ЉИЉАНА МАТИЋ – ГЛАВНИ ОРГАНИЗАТОР У ПОЗОРИШТУ
Када одемо у позориште углавном видимо глумце. Али, иза те сцене, много тога мора савршено функционисати, да би глумци и комад дошли до пуног изражаја. За то је задужен главни организатор. У ужичком Народном позоришту то је Љиљана Матић, који овај посао обавља пуних 20 година.
УН: Како сте почели да радите овај посао?
– Пре 20 година, када сам отворила врата ове уметности, ове чаролије, ове куће у коју се улази када имате срећу, препознала сам тај тренутак пружене шансе и зграбила сам је. У то време је директор био Бранко Поповић и ја сам имала срећу да кренем у оваквој кући, која је у свим својим сегментима велика кућа. Ту раде велики људи, овде раде велики глумци, овде се праве велике представе и доживљавају веома јаке и импресивне емоције свакога дана.
УН: Шта подразумева Ваш посао?
– Посао главног организатора је, да се све оно што се производи на сцени, пласира публици и другим срединама, не само нашој, на најбољи и најквалитетнији начин. То једноставно значи да се све своди на једну фину комуникацију, на дружење са људима, на ослушкивање интересовања. Ослушкујем шта је то што овог тренутка треба понудити средини где ми играмо, публици, а различита су средине. Ослушкујем шта треба понудити Ивањици, а шта је то што би ваљало да оде у Ниш или у Београд. Наравно, не одлучујем ја о томе, него публика, која је код нас купац и конзумент. И када су у питању фестивали, сусрети, размена. Ту понуду код нас ради читав тим на челу са директором и нашим уметничким директором, и ми сви остали у позоришту. Свако ради свој део посла. То је једна добра екипа, добар тим, као тим који игра утакмицу и добија. Ми смо тим који добија, имамо доста резервних играча на клупи, који увек могу да покрију неко место у тренутку ако је неко спречен. Саветима и разговорима једни са другима олакшавамо посао. Мени то чине моји директори, ако негде запне, ако ја то не умем да урадим, а стало ми је да то буде добро урађено, да се наше име шири што даље, да на културној мапи обележимо наше име, наше знаке, што смо већ прилично и учинили. Ми сада имамо позориште на које су љубоморне друге средине, јер смо ми позориште, можда ће то други да кажу у својим кућама, али не верујем, које има са чим да се похвали. Ми имамо и успехе и награде и фестивале, да не помињем оне давне успехе, који су били много пре него што сам ја дошла овде, али смо, заиста, стално постваљали високе стандарде. Победити на фестивалу „Јоаким Вујић“ подразумева да следеће године морате да дођете са бољом представом, да конкуришите за више награда, једноставно, да своје противнике оставите два копља иза себе. То је циљ позоришта.
УН: У позориште долази све више људи. Шта је утицало на то?
– Мислим да смо погодили понуду нашој публици у самом граду, према изјавама наших сарадника и људи који на нашем порталу остављају своје савете, питања, коментаре и утиске. Исто важи и за децу и за старије. При том мислим на све оне који долазе у наш град, не само на наше суграђане. У последње време је појачано интересовање и људи из околних места, из Чачка, који нема своје позориште, из Бајине Баште, Пријепоља, Нове Вароши, Ивањице, Прибоја, јер им је тешко и скупо да дођу до Београда. Долазе да погледају представу са Југословенског позоришног фестивала или неку другу представу. Све више је људи који долазе и из месних заједница. Ми смо у доста доброј сарадњи са месним заједницима из окружења, па се ту често укључују разне структуре, председници месних заједница, али и неки наши пријатељи који су пореклом из сеоске средине. Мештани се удружују, организују превозе, то раде и пензионери, то раде и ученици. Једноставно, чини ми се да смо ова врата широм отворили и позиционирали према свету, јер је веома важно да ово што радимо види што већи број људи. Глумац живи за аплауз, за награду, а ми смо срећни када та награда дође у праве руке. Главни задатак је да то што радимо пласирамо публици, али је велика ствар када се све то награди наградама, аплаузима, похвалама и, наравно, критикама, које су нам увек добро дошле.
