 90 посто је сконцентрисано у радијусу не већем од 50 км у односу на главне саобраћајнице. Поред лакоће добијања дозволе за рад, квалитет инфраструктуре је оно што се примарно тражи од стране страних инвеститора. Изазова је као што се види много, али се на њима интензивно и ради, као што сам већ истакао. Остаје нам да будемо стрпљиви и чекамо резултате.

УН: Колико је маркетинг развијен у Србији, мислим на пословни, а посебно политички?
– Маркетиншка делатност је прилично развијена у Србији, почевши од изучавања као научне дисциплине на факултетима, преко маркетиншких агенција које раде одличан посао у пракси, укључујући и његову примену у пословним, али и политичким кампањама. Говорећи о политици, она је маркетинг сама по себи. Данас се нешто не може сматрати политички учињеним, ако није адекватно пропраћено кроз маркетиншке и медијске активности. Услед толике заступљености, логично је да је и утицај тих активности на све нас веома изражен, те да некада, веома често, може имати и контраефекат. Али, то је бољка са којом се суочавају све земље света, те Србија не представља у том смислу неки нарочит изузетак од правила.

УН: Колико маркетинг неке фирме, предузећа, компаније и слично, може да има утицаја на јавност у Србији, с обзиром на економску ситуацију Србији?
– С обзиром на економску ситуацију у Србији, маркетинг неке фирме, предузећа, компаније може имати велики, али не и апсолутни утицај на јавност у Србији. Стичем утисак да је народ постао генерално апатичан и летаргичан, те маркетиншке активности ту не могу нешто нарочито променити.

УН: Колико често долазите у Ужице и која су места која волите да посетите?
– У Ужице долазим веома често, најмање једном у месец дана. Поред дружења у кругу породице, моје најчешће дестинације су неки од локалних ресторана или кафића, незаобилазни Шуљага, Велики парк, Плажа, Стари град, стазе кроз тунеле ка Стапарима, тзв. стари железнички пут ка Босни и слично.

Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 1013)

Др Вељко Мијушковић је предавач предмета: Стратегијски финансијски менаџмент, Управљање инвестицијама на Војној академији Универзитета одбране у Београду од новембар 2017. године; доцент и предаје Маркетинг логистика, Економика саобраћаја, Стратегијски менаџмент, Међународна логистика, Саобраћајна политика и развој на Економском факултету Универзитета у Београду, од октобра 2017. године; као асистент предавао је Маркетинг логистика, Економика саобраћаја, Стратегијски менаџмент на Економском факултету у Београду од маја 2011. године до октобра 2017. године; као сарадник у настави држао је предмете Маркетинг логистика и Економика саобраћаја на свом матичном факултету од марта 2010. до маја 2011. године; био је демонстратор у предметима Маркетинг логистика и Економика саобраћаја, на истом факултету од октобра 2009. године до фебруара 2010. године; консултант у сфери пословне економије и менаџмента. Области експертизе: бенчмаркинг анализа, израда пословних планова, креирање и имплементација пословних стратегија, оцена инвестиционих студија, истраживање тржишта, оптимизација активности у ланцима снабдевања од октобра 2009. године. На Економском факултету ангажован је у многим комисијама, кооснивач је Студентског парламента на факултету 2006. године. Раније, а и данас, ради као преводилац. Гостујући је професор на страним универзитетима (Немачка, Пољска, Хрватска), а носилац је и многих стипендија. Добитник је многих награда и повеља од државе, Београда и Ужица. Ради на многим пројектима и плановима. Аутор је одређеног броја монографија и уџбеника и спровео је са колегама велики број неколико научно-истраживачких радова. Држи курсеве из области економије. Члан је већег броја домаћих и страних организација и струковних удружења, а члан је и у многим стручним часописима.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.