БИЉАНА ЦИЦВАРИЋ – СЛИКАРКА И ПРОФЕСОРКА
Ако се некада нађете или сте се нашли на изложби где су слике Биљане Цицварић, ужичке академске сликарке, учиниће вам се исувише апстрактним, али је то зато што су оне рађене из дубине њених осећања. Чиста експресија је у њима, а наглашене црте, говоре о томе чему је она још као дете била склона.
Биљана је рођена је у Ужицу, где је завршила основну и средњу школу. Ликовну акдемију је завршила у Новом Саду, у класи професора Јована Ракичића и дипломирала 2003. године. Потом се вратила у Ужице и одмах се запослила у Техничку школу „Радоје Љубичић“, као професор ликовне културе. Предаје ликовну групу предмета, сликање, цртање, естетско обликовање.
Од малих ногу је показивала таленат, а од оца је наследила тај ген. Отац је сликар, мада никада није завршио академију. Окружење средином и неким својим убеђењима и карактером, Биљану је усмерило у правцу уметности.
– Одувек сам цртала, али моја жеља никада није била да упишем уметност и да завршим ликовну академију. Годинама сам се спремала код покојног вајара Бранка Тијанића, у дому „Петар Радовановић“, за модног креатора. Желела сам да будем модни креатор и да у Београду упишем Примењену академију за савремени костим. Спремала сам се и у Београду код модне креаторке Гордане Комад, тако да себе уопште нисам видела у пољу сликарства. Живот зна да нас каналише неким другим смером. Ја те године нисам уписала Примењене уметности, била сам шеснаеста испод црте и отишла сам у Нови Сад да студирам Филозофски факултет. Уписала сам га, али сам се спремала за ликовну академију, пошто у Новом Саду нема примењене уметности. Рекли су ми да сам германски тип цртача, добар цртач, али су ми рекли дао останем на сликарству, јер ми је ишао и колорит, а зна се да је ту база и цртање, тако да сам остала на Ликовној академији – рекла је Биљана.
Она каже да је увек искакала из друштва, да је волела неке друге ствари, естетику, лепо, моду и тако се каналисала.
– Верујем да ако нешто волимо и желимо, и у том пољу се не остваримо, то ће кад тада испливати у некој форми. И ево, сада предајем у школи и имамо смер савременог одевања и естетског обликовања, где деци показујем како да цртају моделе. И, ето, на неки начин пронашла сам ту неку своју базу, којом сам желела да се бавим – закључила је наша саговорница.
Иако за себе каже да је цртачки тип и да то исијава из њених колоритних слика.
– Када гледате моју слику нећете видети цртеж, али из тог колорита исијава та нека линија. Волим цртеж и он је примаран основа сваке слике. Када сам завршила академију, одмах сам кренула са уљем на платну. Прва серија мојих слика биле су у земљаним тоновима и то је нека моја окер фаза, а касније је дошла фаза мало драматичнијих боја, типа контраста зелене, црвене, али та линија доминира у свакој фази, било да је црна, бела или црвена, као акценат, чисто да заокружи причу. Последње време радим једна тип слика, а једна од тих слика је била похваљена на Салону. У питању је неки црно-бели свет. То што сликам је неки експресионизам. Водила сам децу у Галерију да виде неке изложбе. Видели су и моју слику, и без обзира која година ученика је у питању, питају ме шта та моја слика представља, шта ово значи? Траже неку форму и неко значење. На мојој слици не можете видети форму. То је нека беспредметна уметност, где се не види никакав облик, него само та експресија кроз линије и боје. Мени је јако тешко деци да објасним како у животу не треба у свему тражити форму. Поготову не у уметности. У животу је битнији садржај, него форма, тако и у уметности. Те слике су ослушкивање емоција, да себе проналазите у том делу, у тој слици, скулптури. Уметност је ту, не треба да је дешифрујемо, демистификујемо, већ да је осетимо и да из себе извлачимо оно што је нама својствено. Сваког аутора када питате шта представља његова слика, прво ја немам жељу да одговорим, јер то би била читава прича о мојим осећањима тог тренутка, било би пуно тога. Сви ми уметници мало бежимо од тога да конкретизујемо шта смо хтели. Оно што је непознато, то је човеку занимљиво. Да бих уписала академију, ја сам пре свега морала да будем добра цртачица, да умем да представим реализам, да рука слуша око, да то представим на папиру. Деци објашњавам, зашто неки уметници не сликају то, већ сликају ово, идемо корак напред, два, десет корака изнад, треба да превазиђемо то школско и тако ваљда настаје та беспредметна уметност, где се бавимо и садржајем, а не само формом. То реалистично цртање је занат. Има ту талента и доста рада, али то је занат, чисто да се усклади око и рука – описала је Биљана.