УН: Шта највише утиче на то што радите?
– Ја волим када ми неко каже да то није добро и покаже ми други начин, ја волим то што радим да упоређујем са колегама из других позоришта. Веома је важно да сваког дана напредујем. да пратим иновације у раду, да пратим ток информација, да пратим све оно што је посао организатора, менаџера, продуцента, човека, да се бавим нечим што није опипљиво, а што је веома важно. Ја не продајем ни цигле, ни песак, не знам колико је то килограма и тона, али знам да је много труда уложено. Ценим труд својих драгих колега и драгих глумаца и, само захваљујући њима, ја могу да будем добар организатор. Јер, ако су и они добри, онда ја посао могу да одрадим на најбољи могући начин. Зато сам срећна, јер радим у средини која има и са ким и са чим. Сигурно не би било лако у неким другим позориштима.
УН: Стекли сте много познанстава. Колико Вам то значи у послу?
– Посао је врло занимљив. Да није било позоришта, не верујем да бих своје албуме напунила фотографијама са познатим глумцима, редитељима, људима из света културе, из света политике, јер нашу сцену користе и политичари. Некоме то можда ништа не значи, али мени много значи. Чини ми се да у дружењу и разговору, па нека траје и пар минута, пуно тога видим, чујем и доживим, и једноставно, имам другачију слику о људима са којима радим само преко телефона или које виђам само на телевизијским екранима. То искуство користим некада и у послу који радим. Пошто нисам особа која лаже, веома ценим искреност и по мени требало би да буде што више искрених људи, јер свет би био много лепши и имао би више боја. То кажем, јер користим искуства која стичем свакодневно у комуникацијама, а нарочито када је Југословенски позоришни фестивал у питању, где продефилује много познатих људи. Доста у мом послу има и сујете и некада са колегама из других позоришта, које ради исти посао као ја, не могу да дођем до правог циља, да дођем до неког гостовања, до те средине, да продам своју представу, да закажем негде гоставање неке наше добре представе. Зато некада у том делу посла нађем нешто што чини ми се да треба прескочити, а ако још проценим да је неко лицимеран, сујетан, заобиђем га, и потражим решење неким другим путем. Углавном, контакти, познанства, везе, али не везе у неком погрдном смислу, много значе у послу који радим. Онда вас људи препознају и лакше ћу да закажем гостовање у Новом Саду или Београду или Нишу, преко људи које познајем. Једном када оставите добар утисак, следећи пут је много лакше, много једноставније. То више нису колеге, то су пријатељи, то су наши сарадници, навикнете се на те људе, дан вам се препознаје по њима. Позориште је једна права чаролија, тај замах, тај полет, који вам даје од уласка у салу свакога диже. Овде долазе људи који желе да се орасположе, да се насмеју, а данас је најтеже насмејати човека.
УН: У нашем позоришту поред представа, гостују и певачи, групе… То је разнолики репертоар.
– Имали смо програме које сам договарала и имала подршку наше управе да се ти програми изведу на сцени. То су комерцијални програми са уступљеним салама. На репертоару имамо широку лепезу за свакога, јер имамо циљ да отвори врата свима. За децу смо припремили дечије програме, почевши са Мајским чаролијама, са којима смо прошле године чаробно кренули, а сада још ћемо чаробније да их направимо, јер то је наша публика, која ће ускоро почети сама да долази у позориште. У мом послу често долази и до истраживања. Шта је то што бих требала да понудим, да видимо да то може да буде нешто ново. Ја сам наследила ту причу о Легендама, јер Легенде су постале заиста праве легенде. Имамо легендарне дане Легенди у легендарном Ужицу. Они долазе сваке године и ове године ће бити поново. Они имају своју публику, људи знају тачно на којима су местима седели и траже опет иста места. То је сјајна ствар и те концертне радости лепо је делити са публиком.
