BILJANA CICVARIĆ – SLIKARKA I PROFESORKA
Ako se nekada nađete ili ste se našli na izložbi gde su slike Biljane Cicvarić, užičke akademske slikarke, učiniće vam se isuviše apstraktnim, ali je to zato što su one rađene iz dubine njenih osećanja. Čista ekspresija je u njima, a naglašene crte, govore o tome čemu je ona još kao dete bila sklona.
Biljana je rođena je u Užicu, gde je završila osnovnu i srednju školu. Likovnu akdemiju je završila u Novom Sadu, u klasi profesora Jovana Rakičića i diplomirala 2003. godine. Potom se vratila u Užice i odmah se zaposlila u Tehničku školu „Radoje Ljubičić“, kao profesor likovne kulture. Predaje likovnu grupu predmeta, slikanje, crtanje, estetsko oblikovanje.
Od malih nogu je pokazivala talenat, a od oca je nasledila taj gen. Otac je slikar, mada nikada nije završio akademiju. Okruženje sredinom i nekim svojim ubeđenjima i karakterom, Biljanu je usmerilo u pravcu umetnosti.
– Oduvek sam crtala, ali moja želja nikada nije bila da upišem umetnost i da završim likovnu akademiju. Godinama sam se spremala kod pokojnog vajara Branka Tijanića, u domu „Petar Radovanović“, za modnog kreatora. Želela sam da budem modni kreator i da u Beogradu upišem Primenjenu akademiju za savremeni kostim. Spremala sam se i u Beogradu kod modne kreatorke Gordane Komad, tako da sebe uopšte nisam videla u polju slikarstva. Život zna da nas kanališe nekim drugim smerom. Ja te godine nisam upisala Primenjene umetnosti, bila sam šesnaesta ispod crte i otišla sam u Novi Sad da studiram Filozofski fakultet. Upisala sam ga, ali sam se spremala za likovnu akademiju, pošto u Novom Sadu nema primenjene umetnosti. Rekli su mi da sam germanski tip crtača, dobar crtač, ali su mi rekli dao ostanem na slikarstvu, jer mi je išao i kolorit, a zna se da je tu baza i crtanje, tako da sam ostala na Likovnoj akademiji – rekla je Biljana.
Ona kaže da je uvek iskakala iz društva, da je volela neke druge stvari, estetiku, lepo, modu i tako se kanalisala.
– Verujem da ako nešto volimo i želimo, i u tom polju se ne ostvarimo, to će kad tada isplivati u nekoj formi. I evo, sada predajem u školi i imamo smer savremenog odevanja i estetskog oblikovanja, gde deci pokazujem kako da crtaju modele. I, eto, na neki način pronašla sam tu neku svoju bazu, kojom sam želela da se bavim – zaključila je naša sagovornica.
Iako za sebe kaže da je crtački tip i da to isijava iz njenih koloritnih slika.
