1.
‘Ајде по граду, оно: канте, табле, металне оградице око травњака… То се може сврстати у стандардни вандализам, поремећај доживљавања власништва или став према свакидашњој патњи; кад видим металну таблу „Рајски отоци“ искривљену и с једним јаким типлом ишчупаним из живе стене, забринем се мало.
А још разваљених обележја има горе, око Мале свете реке.
Тешко је бити светиљка у народу у којем се деца на сијалицама уче гађању, рекао је моћни ВИБ још у доба док се сматрало да је та сијалица наша, дакле моја и било је раширено уверење де се друштвено може лупати до миле воље.
Мало свеснији и напреднији дошли су тад до спознаје да је боље однети кући него лупати, па су носили, носили, носили… И ето њима и њиховима бољег старта за веслање у ланцима, ето им и одскочне даске са одлазак тамо где сунце вечно сја.
Није Македонија. Калифорнија.
2.
Писао сам већ, пријатељи моји, о Епохи и хипичењу по Рајским; утукох, али сви имају своју младост, па нек пишу колико хоће.
Било је физички напуцаних и у оно доба, равномерно распоређених по вировима. Мала Пума је прелазио по стотине метара по туцанику ходајући на рукама и узбацивао је камен на стену наднесену над Пицин вир; Шмит је препливавао поменуто место иако пливати није знао; онај из Турице је скако из пећине и ронио под стену да прободе стомак клену килашу посебно гајеним ноктом на домалом прсту леве руке; Срђо Дрхто је скакао прелом у двадесет цм Ђетиње… Добро, он се израдио…
Ипак, већина привучена падавичарским племенима и поп-културом Рајских била је уских рамена и не баш вешта у дисциплинама потребним за безболни боравак у дивљини. Били су на ивици особађања од физичког и здравственог васпитања.
Заклон од сунца и летње кише, од грана, трајао је док га ветрови и сунце не оборе и добро служио. Огромни знак мира, који је Бели Тхе исплео и попео на стену од које се примећује успор воде због Велике бране, пар година је опстао, на чуђење јастребова и ретких пролазника разрованом трасом пруге до Стапара. Паметно и брижљиво поређано камење да буде огњиште многима, само је велика вода растурала…
Кажу да у бар једно ломљење нису умешани ови момци и девојке на којима се види теретана; кажу да је то обавио неки никакав, за ког се не зна ни што је горе ишао, и да је то урадио фуњарски, на кварно.
Као зачетници руског анархизма: позвоне на интерфон и побегну…
Кажу, сличан је оном што је спрејом оплемењивао околину Сунчаног вира и исписивао име неке девојке.
Апелујем на њу да му да, јер ово ничему не води.
3.
Не знам каква су искуства оне екипе што се бави бањом код Стапарског вира; нисам чуо да се жале на нанету штету, а имало би горе шта да се уништи.
Ђера се још мота горе и стало му је; изгледа да то има малог утицаја на избор мете за иживљавање.
За ону уништену рампу, зна се да је страдала у акцији Правда за Стапарски пут, традиционалну везу тог пасторалног места с Ужицем.
Ред је да се каже: од укидања пруге 1974., више се може набројати година у којима се није могло проћи тунелима и трасом, него проходних. Осамдесетих је траса била раскопана неколико година, због полагања цеви од Врутака; остало време та деониц,а урезана у клисуру Ђетиње, провела је разваљена, у одронима и обрушавањима. И никад није била пут било ког ранга. Ужичани су то помало насипали, ваљали и расклањали наносе, па асфалтирали.
Ове слике, пријатељи моји, повезујем због страха да се живаљ, који сматра да је опасно оштећених права, не прозли као они што су каменовали возове.
И вежбали гађање на сијалицама.
4.
Има ту вандализма, има; равномерно је он раширен земаљским шаром и озбиљно је питање јесу ли даровити појединци, разваљивању склони, стварни потомци оних правих Вандала, познатих по темељном пљачкању и расклапању Рима.
Разлика је само у начину одношења државе према уништавању. Где је тврдо, млади Вандали добију прилику да се искажу тек у великим протестима и нередима; док поштен средњекласни свет уредно пељеши златаре и продавнице текничке робе, они преврћу и пале аутомобиле, лупају излоге редом и отварају хидранте.
Вандали ових векова, разбијају и пале туђу имовину без икакве видљиве користи или разлога; ваљда их то испуњава.