– То исто важи и за ове друге програме који долазе. Ту долазе популарни глумци. Можда ће неко да каже то није добро за позориште. Можда. Ја сам организатор и мој посао је да што више програма понудим, да што више програма изведемо, јер то има свој економски моменат који задовољава. Ту долазе популарни глумци који сами себе продају, који праве ред испред билетарница. Видети ред испред позоришта, као пре неки дан када је био Андрија Милошевић, нешто је што треба пожелети сваки пут. Ми живимо за тај ред.
УН: Какви су Ваши утисци о представи „Чедомир Илић“?
– Спремамо се да изведемо нешто сада потпуно ново, нашег завичајног писца Милутина Ускоковића, један сјајан текст. То је једна феноменална игра и глума, поставка. То је нешто ново и нешто што је овој кући, поред свега што играмо, недостајало, да се покажу сви таленти наших глумаца које поседују. Да не поверујете колико људи могу и шта све могу да ураде. Мислим да ни сами нису били свесни тога. Тај таленат ће показати кроз сваку исказану реч на један другачији начин, уз покрете на другачији начин. Е, та чаролија ће бити нешто ново и мислим да ће публика заиста уживати у наредним данима, када буду премијера и репризе. Имамо глумце који фантастично певају, а то је веома важно за глумца, јер поред говора и покрета, они треба да свој глас употребе на неки други начин, а то је да буду добри певачи. Они то раде маестрално. Уживала сам у неким партитурама које сам чула, јесте захтевна музика, али нећу сада одавати све, док не прође премијера.
УН: Мислите ли да ли ће та представа имати успеха и како је радити са Златком Свибеном?
– Мислим да смо погодили мету поставком једног оваквог комада, на један овакав начин. Сећате се када смо поставили представу „Сврати рече човек“. То је представа са младим глумцима, једна поптуна другачија прича, један поптуно другачији израз, друга глумачка средства, друга енергија, друга порука, али све сведено у игру и све у функцији представе. Та представа је сада заживела, а у почетку је била благо шокантна за публику, због тога што ми никада раније нисмо играли такве представе. Једноставно, имали смо нешто другачије форме, које смо изводили. Међутим, она сада има пуно публике, има великог инересовања, са том представом смо победили на фестивалу „Јоаким Вујић“ и добили пар награда за ту представу, што је велика ствар. Дакле, некада се треба мало и играти.
– Златко Свибен је овде оставио значајног трага са победничком представом пре две године „Злочин и казна“. Он има изузетан приступ раду, врло је дисциплинован и јасан у својим захтевима. То је човек који тачно зна шта хоће и шта жели, али има и екипу која може да га прати. Управо, и када је певање у питању, а то нам је била тема, али и када је све друго, јер све је то у функцији онога што текст тражи и онога што треба да буде срж целе ствари. Бићемо ми поносни на ову представу. Били смо поносни и када смо изашли са представом „Дошљаци“. Завичајне писце ми заиста добро радимо, што нећете видети у другим срединама. Љубомира Симовића, Стива Тешића, сада Милутина Ускоковића, пуно тога смо радили везано за Ужице, и то је доказ да ми радимо за нас, а то што ми радимо за нас, други прихватају и воле као своје и тако се шири та магија и чаролија, која ће сигурно далеко догурати.
УН: Позориште је постало препознатљиво по тим новим пројектима. Ево, поред „Чедомира Илића“, које је заиста нешто ново за наше позориште, радиће се и „Краљ Лир“ од Шекспира. Како успевате да идеје спроведете у дело?
– Ствар је у добром тиму. Зоран, директор позоришта, то сјајно ради. Немања, уметнички директор, млад је човек, који савршено ради и тај тандем функционише одлично, а ми смо сви ту негде, неки крак. Свако у свом сегменту ради на свој начин, а то је велика ствар. Када се крене у реализацију идеје онда ту више нема празника, ради се сваки дан од јутра до сутра, не зна се за суботу и недеље. Када се крене ради се док се посао не заврши, док редитељ не каже океј, а након тога, он остаје на сцени са техничарима, са мајсторима, који ради свако свој део посла, све што треба поправе, дораде, донесу, однесу, где ће да седе за следећу пробу. Време у позоришту брзо пролази, нижу се дани, иако се чини да то није тако. Верујте, када улазите у позориште чека вас други свет. Ово није бајка, али ми се трудимо да будемо добри једни другима, забавни, корисни, да будемо пријатељи, пре свега, јер ћемо лакше радити све ово. Можда је производња једноставнија, јер зна се какав облик и боју треба да има производ. Рад у позоришту је неизвестан, било који рад, чак на пример и оних који шију костиме, они знају колико комада, али до краја не знају да ли треба додати још три чипке или додати нека дугмад. Дакле, та креативност која се свакодневно у позоришту може осетити, је креативност свих нас. Ми једне друге вучемо, као када се вуче конопац. Ту смо да пружимо све једни другима.