– Kada gledate moju sliku nećete videti crtež, ali iz tog kolorita isijava ta neka linija. Volim crtež i on je primaran osnova svake slike. Kada sam završila akademiju, odmah sam krenula sa uljem na platnu. Prva serija mojih slika bile su u zemljanim tonovima i to je neka moja oker faza, a kasnije je došla faza malo dramatičnijih boja, tipa kontrasta zelene, crvene, ali ta linija dominira u svakoj fazi, bilo da je crna, bela ili crvena, kao akcenat, čisto da zaokruži priču. Poslednje vreme radim jedna tip slika, a jedna od tih slika je bila pohvaljena na Salonu. U pitanju je neki crno-beli svet. To što slikam je neki ekspresionizam. Vodila sam decu u Galeriju da vide neke izložbe. Videli su i moju sliku, i bez obzira koja godina učenika je u pitanju, pitaju me šta ta moja slika predstavlja, šta ovo znači? Traže neku formu i neko značenje. Na mojoj slici ne možete videti formu. To je neka bespredmetna umetnost, gde se ne vidi nikakav oblik, nego samo ta ekspresija kroz linije i boje. Meni je jako teško deci da objasnim kako u životu ne treba u svemu tražiti formu. Pogotovu ne u umetnosti. U životu je bitniji sadržaj, nego forma, tako i u umetnosti. Te slike su osluškivanje emocija, da sebe pronalazite u tom delu, u toj slici, skulpturi. Umetnost je tu, ne treba da je dešifrujemo, demistifikujemo, već da je osetimo i da iz sebe izvlačimo ono što je nama svojstveno. Svakog autora kada pitate šta predstavlja njegova slika, prvo ja nemam želju da odgovorim, jer to bi bila čitava priča o mojim osećanjima tog trenutka, bilo bi puno toga. Svi mi umetnici malo bežimo od toga da konkretizujemo šta smo hteli. Ono što je nepoznato, to je čoveku zanimljivo. Da bih upisala akademiju, ja sam pre svega morala da budem dobra crtačica, da umem da predstavim realizam, da ruka sluša oko, da to predstavim na papiru. Deci objašnjavam, zašto neki umetnici ne slikaju to, već slikaju ovo, idemo korak napred, dva, deset koraka iznad, treba da prevaziđemo to školsko i tako valjda nastaje ta bespredmetna umetnost, gde se bavimo i sadržajem, a ne samo formom. To realistično crtanje je zanat. Ima tu talenta i dosta rada, ali to je zanat, čisto da se uskladi oko i ruka – opisala je Biljana.
Na pitanje šta je pokretač, ona kaže:
– Ja sam majka dvoje dece. Nemam toliko vremena, pa kada mi dođe inspiracija da uzmem da slikam. Tu se traži momenat, inspiracija, raspoloženje i drugi faktori, a ja sam na neki način ograničena. Ali, kada dođe mojih pet minuta, spremna sam. Mene pokreću emocije. Sliku koju slikar naslika iz ljubavi je njegovo najveće delo. Mislim ljubav kao vrhunsko osećanje ili najčistije. Ali, tu nije uvek ljubav. To su druge emocije, neka borba u meni, tako da sam imala slika koje sam nazvala po tim emocijama – bes, tuga itd. Ali bez obzira, emocija, neko trenutno dešavanje u meni koje želim da izrazim, iznesem iz sebe, to su moje slike. Ta euforija je ono što umetnik izvlači iz sebe, bilo da je dobro ili ne, i oslobađa se emocija koje se u nama skupljaju. Dakle emocija je baza za moj rad. Nikada nisam imala viziju kako slika mora da izgleda na kraju. Slika se slika do onog momenta dok se ne kaže – to je to. Ne znam da li je to tako kod svakog umetnika. Jedino kada se radi pejsaž ili mrtva priroda, to je drugačije. Ali, ovaj stil što ja radim, slika se kao u nekom transu, i budem u transu, i ne vidim šta i kako to izgleda, dok se ne izmaknem i shvatim da sam se emotivno istrošila i svu energiju prenela u sliku. To je to. U principu, ja se ne vraćam, ne dorađujem svoje slike, jer su one trenutni izraz mog stanja. Jedino kada bih slikala pejsaže, portrete, mada to ne radim odavno, tu postoji mogućnost dorade.
S obzirom da je svakodnevno u dodiru sa decom, naša sagovornica kaže da je ukus današnje mlade populacije otišao u drugu stranu.