На питање шта је покретач, она каже:
– Ја сам мајка двоје деце. Немам толико времена, па када ми дође инспирација да узмем да сликам. Ту се тражи моменат, инспирација, расположење и други фактори, а ја сам на неки начин ограничена. Али, када дође мојих пет минута, спремна сам. Мене покрећу емоције. Слику коју сликар наслика из љубави је његово највеће дело. Мислим љубав као врхунско осећање или најчистије. Али, ту није увек љубав. То су друге емоције, нека борба у мени, тако да сам имала слика које сам назвала по тим емоцијама – бес, туга итд. Али без обзира, емоција, неко тренутно дешавање у мени које желим да изразим, изнесем из себе, то су моје слике. Та еуфорија је оно што уметник извлачи из себе, било да је добро или не, и ослобађа се емоција које се у нама скупљају. Дакле емоција је база за мој рад. Никада нисам имала визију како слика мора да изгледа на крају. Слика се слика до оног момента док се не каже – то је то. Не знам да ли је то тако код сваког уметника. Једино када се ради пејсаж или мртва природа, то је другачије. Али, овај стил што ја радим, слика се као у неком трансу, и будем у трансу, и не видим шта и како то изгледа, док се не измакнем и схватим да сам се емотивно истрошила и сву енергију пренела у слику. То је то. У принципу, ја се не враћам, не дорађујем своје слике, јер су оне тренутни израз мог стања. Једино када бих сликала пејсаже, портрете, мада то не радим одавно, ту постоји могућност дораде.
С обзиром да је свакодневно у додиру са децом, наша саговорница каже да је укус данашње младе популације отишао у другу страну.
– Увек има талентоване деце, али тај број је мали и међу тим малим бројем деце они сами не знају да се препознају сопствени таленат. То обично не знају ни родитељи да препознају. Е, то је улога нас наставника. Питање је да ли иста та деца желе да упишу уметничке факултете и да развијају тај уметнички таленат. Има деце која су талентована, али плашим се да не раде довољно на том таленту, као што не раде и на другим талентима које имају, баве се другим стварима. У једном периоду из Ужица доста омладине уписивало је уметничке факултете, ваљда због чињенице да у самом граду постоји Уметничка школа, па по некој инерцији логично је да се уписују уметнички факултети. Такође, има талентоване деце за цртеже, а у мојој школи образује се профил архитектонски техничар и логично је да ће уписати архитектуру, јер је ту цртеж база. Зато доста деце упише архитектуру. Али, поента је да у тој свој талентованој деци не сме да недостаје жар и ентузијазам. То значи да уметност мора да се воли, да се дете препозна у томе и да граби, да у тој сфери живота да себе и да та сва сазнања за уметност упија. Данашња омладина је таква да им недостаје свега, па и тај жар и ентузијазам – рекла је Биљана.
Као и код већина уметника, пресудан је и финансијки ефекат. Многи уметници су рекли да не могу да живе од својих слика, па онда није ни чудо што се талентована деца опредељују за нешто друго. Биљана овако коментарише ту чињеницу.
– Ја сам имала срећу да се запослим у школи, што ми обезбеђује редовне месечне приходе. Иначе, шта би било? Моја жеља није била да радим у просвети, али ето, ту сам. У ствари, то је леп посао, али има ту деце које уопште не занима уметност, није то рад са децом која изгарају од жеље да им нешто покажете, да радите са њима. Али, сигурно је да не може да се живи од продаје слика. Одувек су уметници били отпадници од људског друштва, били бунтовници и нису живели од својих дела. Једино ко се снађе. Има уметника који раде комерцијално, а то су они што раде што им се наручи и што се свиђа великом броју људи. То је друга прича од овога што ја радим. Ја никада нисам сликала слике које треба да се допадну другима. Сматрам да сваки уметник, када слика, слика из потребе да њему буде лепо. Е, сада, да ли ће посматрач у тој слици видети то лепо, исто или не, то је ствар укуса. Не можете свима да се допаднете, свим слојевима. И да се не лажемо, у галерије долазе увек исти људи. Није народ едукован у том смислу шта воли, шта не воли. Сада сви волимо пејсаже, мртву природу, оно што је лепо, допадљиво свима, ту не може да се погреши, али зар онда не треба узети фотографију и фотографисати, а затим урамити ту слику.
Наша саговорница каже да је потребно посећивати ликовне колоније, али да она последњих година нема времена за то.
– Као студент сам посећивала ликовне колоније, али у последње време не, јер немам пуно времена. Колоније су добра ствар, да видимо себе докле смо стигли у нашем раду, да себе позиционирамо у кругу уметника. Што се тиче тих трендова у сликарству, сматрам да тога нема, јер ја не сликам зато што је то тренд – рекла је Биљана.
Биљана од студентских дана излаже у Ужицу. Још је на првој години академије у Градској галерији, на изложби „Они који долазе“, почела да се представља својим сликама. Сваке године је учесник групне изложбе Регионални салон у Ужицу, а излагала је на још на неколико групних изложби у Србији и у Будви. Добитник је три похвале на Регионалном салону. Прву самосталну изложбу очекује у галерији Рефлектор, у новембру ове године. Она је уједно и један од покретача да се отвори та галерија и оснује Удружење визуелних уметника Ужица.
Звездана Глигоријевић