Племе Вандала није било такво. Пљачка им је била основ, остало надградња, а Римљани су им замерили што су се систематском пљачкању на њима вежбали.
Има у „Баудалину“ Умберта Ека детаљан опис шта војска праћена руљом ради кад уђе силом у неки град, па макар тај град био Цариград а војска крсташка. Док луде лудују, организовано пљачкашко језгро систематски вади драгуље из реликвија, топи злато због лакшег транспорта и сортира педантно све што се у домовини може добро уновчити. Или успут, рецимо за које јагње пасло између планина Звижда и Бељанице, поред златоносних река и потока.
Ови су крсташи, ти Умбертови, они су били Вандали; шта ти је маркетинг.
5.
Поремећен доживљај власништва имају сви расли у ери друштвене својине, њихови потомци и они још нерођени; та перцепција ће се променити кад буде болно уништавати туђе, приватно или државно, свеједно.
Она сијалица није наша, већ нечија, ма колико се ти у плаћени порез и „све је то од наших пара“ клео.
Чија је Централа? Чији је Стари град? Траса коју смо асфалтирали? Велика брана? Табла на којој пише најлепше име излетишта у познатом свемиру, „Рајски отоци“? Чесма, без које би пустоловина била отежана?
Ако свако здање или предмет имају јасног власника, одлучног да штити своје и поверено му, и име разоритеља ће брзо испливати.
И ето свести како пругом тријумфално улази у Ужице.
6.
Има дана кад ми из кутија испадну књиге пуне разумевања за непоштовање туђег. То је став према концепту својине, пише. Анархисти то тако, пише.
Код нас је то о својини легло к’о будали шамар, због оне друштвене и доживљавања социјализма као станице на вијугавој прузи ка комунизму, у ком, зна се, власништва неће бити.
Ценим то и поштујем; ценим и поштујем своје пријатеље анархистичких снова, иако чекају дедину пензију да јакну крвну слику и мунтају већ оронуле родитеље да се преселе у кућу у селу, из које су побегли чим је отворена сезона запошљаваља без много потпитања; ценим и поштујем другарице што кокетирају с горе поменутим учењем, иако се облаче монотоно, чине велики грех прикривања груди и осталих облина и волеле би да су рођене коју деценију раније, па да пуше „Дрину“ без филтера и стапају Бакуњина и Сартра у исту чашу вермута, која их удара право…
Како не бих ценио, нарочито ако би своја учења прво мало провежбали на себи и одрекли се пошасти својине у корист нас примитивних, простих.
Овако, само помажу оном што је искривио металну ограду код Мечије леске, мало испод споменика Душану Пурићу, комаданту Четвртог пука.
7.
Кад смо код пруге, бање и Стапараца, присетимо се и дана кад је држава укинула пругу уског колосека Ужице – Сарајево, а железница покупила шине и прагове, и побегла оставивши иза себе станице, куће чувара пруге, бандере и жице.
Неки из масе су, скривени рујем и нечујни због хука ветрова, вишекратно посећивали напуштене државне положаје и педантно скидали столарију, цреп, рогове, инсталације и циглу. И не познаје се где су биле прелепе куће.
Ако их будемо обнављали, биће запињања.
„На прозорима бујали су и лепи јово, мушкатле и минђушице; где је могло, под прозором су се ширили перуника, георгина и обавезни босиок; на крову, у пробушеној плавој шерпи, чуваркућа.“
Кад су убили Ђинђића, био је батал-десант на кућу у Шилеровој. Слабо им је ишло рушење, јер нису знали да још увек има екипа способних да, као Баудолинови пријатељи, систематски промене намену земљишта из грађевинског у шикару.
Један од неких из масе, попео се на бандеру у кањону и потупим кљештима секао жицу по жицу. Кад је задњу пресекао, жице с друге стране су повукле бандеру и сакупљача секундарних сировина и ланирале га у реку као какав катапулт; изашао је изубијан и мудрији.
Отад је проверавао да трулеж није пресекла бандеру при земљи пре сваког пењања.
8.
Како год тумачили и развлачили, пријатељи моји, ко год је видео те скршене ствари, имао је исти израз лица, отприлике као кад би били у прилици осете онај отужни неопер чарапа скинутих после петнаест дана терена у Јенеа, Сеферјот, и преломљених том приликом.
То прегнућа младих вандала обележава неизбрисивим жигом, који ће их сврбети и болети при промени времена, па макар нико не знао да су они ти.
Из масе.
Драган Р. Филиповић (Ужичка недеља 965)