– Uvek ima talentovane dece, ali taj broj je mali i među tim malim brojem dece oni sami ne znaju da se prepoznaju sopstveni talenat. To obično ne znaju ni roditelji da prepoznaju. E, to je uloga nas nastavnika. Pitanje je da li ista ta deca žele da upišu umetničke fakultete i da razvijaju taj umetnički talenat. Ima dece koja su talentovana, ali plašim se da ne rade dovoljno na tom talentu, kao što ne rade i na drugim talentima koje imaju, bave se drugim stvarima. U jednom periodu iz Užica dosta omladine upisivalo je umetničke fakultete, valjda zbog činjenice da u samom gradu postoji Umetnička škola, pa po nekoj inerciji logično je da se upisuju umetnički fakulteti. Takođe, ima talentovane dece za crteže, a u mojoj školi obrazuje se profil arhitektonski tehničar i logično je da će upisati arhitekturu, jer je tu crtež baza. Zato dosta dece upiše arhitekturu. Ali, poenta je da u toj svoj talentovanoj deci ne sme da nedostaje žar i entuzijazam. To znači da umetnost mora da se voli, da se dete prepozna u tome i da grabi, da u toj sferi života da sebe i da ta sva saznanja za umetnost upija. Današnja omladina je takva da im nedostaje svega, pa i taj žar i entuzijazam – rekla je Biljana.
Kao i kod većina umetnika, presudan je i finansijki efekat. Mnogi umetnici su rekli da ne mogu da žive od svojih slika, pa onda nije ni čudo što se talentovana deca opredeljuju za nešto drugo. Biljana ovako komentariše tu činjenicu.
– Ja sam imala sreću da se zaposlim u školi, što mi obezbeđuje redovne mesečne prihode. Inače, šta bi bilo? Moja želja nije bila da radim u prosveti, ali eto, tu sam. U stvari, to je lep posao, ali ima tu dece koje uopšte ne zanima umetnost, nije to rad sa decom koja izgaraju od želje da im nešto pokažete, da radite sa njima. Ali, sigurno je da ne može da se živi od prodaje slika. Oduvek su umetnici bili otpadnici od ljudskog društva, bili buntovnici i nisu živeli od svojih dela. Jedino ko se snađe. Ima umetnika koji rade komercijalno, a to su oni što rade što im se naruči i što se sviđa velikom broju ljudi. To je druga priča od ovoga što ja radim. Ja nikada nisam slikala slike koje treba da se dopadnu drugima. Smatram da svaki umetnik, kada slika, slika iz potrebe da njemu bude lepo. E, sada, da li će posmatrač u toj slici videti to lepo, isto ili ne, to je stvar ukusa. Ne možete svima da se dopadnete, svim slojevima. I da se ne lažemo, u galerije dolaze uvek isti ljudi. Nije narod edukovan u tom smislu šta voli, šta ne voli. Sada svi volimo pejsaže, mrtvu prirodu, ono što je lepo, dopadljivo svima, tu ne može da se pogreši, ali zar onda ne treba uzeti fotografiju i fotografisati, a zatim uramiti tu sliku.
Naša sagovornica kaže da je potrebno posećivati likovne kolonije, ali da ona poslednjih godina nema vremena za to.
– Kao student sam posećivala likovne kolonije, ali u poslednje vreme ne, jer nemam puno vremena. Kolonije su dobra stvar, da vidimo sebe dokle smo stigli u našem radu, da sebe pozicioniramo u krugu umetnika. Što se tiče tih trendova u slikarstvu, smatram da toga nema, jer ja ne slikam zato što je to trend – rekla je Biljana.
Biljana od studentskih dana izlaže u Užicu. Još je na prvoj godini akademije u Gradskoj galeriji, na izložbi „Oni koji dolaze“, počela da se predstavlja svojim slikama. Svake godine je učesnik grupne izložbe Regionalni salon u Užicu, a izlagala je na još na nekoliko grupnih izložbi u Srbiji i u Budvi. Dobitnik je tri pohvale na Regionalnom salonu. Prvu samostalnu izložbu očekuje u galeriji Reflektor, u novembru ove godine. Ona je ujedno i jedan od pokretača da se otvori ta galerija i osnuje Udruženje vizuelnih umetnika Užica.
Zvezdana Gligorijević