УН: Колико је Вама тешко када се одржава Југословенски позоришни фестивал?
– То је посебна прича. Некада сам говорила да када то дође нема ми спавања ни дан ни ноћ. Међутим, све то вуче нека енергија, не знам одакле долази, али све вуче. Једноставно је имам. Мој посао јесте тада да директору, који је, поред тога што је директор позоришта, и директор фестивала, који одговара за све, да му пружим све информације. Он не може да зна где се сваког тренутка налази његов колега из Загреба, Сомбора или Сарајева, и зато сам ја ту. Ја морам да знам ко је дошао, кад је дошао, колико их има, где спавају, колико то кошта, колико траје представа, где ће ко седети када су разговори у питању, колико траје путовање од места поласка довде, значи, све детаље морам да имам. Раније сам носила свеску, а сада сам омудрала, а и двадесет година у позоришту није мало. Сада углавном све то памтим, мада је све то из године у годино слично, само долазе неки други људи. Било би најбоље када би имали хотеле близу позоришта, а овако неки гости спавају на Златибору или се враћају кући. То мало отежава мој посао, али шта је ту је. Родило се, ваља га љуљати. Ми наш Фестивал савршено радимо. Била сам на многим фестивалима, гледала сам како то раде неке озбиљније и велике куће, а када кажем озбиљније, мислим на новац који добијају, али ми се сналазимо. Ми смо очигледно навикли на ово што се добија, хвала на свему. Ми увек кажемо мало је, други кажу много је, и тога ће увек да буде. И добро је, док тога има, значи да ми функционишемо како треба. Када будемо рекли супер је и они када буду рекли добро је, ту нешто неће ваљати. Убеђена сам да је овај однос савршен. Немојте мислити да смо ми нека размажена деца, коју родитељи тапшу по глави и кажу супер си сине, а да то син није добро урадио. Не. Ми смо кућа која свесно, одговорно, аргументовано, дисциплиновано и потпуно отворених шака излази пред лице публике. Изаћи пред публику и одиграти представу, то подразумева да вам је неко обезбедио новац да примите плату, да будете у загрејаној просторији, да можета да играте, да имате костим, да имате шминку, велики је то посао. Мало је, чини ми се, времена за све. Само да кажем да нема позоришта за ових двадесет година, колико постоји фестивал, које је било овде, да после није послало писмо у коме каже свака вам част, хвала вам на гостопримству и љубазбости које сте показали. Ја сам срећна ако је део тог колача моја заслуга, а верујем да јесте.
УН: Дакле, презадовољни сте послом који радите?
– Суштина јесте у тој љубави, која мора да постоји, без обзира којим послом се бавили. Имала сам и успоне и падове, морала сам да се изборим са тешким здравственим проблемом, и мислим да сам то успела захваљајући позоришту. Сама себи кажем да ћу сутра имати много више успеха и радити много боље. То је оптимизам и то нас све држи. Овде се не може размишљази о томе колику плату примамо или да ли нам је удобна столица или није. Пре свега тога постављамо питање да ли сам стигла да завршим све, да могу да сервисирам за представу. Када се сви сервиси оних који раде у позоришту заврше, финални производ је оно што на премијери имате, а то је аплауз 5 или 15 минута. То је плата, то је успех, то је задовољство, то је све. Једноставно, овде раде људи који су уметници, свако на свој начин. Овде је све другачије, позориште има свој мирис, има своју снагу, своју вољу, свој посебан живот.
Звездана Глигоријевић
